mobbing

Kada se čovek uhvati u koštac sa mobingom koji doživi i doživljava, unapred mora da se naoruža hrabrošću, strpljenjem i istrajnošću, jer su to preduslovi da preživi u sredini u kojoj je zlostavljan, marginalizovan, gde mu se ruši stručni dignitet i ljudsko dostojanstvo.
Takođe, unapred mora da računa sa tim da je u borbi protiv mobera – i njegovih produženih ruku! – sam.
Ljudi iz radnog okruženja se, u najvećem broju, povuku kada vide kakav se teror sprovodi nad žrtvom mobinga. To je donekle i razumljivo, jer se u ljudima pojavi strah za sopstvenu egzistanciju, pa iz bojazni da ne dožive sudbinu žrtve, uglavnom ćute i tiho saučestvuju u događajima koji se nižu i koji su gori od gorih, poluglasno ili u sebi sažaljevajući žrtvu i strepeći za sopstvenu sudbinu – što žrtvi ne znači ništa.
Dalje, mora se u čitavu priču uračunati i sporost, neefikasnost, korumpiranost pravosuđa koja je veoma rasprostranjena, kao i nepotizam, da ne govorim o partokratiji. Sve je u opticaju.
Ali, vredi. Zaista vredi kada čovek može samog sebe da pogleda u ogledalo, bez želje da pljune na sopstveni odraz u istom i da naglas izgovori:
– E pa, nećeš trpeti da te neko gazi i šlus!
Ako kažem da više od 6 (i slovima: šest!) godina trpim mobing, što mnogi moji prijatelji znaju, svaka moja tvrdnja može se prihvatiti kao istinita.
Advertisements