31b

Taj dah proleća, neki sveži, novi mirisi kojih mesecima nije bilo, oštar povetarac što donosi neki pritajeni nemir – mene inhibira. Jesam li to osim sveta? Nešto mi se ćuti, nešto bih da se povučem i iz prikrajka posmatram buđenje prirode, ljude, blještavilo sunca koje neštedimice prosipa svetlost sa modrih nebesa.

Ne zna se ko je više zapao u hibernaciju: da li onaj mali gušter od juče što se izležava na betonskoj stazi koja vodi prema kapiji, ili komšijski mačor, jedan debeljko koga mrzi da otvori okice, ili ja koja sve to posmatram sa terase, bez želje i namere da se pokrenem, pa makar i zato da bih sebi skuvala kafu. Mrtva trka.

Nekako mi prija ta obamrlost, taj topli trenutak tišine kroz koju se više naslućuje, nego čuje lepet krila vrapčića, zujanje insekata i sav taj nemušti hor nevidljivih, sićušnih nožica koje tapkaju po svežoj, mirisnoj zemlji.

Za očekivati je da se i ja razmrdam, da pretresem ormane, da prevrnem kuću naopačke i, kao normalna žena, očistim tragove zime iz kojekakvih budžaka… E, ali tu nedostaje neki ozbiljan poriv, unutrašnji, neka motorika koje, eto jada, nema. Žmirkam na toj, suncem okupanoj terasi, čitajući novu knjigu moje omiljene Harper Li – one što je pre sto godina napisala „Ubiti pticu rugalicu“ i odvažila se da objavi ovu drugu „Idi postavi stražu“. Astralno sam se projektovala u Alabamu i u zabačeni Mejkom. Kakav ručak, kakva nedelja. Sve to će morati da sačeka.

Ne dolazi proleće svaki dan.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements