Kažu da me je neizmerno voleo, da je svaki trenutak slobodnog vremena provodio sa mnom, da me je nosio na ramenima, da mi je pevao uspavanke – iako bez ikakvog muzičkog talenta, pa je to bilo naporno za slušanje, da je često – ah, koliko je to često moglo i biti u tih godinu i nešto dana našeg zajedničkog življenja! – govorio: „Moja Jasna neće biti lepa, ali će biti pametna i obrazovana…“

01-IMG_4093

Iz ovih krajeva je bio moj tata, pasivnih, nerodnih i neplodnih. Duvanjsko polje. Mandino Selo, Rašćani. 

Rado bih preskočila svaki peti juli, svake godine koju pamtim, a i onih koje ne pamtim. Može sijati sunce, uglavnom tako i bude, može biti vedar dan, bez ijednog oblačka na nebu, svejedno – za mene je taj dan obavijen tugom i sećanjem na mog tatu koji je 5. jula 1961. godine tragično izgubio život u saobraćajnoj nesreći. Imala sam godinu ipo dana. Ne sećam se svog oca, iako, ponekad u snovima na javi, osetim miris njegove kose, čvrste ruke kojima je držao svoju, tek prohodalu, neveštim korakom zagazilu u jedan surovi svet, jednoipogodišnju devojčicu.

Kažu da me je neizmerno voleo, da je svaki trenutak slobodnog vremena provodio sa mnom, da me je nosio na ramenima, da mi je pevao uspavanke – iako bez ikakvog muzičkog talenta, pa je to bilo naporno za slušanje, da je često – ah, koliko je to često moglo i biti u tih godinu i nešto dana našeg zajedničkog življenja! – govorio: „Moja Jasna neće biti lepa, ali će biti pametna i obrazovana…“

Dragi moj tata, prvi put ti pišem za sve ove godine koliko si u mom srcu i želim da ti se zahvalim na genetici koju si mi podario, jer iz onog krša i kamena duvanjskog, rašćanskog i ne mogu stasavati slabi i nejaki. Tamo se priroda pobrinula da oni koji prežive – budu jaki. Surova klima, suri kamen, neplodna zemlja, zimi puca i drvo i kamen od hladnoće, leti od jare. Znam da je to bio razlog za posleratnu kolonizaciju ne samo naše porodice, nego i mnogih drugih koji su pristigli iz siromašnih i pasivnih krajeva. Znam i da si bio jedan od najboljih đaka u pazovačkoj gimnaziji, da si bio odličan student na PMF, Fizička hemija, da si radio još u vreme studentskih dana u vinčanskom Institutu za nuklearna istraživanja, da si bio ambiciozan, mlad čovek sa jasnim ciljevima i jakim motivima. I znam da te od tog crnom bojom oslikanog dana  – više nije bilo.

Ostalo je par tvojih knjiga, beli mantil sa posla, nešto fotografija i, eto, ostala sam iza tebe – ja. Sa večnom prazninom koja se ničim nije dala ispuniti, sa nesigurnošću koju imaju sva deca koja odrastaju bez oca, sa senkom tuge. večito pritajenom negde u dnu mog bića. Bilo je godina kada sam lakše proživljavala sutrašnji, tamni dan. Bilo je i onih u kojima sam naglas plakala i proklinjala sudbinu koja mi je dodeljena. Ali, nije bilo ni jednog petog jula koji nisam osetila u srcu kao ubod oštrice noža. Boli tvoje nepostojanje, boli taj krater koji si, nehotice, iza sebe ostavio. I boli pomisao da je taj neko, ko je vinovnik tvog odlaska, živeo posle tebe – možda živi i danas, da njegova deca nisu bila lišena očinske ljubavi, zaštite i svega onoga što ja nisam imala, što je meni bilo uskraćeno.

Tata, odavno sam odrasla osoba, karakterno formirana na način da me se nikada ne bi postideo, sa vrednostima koje su moja mama i moja Majka utkale u moju suštinu. Ta strana moje ličnosti je ispunjena svim onim lepim, ljudskim osobinama kojima žene uče svoju decu. Ali, uvek mi je nedostajala, pa i danas, kada sam dobro zašla u šestu deceniju svog života, ta očinska figura, ta sigurnost i zaštita koju samo otac može dati svom detetu.

Nestao si naglo, odjednom, što kaže moja Majka – kao da te je neko ukrao… Da se nije dogodio takav 5. juli 1961. godine, moj život bi imao, sigurna sam, sasvim drugačiji tok. Svakako bih imala brata, sestru, jer si ti potekao iz brojne porodice – bio si najmlađi od četvoro dece koliko su imali baba i deda… Verujem da bi, tako uman i vredan, tako predan poslu i porodici, bio ugledan naučnik svetskog glasa. Verujem da bih se i ja bavila egzaktnim naukama, jer me je samo mali korak delio od namere da studiram molekularnu biologiju – pa sam, eto, slučajno otišla na Fakultet političkih nauka, što ti, svakako, ne bi odobrio, jer si prezirao društvene nauke… smatrajući ih nedovoljno ozbiljnim. Možda i ne bez razloga. Sa ove distance, kada bih ponovo bila u nekim dvadesetim godinama svog života, birala bih, verovatno, neko drugo zanimanje. Sada više nema popravnog.

Kao što ni tebe nema, niti te je bilo.

Nedostajao si mi uvek. Večeras, nekako, posebno. Oprosti ako sam te uznemirila ovim pisanjem. Želim da verujem da postoji neka druga, duhovna dimenzija u kojoj ćemo se naći ti i ja, onog dana kada dođe moj red.

maxresdefault

Advertisements