Baš onomad sam gledala na nekoj televiziji emisiju o srpskom pravosuđu, o trajanju sudskih postupaka, o rokovima, o hitnosti, o potrebi ravnomernije preraspodele predmeta po sudijama, odnosno većima, o neuspeloj reformi sudstva iz 2010. godine i drugim temama vezanim za institucije koje su u žiži mog interesovanja poslednjih šest godina, od kada sam dobila otkaz koji je u strogoj kauzalnoj vezi sa zlostavljanjem koje trpim na radnom mestu i duže od toga.

Pomislila sam, ako je već snimljena ta emisija, ako su se već u njoj pojavili advokati, tužioci, sudije, predstavnici Advokatske komore, sudski veštaci – valjda je potreba bržeg rešavanja nagomilanih predmeta postala imperativna. Jer, za snimanje takve emisije, sa velikim brojem učesnika, angažovana je brojna ekipa… šta znam, možda su dobili neku direktivu da se isponašaju u skladu sa zakonsim rokovima i sličnim glupostima.

Ma, kakvi. Na pripremnom – ne znam više koliko je potrebno da se priprema i sud i sudija i tužilja – odnosno moja malenkost i punomoćnik tužilje i tuženi i punomoćnih tuženog – današnjem ročištu, trećem po redu i poretku, predmetni sudija je zakazao sledeće ročište za 7.12.2016. godine. Povoljna okolnost je ta što je, ipak, u pitanju tekuća godina. Moglo se dogoditi da ročište bude zakazano i za sledeću godinu. Pa, što? Jeste da mobing spada u hitne sporove, to je nesporno – da se izrazim pravnički, je li, ali šta to ima veze kada su sudovi pretrpani i guše se u nerešenim predmetima, moliću lepo? Dakle, naradnih pet meseci spisateljica ovih redova biće i dalje izložena zlostavljanju, kao i do sada. Mislim, šta je pet meseci, u odnosu na godine i godine opasnog življenja koje sam do sada pasirala? Sića.

Kada je moj punomoćnik naveo rok od godinu dana i četiri ročišta za završetak spora, sudija je to prečuo i odredio dve godine, ne navodeći broj ročišta. Moja golgota bi, u tom slučaju, mogla biti završena u julu 2018. godine. Do tada, kao i do sada, ‘zoloft 100 mg’, sedativ, antihipertonik, nešto za sniženje glikemije – dok ne fasujem insulin… i tako. Nema to veze sa posttraumatskim stresom i stanjem nastalim zbog mobinga, otkaza i ostalih lepota koje su me snašle posle četvrt veka radnog staža, to nikako! Valjda mi je takvo zdravstveno rasulo palo s neba, šta li.

Ovim zaključcima prethodio je dugačak popis priloženih dokaza… Te je tako ispalo da me je poslodavac školovao na postdiplomskim studijama u celini i celosti, pa sam tako i završila masterS studije (zemljo, progutaj me od blama na tuđ red!), da mi je finansirao specijalističke studije i to komada dva – što, evo, do današnjeg dana znala nisam, da me poslodavac na sastanke ne poziva i ne daje nikakve poslove, ‘jer tamo i tako niko ništa ne radi’ – čime je advokat tuženog ukanalio sopstvenog klijenta sa predumišljajem ili iz nehata, neznanja, loše namere, brljivosti – ne zna se… Saznala sam, takođe, da sam sujetna (?!). Tu pretpostavljam da je izvršena detaljna analiza mojih karakternih osobina i mentalnog sklopa, te se dedukcijom došlo do ove mudrosti, kao što je tužena strana svojim blistavim umom opservirala na daljinu moje zdravstveno stanje i upitala se, retorički, kakva je to depresija tokom koje tužilja, odnosno moja persona, završava masterS studije na Fakultetu političkih nauka – tuženi još nije u posedu informacije da sam upisala doktorske studije. Verujem da će, kada sazna, i to staviti na spisak mojih stručnih usavršavanja na račun firme, na čijem je čelu. Da se podsetimo, to je firma u kojoj, i inače, niko ništa ne radi, pa tako ni za tužilju – tj. mene – nema posla?!

Volim kad tako nešto novo o sebi saznam. Prosto se sagledavam sa aspekta onih koji me opserviraju i reklo bi se, ovlaš razmotreno, da projektuju svoje komplekse kroz zlobne, neistinite i glupave komentare, dok, u međuvremenu, Justicija spava snom mrtvih.

Neka odmori slobodno, daleko je 7. decembar.

justicija5

Svrati ponekad u Srbiju, ako za pravdu znaš!

Advertisements