glavobolja

 

Već unapred znam – iskustvo je to, dugogodišnje! – šta me čeka Dan posle potrage za pravdom u srpskom pravosuđu: od jutros strogo vodim računa da ne zakačim glavom ragastov, jer imam utisak da je kao oveći globus. A u njojzi – glavi, kao da je neka amorfna masa, nekako pihtijasta, koja se, sa svakim pokretom – ma, kakvim pokretom!, sa svakim treptajem pomera u smeru gravitacije i vuče na dole, u neosvest.

Nema veze, tako je već, evo, sedmu godinu… Navikne se čovek na sve te muke. Opremim se analgeticima, naroljam se k’o svet, i istrajavam. Baš uzinat, što kažu moji Sremci.

Uoči ročišta, drži me neki adrenalin, neka nada da će se konačno sve to završiti i da više neću u Palatu (ne)pravde po pravdu, da više neću morati da dreždim na onim, predratnim drvenim klupama od kojih se ukoče i vrat i krsta, a bogami i zadnjica – sve u očekivanju prozivke zapisničara iz sudnice. Kada jednom uđem i zauzmem mesto koje je za mene predviđeno, maksimalno se skoncentrišem na svaku izgovorenu reč, naprežem ovu sivu masu što se danas pretvorila u ništa, ne bih li zapamtila i zabeležila sve nebuloze koje se u toj prostoriji izgovore. I od tog naprezanja, da mi ne promakne neka bitna laž izgovorena od suprotne strane, umorim se kao da sam ceo dan kopala kukuruze na sremačkoj duži od četiri stotine metara, i to dve brazde paralelno….

Kada sve to prođe, kako god i šta god da je rečeno, zapisano – dok izlazim iz sudnice, popušta i koncentracija i pažnja. Ne osećam ništa. Ne mislim ništa. Odzvanjaju mi izgovorene rečenice, bez reda, tako se tumbaju po mojoj svesti do kraja dana. Jedva zaspim od slika koje mi prolaze iza zatvorenih kapaka.

E, onda stiže novo jutro.

I kreće glavobolja, valjda popuste kočnice, nadbubrežna žlezda me otkači po pitanju adrenalina, koncentracije više nema, gledam kako da se dokopam čaše vode i analgetika, da mogu da otvorim oči. I čitav taj Dan posle – nisam ni za šta. Prazna. Kao izduvan balon.

Sve je to sujeta, reče žena juče i ostade živa.

Advertisements