unCxlRswvsrXIcQDcGnsPcAqrMvQN4EXdfiTp7e1QWXOcT72A3DV4mTRnUFZfbj1

Zanima me zašto su ljudi, generalno, na društvenim mrežama? Društvenim. To podrazumeva, po nominalnoj definiciji, da je u pitanju neki skup nekih ljudi koji nešto rade, pišu, zabavljaju se, druže, šta već. Društvena mreža je neko virtuelno mesto gde se ljudi upoznaju, razmenjuju neke misli, stavove, argumente, slike, komentare.

Da li sam u zabludi ako smatram da je smisao statusa, odnosno ostavljanja svojih misli u pisanoj formi, njihovo širenje, šerovanje, deljenje – kako je kome zgodno da se izrazi? Do juče sam živela u uverenju da je tako, polazeći od sebe. Kada hoću da se osamim i da nešto ispametujem u svojoj glavi, blogujem. I svoj blog delim po društvenim mrežama gde imam svoj nalog. Onog momenta kada objavim tekst, komentar, šta god – to jeste moja svojina, intelektualna, ali je u posedu svih ljudi koji su sa mnom u komunikaciji i nemam ništa protiv da dalje dele moje objave – zato ih, valjda, i pišem? Pišemo? A kada želim da nešto napišem za svoju dušu, onako, potpuno sklonjeno od očiju javnosti, to činim na drugačiji način, ne preko društvenih mreža i ne na blogu.

I tako, živim ja u tom svom uverenju, kako se ispostavilo, sasvim pogrešnom.

Odem u goste kod novopečenog prijatelja, izdivim se nekoj slici za koju ne piše da je on autor, dakle, slika je skinuta od negde, bez potpisa, pa još podelim tu zlosrećnu sliku na svoj zid i dobijem takve packe, kao dete u prvom razredu osnovne škole – za prepisivanje! Sad, dešava se meni – a kome ne? – da sam nekad bezidejna i nemam problem da to kažem javno, pa pokupim sa interneta ili od svojih prijatelja neke slike, objave, tekstove, šta mi bude simaptično tog trenutka i zalepim kod sebe. Da li je to tako neprihvatljivo? Pa, ja sam načisto ponosna kada neko od mene nešto uzme i proširi dalje, svojim prijateljima.

Ah, da. Ovo sam propustila. Nisam čak ni samo sliku uzela – ja sam podelila ukupan status, na kome se vidi ime autora i njegov propratni tekst. Elem, kada je autor video da sam tu sliku, sa sve tekstom, zalepila na svoj zid, komentar je bio… pa, recimo, vrlo neprijatan, omalovažavajući i bespotrebno nekorektan. U čudu sam se našla! Momentalno sam izbrisala i taj šerovani status i svoj komentar koji je uz taj pozajmljeni status išao, sve. Prosto, doživela sam taj komentar kao jedno izlišno vređanje.

Karakteristika koja je, otprilike, išla u pravcu nedostatka moje kreativnosti – pa zato sam, valjda, maznula to njegovo, proizašla je iz potpune neobaveštenosti te osobe o meni. Osoba  se nije udostojila da pogleda čak ni poslednjih par mojih objava, a donela je zaključak kako sam već navela… da prepisujem u nedostatku sopstvenih ideja.

Moje razočaranje je tim veće što sam tu osobu pre neki dan na lep način predstavila na svom zidu, glorifikujući ono što je radila u svom životu i što je imalo uticaja na čitavu jednu generaciju poklonika dela i misli te osobe. Ne žalim što sam to napisala, jer je istina. Samo mi je i neprijatno i, nekako, opominjuće to što mi se dogodilo. Dakle, sada bih mogla da zaključim da je osoba koja je u stanju da napiše tako zlurad komentar na bezazlenu i čak poželjnu aktivnost koju sam imala, ustvari licemerna u onome čime se čitavog života bavi. Gde se dedoše one divne emocije, izlivane godinama u nešto što je mnogima od nas prijalo? Da li su lažne? Jer, kako je moguće od osobe, satkane od lepih osećanja, doživeti ovakav debakl?

Nešto se tu ne slaže.

 

 

 

 

Advertisements