1354094266_dengi-zlo

 

Evo, sada ću malo da se povežem sa mozgom i da objasnim da, ustvari, nisam nikakvo džangrizalo, možda sam malo povukla vlagu od elitizma, ali to je u društveno prihvatljivim količinama. Recimo, i pored najbolje volje, ne mogu da čitam nepismene tekstove, komentare, čak ni poruke. Ubijte me, ne mogu. Ne mogu da slušam muziku koja je do te mere komercijalizovana i usmerena na izazivanje jeftinih emocija koje prorade posle par flajki piva, vina, neke radže ili čega god. Ne pogađaju me takve strelice. Nikada.

Sad, ta nadiruća nepismenost, one „ošišane“ latinice, zanemarivanje interpuncije kao bespotrebne, sve to, na prvo čitanje, kod mene ostavlja veoma negativan i nepovoljan utisak. Neka mi bude i zamereno, nemam ništa protiv. Volela bih da me neko argumentovano demantuje. A sve je to, u suštini, posledica kiča koji se, kao pošast, zavlači u sve pore društvenog života, sa nesagledivim posledicama.

Taj kič kojim smo okruženi, ne potiče iz ruralnih sredina. Naprotiv. Selo je izvorna lepota. Suštastvena. Naroda umetnost nastaje nastaje u punoj slobodi i spontanosti odozdo, dok je kič nametnut odozgo kao i svi vidovi pasivne potrošnje i prenaglašenog potrošačkog mentaliteta.

Urbane sredine su leglo kiča i drugih socijalnih i društvenih devijacija koje, zaista, gutaju čak i one koji oko sebe naprave odbrambene zidove. Nadire kroz medije, na mestima gde se okupljaju ljudi, u izlozima knjižara, buticima – nema gde ga nema, čudo jedno!

Pa, kako je nastao kič? Nastao je kao svojevrstan „odgovor“ na pojačanu kulturnu potražnju obezličenog svakodnevlja. I može se, u mnogim segmentima, poistovetiti sa šundom koji se, mahom, odnosi na pisanu reč.

Odgovornost za nerazumno i nekontrolisano širenje kiča, u najvećem delu danas, u ovom trenutku, leži upravo u uređivačkoj politici mas-medija. Te pink-šljus-štras šljokice, kao simbol promovisanja neukusa, glupavih i štetnih sadržaja, besmislenih talk-show lupetanja, glorifikovanja svega što je suprotno etici, jesu oličenje proklizavanja jednog društva. U kiču preovlađuju laž, lažne emocije, konvencionalnost, manirizam, lažni snobizam. Sve ono što se propagira kao moderno, kao „in“, kao „ultra“ – sve su to neki novi „trendovi“ na „bekstejdžu“ ili u „bekgraundu“, a svakako predstavljaju „mejnstrim“ savremenog načina života koje mlade ljude udaljavaju od pravih vrednosti i totalno ih dezorijantišu u stvarnosti.

Jer, vrednosti ne podležu modnim trendovima – mada me realnost demantuje! – kao druge stvari i pojave. Da li se humanost može modernizovati? Kako? Empatija? Iskrenost? Možda su forme drugačije, ali je suština ista.

Ono što dobijamo kao „proizvod“ mas-medija i društva koje nekritički usvaja te, odozgo  nametnute nove „vrednosti“, kao najprofitabilniji projekat krojača naših života je – katastrofalno.

Naravno, političkim elitama ovakve tendencije savršeno odgovaraju. Svesti obrazovanje na minimum, obavezno provlačiti u kontinuitetu one najrigidnije religijske dogme – „na Onom Svetu vas čeka Raj, a na ovom ćemo mi, elita, uživati – svesno i maliciozno izbegavati pozitivne poruke, kao što su, na primer, Božje zapovesti – ali, ko ih se još pridržava?, uticati na mas-medije u najnegativnijem obliku: sve dobre stvari, kvalitetne filmove i druge sadržaje obavezno emitovati u sitnim satima, kako bi čovek sutradan bio onesposobljen i za posao koji obavlja, a tek za razmišljanja i kritički odnos prema svetu u kome živi, pogotovo prema eliti na vlasti. Na taj, tako perfidan i pokvaren način, dobar deo mlađe populacije totalno se deklasira iz javnog života. Njihovo participiranje se svodi na izbore, a šta da odaberu ako nisu stvorili kritički odnos prema svom okruženju?

 

Kič se, dakle, manifestuje u svim segmentima ljudskog, društvenog života i teško mu je odoleti.

 

Sa sociološkog aspekta, kič proizilazi iz obezličenog i osiromašenog života mase, dok je u etičkom smislu najneposrednije povezan sa destruktivnim stranama ljudske prirode – sa zlom!

Imala sam veliku sreću da mi na fakultetu Sociologiju kulture predaje doajen sociološke misli, kulturološke provinijanse, dr Ratko Božović. Otuda, valjda, i dalje u meni raste otpor prema kiču i šundu – mada mnogi poistovećuju ta dva pojma. I otuda moj otpor prema svemu što je lažno, trivijalno, izveštačeno, perfidno – bilo da je ogoljeno, što je bolja varijanta, jer se odmah prepozna, pa čovek može napraviti otklon, ili prikriveno i ružičastim mašnicama ukrašeno, lepo upakovano… zlo. A kič upravo i jeste zlo.

 

Advertisements