Kada sam počela da pišem pričice iz seljobusa, nisam odmah objasnila ono što je, izgleda, trebalo da razjasnim. Naime, potičem iz Srema, iz jednog prelepog sela tik uz Dunav i nemam problem sa svojim seljačkim poreklom. Naprotiv, ponosim se. Iz sela potiče autohtona lepota, onaj neponovljivi miris zemlje kad razmrviš grudvu u ruci, a znaš da iz te zemlje raste hleb. I bez obzira što moje obrazovanje nema neposredne veze sa selom, čitavog svog života, sticajem okolnosti, radim u poljoprivredi. Skoro da nema sela za koje bar nisam čula, a obišla sam ih… ne zna se broja, po čitavoj našoj otadžbini.

Zato, kada pišem o seljobusu, ne vređam seljake, zemljoradnike, paore sa žuljevitim rukama, što rade u fabrikama pod vedrim nebom. Ni slučajno. Ni u najavi. Ni metaforično.

Dok sam se vozila autobusima iz jednog prigradskog naselja koje je odvajkada sastavni deo Beograda, imala sam prilike da izbliza sagledam ponašanja većine svojih saputnika koji nisu evoluirali u građane, a ne mogu se više nazvati ni seljacima – nameće mi se onaj izlizani izraz “malograđanština”. To je, ustvari, baš prava slika većine u seljobusu. To ruralno poreklo, te naravi i karakteri koji bi, preko noći, iz opanaka u lakovane cipele, iz zaprežnih kola sa upregnutim ragama u besne džipove, zaboravljajući da se novcem ne može sve kupiti – ostaju nedorađeni maniri, ophođenje, ponašanje, kultura.

Ima Vib jedan odličan aforizam, ilustrativan i istinit:

„Skorojevići, ne trljajte mnogo vaše stilske lampe, da se ne bi pojavio duh vašeg pokojnog dede i utrapio vam motiku u šake“.

Tako, pre nego što izblogujem išta o seljobusu, želim da se zna – ne podsmevam se seljacima, nego seljačinama, malograđanima (ubaciti rodnu ravnopravnost, ako ovo para uši!), seljaniji i seljoberima koji bi na silu da budu gradski likovi, a ne polazi im za rukom. Loše glumatanje.

Smatram da je ovaj tekst koristan za sve one koji su, bar u podsvesti, imali lošu predstavu o mojim primedbama na seljobus i seljaniju beogradsku…

_vadorrey_0b98cde5

Advertisements