Zlatni-lanac

Seljobus, onomad.

Preko puta mene već uveliko sede dve prigradske snajke. Bogato udate.

Svaka sa po dve-tri oke zlata – očerupale su Kapali čaršiju svojevremdno, kao da gledam.

Lanci oko vrata pozamašne debljine, komada nekoliko. Prstenja… ne zna se koliko. Jedan sa drugim – veze s vezom nema.  Jedna ima minđuše u visećem izdanju, druga kolutove koji su se umrsili što u kosu, što u krznenu kragnu…. Sve u svemu, zlata za omanju zlataru, smeštenu negde na periferiji. A niko im nije rekao da zlato više nije u modi i da, ako ga imaš, čuvaš u sefu. Inače, može da odleti glava i za manje količine. Srećom, pa ovo ne liči na zlato.

Jedna mršava kao saraga, druga drusna, ima je i na metar i na kilo. Frizure su se čuvale tokom noći, uvojci su definisani, nema tu mane. Ovakve tračare, kao što sam ja, mogu da im pljunu pod pendžer.

Puna usta porcelanskih zuba…. Smeh preglasan, iritantan. Akcenat vuče na jug, jugoistok – nisam sigurna. Šminka večernja, a friška. Malo je karmin skliznuo sa ivice usana, izgleda da to nije skoro depilirana sfera. Oblaci parfema oko njih, guše i štipaju za oči. Ne zato što su nekvalitetni, ne znam koji su, nepoznati su mi – nego zato što je to enormna količina!  Štikle obavezno – hod nisam mogla da odmerim, izašla sam pre njih… ali imam osnova da verujem da je onaj, nabadajući. Torbe slične, velike, šljašte od laka, sa silnim zlatnim ukrasima. Da se vidi kako se ima i može. O, živote, što li pade u moje, neuke ruke.

Idemo na smisao njihovog dijaloga: svekrve su odvratne i glupe – sledi par opisa iz kojih se vidi da ne znaju ni da skuvaju pošten ručak, da su štrokave, ogovarače, da su muževi dosadni kreteni i smarači, a deca su, podrazumeva se, savršena, letovanje u Turskoj/Grčkoj bilo je fenomenalno i olinkluzivno, zimovanje se već planira, a njih dve su, kako saznajem, nesrećnim slučajem u autobusu, jer je jednoj „onaj kreten uzeo auto i otiš’o u Smederevo po neke cevi“, a drugoj je „auto kod majstor Caneta, jeL nešto neće da vuče“.

Bedak.

I tako sedim, sa naočarima za sunce – neću reći koji je brend u pitanju, a koje mi pokrivaju pola lica i sama sebi ličim na voajera… Bezglasni posmatrač kvazisnobizma i neviđene seljanije.

Hm… da. Kao što bih one koji projektuju saobraćajnice po Beogradu stavila u auto i provozala po raskrsnicama koje, očigledno, nisu odvozali lično, tako bih konstruktore autobuskih enterijera postavila u poziciju putnika – svakako bi promenili raspored sedišta i ne bi ih postavili jedne naspram drugih, nego tako da putnici gledaju jedan drugom u potiljak.

Čega bismo sve bili pošteđeni…. Ah, lepote nezamislive.

Advertisements