Da li se smarači svih boja, nacija, stepena (ne)kulture i (ne)obrazovanja, oni što čačkaju nos i razmišljaju o prolaznosti života dok čekaju na semaforu zeleno svetlo, ikada zapitaju zašto su semafori podignuti na 4 metra od zemlje?

Pa zato, rođaci, da svi – i prvi i poslednji u nizu, krenu istovremeno.

Tako rade civilizovani ljudi.

Sećam se, negde osamdesetih, kada se putovalo više nego danas… Ne, nisam se dobro izrazila. Kada je više ljudi imalo mogućnost da putuje, nego što je to danas slučaj, sedim u nekom kafiću u Trstu i gledam kako ljudi voze.

Maestralno.

Na žuto su svi, i prvi i poslednji, ubacili u prvu. Na zeleno, svi polaze istog momenta. I tako, umesto da, kao kod nas, prođe pet, tamo prođe 55 automobila… Dobro, ne mora Italija. Ona je sinonim za oštru vožnju i jaka startovanja.

Idemo u Tursku.

U vreme kada sam prvi put bila u Istanbulu, mislim da je to bilo ’82, nije bilo semafora na svakoj raskrsnici – govorim o evropskom delu Istanbula, ne o Taksimu i novijim četvrtima koje su u azijskom delu. Iznad Ak Saraja, na onom ogromnom kružnom toku, stajala su po dva saobraćajna policajca i, kobajagi, regulisala saobraćaj. Niko ih nije baš mnogo fermao. Ali, Turci su i tada, i sada, vozili i brzo i oštro i precizno, jer, ne daj Bože da dođe do sudara – ne gine ‘aps. I prokleta avlija. Dok ti dokažeš ko si, šta si, odakle si, da nisi kriv, etc., već si u kazamatu, pa se čupaj kako znaš i umeš.

Ne znam kako je sada, nisam skoro bila. Vidim da vladaju teroristi, pa nešto i ne bih na tu stranu.

Ali, da se vratim na temu.

I ono malo semafora što ih je bilo oko Kapali čaršije, Univerziteta, pa prema Galata mostu i mostu preko Bosfora, šanse nije bilo da vozač blene levo, desno, da se zamisli šta je sve mogao postići u životu, a eto, nije… Na zeleno, svi startuju kao jedan.

Ali, ovo je Srbija.

Prestonica.

I ja živim ovde.

Gledam jutros, na onoj mojoj čuvenoj raskrsnici Vojvode Stepe i Save Maškovića, a bogami i slušam – jer su otvoreni prozori, kako se lik do mene svađa sa ženom oko nekih trivijalnosti, da ne smaram prepričavanjem tog glupavog i preglasnog dijaloga… Auto je dijagonalno od mene, sa leve strane, dakle, lik ide prema Banjici. Ja idem pravo. Upali se zeleno svetlo, sviram minibusu ispred koji ne pokazuje nameru da krene, sviram i ne prestajem, da se konačno smiluje i krene. Usput, slušam ovo dvoje – ona preti da će da izađe i ide tramvajem, i “jebala te kola, sedi pa se sam vozi u njima, crko dabogda”, on psuje i nju i dan kad su se sreli, i sve od reda, ali ne kreće…. Opšta cirkusijada. Nisam se uzdržala, kada sam prošla raskrsnicu, gledam u retrovizoru – oni i dalje stoje na semaforu koji je sada crvene boje.

Pa, stvarno.

Kako očekivati kulturu u saobraćaju, kao subkulturu, kada nemamo ni opštu kulturu ophođenja i ponašanja?

Ako normalan čovek, vozač, učesnik u saobraćaju, želi da očuva živčani integritet, mora da se uklapa u situaciju.

Jer, ako se ponašaš u skladu sa normativima, rizikuješ da dobiješ batine, ili, u boljem slučaju arlaukanje kroz otvoren prozor tipa: “Šta je, gusko? Šta ‘oćeš? Šta mi sviraš, svirnem ti ga…”, uz bogat asortiman psovki, gde čitav kućni spisak očas posla dođe do seksa. Svašta sam pasirala za ovih trideset pet, šest, sedam godina, koliko vozim po beogradskim mahalama, sokacima i stritovima. Avenije i tako nemamo, ni po nazivu, a tek ne po izgledu.

Dakle, gurnuti prst u nos, uvo, gde je već kome zgodno, što dublje zaroniti u svoje misli, pogled treba da bludi negde u plave daljine, razmišljati o prolaznosti života, uspesima i neuspesima, ima li života na Marsu, da li su ljudi bili na Mesecu ili je to fora… o svemu tome i još mnogo čemu treba razmišljati dok se čeka zeleno svetlo na semaforu.

I tako će te neko iza tebe opomenuti da kreneš. A onda ti je lako, imaš alternative: ili da mu se nalajavaš kroz prozor, ili da prođeš kroz zeleno…

Biraj.

bcfb09266ee7735143c2748f4adaa457

Advertisements