Ne možeš uvek ni da utrefiš isti seljobus, istog majstora koji vozi, iste ljude. Omašiš vreme, ili te seljobus omaši. Eto, baš pre neki dan, umesto u 7:15, greškom izađem iz kuće u 7:05 i, naravno, upadnem u sasvim drugu postavu.

Nigde nikog od već poznatih i delom opisanih sapatnika.

Ni majstor nije isti. Ovaj nekako mekše koči, ne padamo u zagrljaje jedni drugima, ono, k’o da smo rod rođeni. Fini neki čovek. Nesvikao na naše navike da nas vozaju kao krompire.

„A ja sto ću, ali sa kime ću?

Malo rukah, malena i snaga,

jedna slamka vedju vihorove,

sirak tužni bez niđe nikoga… “

Zauzmem uobičajenu pozituru pored pendžera, da osmatram prirodne lepote torlačkih obronaka, lepota od pejzaža… Još da nije divlje deoponije u dnu Kumodraške, milina. Gledam sa sve naočarima za sunce, kao, bitna sam.

(Sad baš ne bih da pominjem firmu, al’ ‘ajde i da kažem, pa što da ne, nije kineska kopija, totalno su original i totalno moderne – Roberto Cavalli… Dušu dale za kumodraški snobizam. Ne prodajem, no se falim.)

Iza mene, dva momčića.

Saznajem, iz njihovog razgovora, da je srpkinja u toj njihovoj mašinskoj školi – strah i trepet!

– …. kažem mu, nisam bre stig’o, ćale. Koja lektira, radio sam matu i crt’o rad za Elemente. A ćale meni: „Ja zbog tebe da crvenim, stoko nepismena.“….

– Ja nisam kevi ni rek’o za roditeljski, gde bre, kenjala bi mi ceo dan. A rek’o sam joj da je nas dva’es’ dobilo kečeve na pismenom. Ta srpkinja… bre. Žena nije normalna. Znaš kol’ko me zanima i srpski i lektira…  I ka’će da mi treba Kafka… i šta, bre, onaj neki mračni lik, šta ja tu da prepričavam. Retard.

– Lako je tebi s kevom, meni je ćale juče odvalio šamarčinu, odletela mi glava u zid, jebote. Još mi zvoni desno uvo, je l’ se vidi, a? I uz’o mi telefon.

Nastavljaju sa pričom o oduzetom telefonu, o referencama raznih modela, o brendovima, o megapikselima, prednjim i zadnjim kamerama – kao da su konstruktori istih, boktevido.

Izgleda mi, bolnije je što nema telefon, nego ona sinoćna vaspitna zbog keca iz pismenog. Sad, koliko je važna lektira i ta stroga srpkinja koja bi da opismeni decu u mašinskoj školi…? Možda žena nešto i uradi, možda dobijemo generaciju opismenjenih, možda ih inficira i opakom bolešću – čitanjem… možda.

A možda je bolje pustiti decu da rade ono što žele, što im dobro ide, za šta su se opredelili: matematika, mašinski elementi, fizika, šta već.

Ja, ipak, navijam za srpkinju iz mašinske. I toplo se nadam da ovo nisu njeni inicijali.

pismeni-srpski

Šta je ovde za keca, gospojice S.M.?

Advertisements