pozega_live

Pristojna, fina, nadarena i obavezno romantična spisateljica bi, recimo, ovako opisala novembarsku subotu predveče:

… Užareni sunčev krug naglo se spustio iza ogolelih grana sa kojih je jesen pobrala listove svih duginih boja – od zelene, žute, narandžaste, vatrenocrvene do mrke i odjednom je sumrak spustio svoj tamni plašt na zemlju. Samo par trenutaka posle, kao u snu, pramenovi magle počeli su da klize po putu ispred mene… U daljini, kao kroz gusto tkanu zavesu, nazirala su se sićušna, treperava svetla sela u ravnici……

Ja ću to ovako…. banovački.

…. Krenem ko svet u moje Banovce, kasno posle podne, u subotu. Negde kod Galenike, na semaforu, gledam u sunce koje zapada za krov neke bespravno podignute kućerine što se digla nebu pod oblake. Odjedared se smračilo ko u buretu, a od Dunava – krenula takva magluština, došlo mi da napravim polukrug i da se vratim na Voždovac.

Ali, želja je jaka, i ja sam jaka – doduše malo sam i oćoravilia, stigle godine, al opet, računam, dićiće se magla dok ja tamo odsedim i ispričam se sa mojima.

Sve tako i bude. Al šipak.

Naša kuća je na stotinak metara od Dunava.

Ispričam se sa familijom nadugačko i naširoko, obavestim se ko se oženio, koja se udala, ko je umro iz Šijačkog, a ko iz Ćoravog šora, ko je prodo kuću, ko njivu, kakav je kome od moji pritisak i kolki šećer, dal i bolu noge il leđa, šta je kazla baba Desa kad je dolazila onomad, kolko svinja imaju Miljkovići, ko je otvorio, a ko zatvorio dućan, kolko je narasto Dunav, kaću opet doći…

Izađem ispred kuće oko sedam, pola osam, računam da se magla podigla, kad ono – ko testo. Prst pred okom ne vidiš.

Da l da krenem, il da ostanem?

Da nemam još dve obaveze koje sam sama sebi natakarila na vrat, ostala bi ja, ovako – moram da krenem. Već kasnim, a ne volem da se izvinjavam.

Upalim auto, ugreje se motor i preko moralne mere. Magla sve gušća.

Boktevido, ni za di sam – nisam. Kud da se krenem, kad se ne vidi ni sijalica na banderi!

Ko za pakost, ne znam ni di mi se pale maglenke. Otmena limuzina, računam, mora da ima neki prekidač za ta svetla. Oćeš očin. Nema. Ne mogu da nađem. Okreni prekidač, onaj ko za ringlu, za frtalj kruga, ništa. Za pola, opet ništa. Vratim kako je i bilo.

Gledam ja, gleda Dejan – s baterijskim lampama što ima na ovim pametnim telefonima. Pametni su ko i ja. Mislim se, uključiću sva četir žmigavca, pa polagacko.

Kroz kapiju sam slučajno prošla, a da nisam ogrebla krilo, ni otkinula retrovizor.

Na glavnu džadu sam izašla pod punim gasom, kad je prošo autobus. To što je mogo da me pokupi neki Mile s kombajnom s leve strane, nema veze. Ni ne mislim da kombajni ne orcaju po putu zimi. Mislim se u sebi, saću se uvući u zadnji deo autobusa, pa stanicu po stanicu, nekako se dovući do Batajnice. A odande ću lakše. Tako je i bilo.

Al dok nisam došla do Batajnice, oči su mi ispale kroz šoferšajbnu. Ko na praćku.

Iza mene se otegla kolona, svako gleda da se uvuče ovom ispred sebe u guzicu. I svi trepću ko mlada na vašaru. Samo fali ringišpil.

Brojim stanice, otprilike da smo blizu Kablara. Još tri-četir pa smo na nadvožnjaku preko autoputa – e tu će tek biti muka. Nema ni ono malo svetla što, kobojagi, sija sa bandera. Nije važno što se ne vide, makar znaš da sijaju. Ko za đavola, na volanu osetim da mi je ispustila prednja desna guma – pre mesec dana sam fest udarila u ivičnjak i iskrivila felnu, pa sad tu ispušta… Naslutim nekako pumpu na Kablaru, skrenem desno, ode autobus, ode kolona…. Jebeš ga. Naiće drugi. Bolje mi je da je sad naduvam, neg da posle ostanem na po puta s izduvanom gumom. Tek onda ništa nisam stvorila.

Uđem u jedinu službenu prostoriju na narečenoj pumpi – ne znam da l ima neka službena nusprostorija, nije mi trebalo, pa nisam ni zagledala. Osvrćem se oo sebe, nigdi nikoga. E živote. Stala na sred srede i vrtim se, gledam oće l se odnekud nacrtati neko služben.

Kad odjedared, čisto sam se malo i poplašila, iza tezge izviruje neko čeljade. Oma vidim, besno. Au… Vidim – slaba vajda, nema tu ni g od gospodina. Pitam, onako, ufinjeno, da l bi bio tolko dobar da pogleda prednju desnu gumu, pa da naduva, ako treba…

Čeljade ćuti ko saksija zalivena.

Ponova pitam, kad ćuti, reko, možda me nije čuo. A gledi kroz mene, ko da nije kako treba, božemprosti.

Ajde, kaže čeljade preko volje, da ne lajem sad preko čega je to bilo….

Pa šta oćeš, kaže, na 1.6 je.

Kažem, ako može na 2.2.

Jel ti vidiš da si iskrivila felnu? Tu ti ispušta.

Prećutim.

Drži to zeleno dugme, naređuje čeljade.

Jel ovo, pitam – jedva vidim koje je zeleno a koje crveno. Em je magluština, em  kompresor iz prošlog veka. A i ja ko Donald Saterlend iz „Meša“ – Oko Sokolovo.

Pa to, valda vidiš. Drži još. Aj sad pusti.

Pustim.

1.9 kažem.

Jel ti to dosta? – pita već zdravo besan.

Nije, treba 2.2 – sad se i ja izbrezobrazila. Pa, mislim se, otac te jebo i tebe i onog što te tu namestio, ko da si na trnje pišo, ko da sam ti ja kriva što moraš tu da dreždiš i da izlaziš po zimi i magli. Što nisi učio velike škole, pa se ne bi mučio – pa se setim da ima i oni koji su svršili velike škole, pa se opet muče i rade i gore neg ovaj nadrndani – i opet se na njega nabesim. Đubre jedno brezobrazno.

Aupičkumaterinu, kaže čeljade. Drži onda još to dugme i ne puštaj dok ne kažem. Jes čula? – naređuje ko pravi.

Držim – kažem, a sve me stra da se sad ne preduva.

Naduvala se najposle, ne naduvala se nikad, mislim se.

Da častim čeljade – ni slučajno. Ne treba, fala, kaže i ode.

I sad ja treba opet da se vratim na glavni šor.

Šta ću, rikverc, pa nalevo polukrug… Sreći mojoj kraja nema! Evo meni opet nekog autobusa, šlepera, šta je – da je, ne pravim pitanje. Prišljamčim se iza njega, ako ukoči, ne znam da l ću i ja moći… i opet polako za njim.

Ko što sam i mislila, na nadvožnjaku preko novosackog autoputa – testo. U dnu nadvožnjaka pametni putari napravili kružni tok! To je da budemo moderni. Sve smo za modu i modiranje, da ne lajem. Umače mi šleper, ode na autoput, a ja krenula prema Batajnici. Nasumice izađem iz kružnog toka i posle nekolko stotina metara stignem u njivu.

E, jebeš ga. Aj sad se ti okreni, majčin sine, kad ne vidiš ni dokle je put, a odakle opet njiva!

Kazo bi čovek da je s desne strane neka kao kotobanja, al velika, ko neki magacin, šta li, pa ima i neki bandera i nekog svetla okolo. Jedva sam se okrenula. Da nije servo volan, očin bi se i okrenula.

Opet ja u kružni tok, crkli dabogda i kad su ga napravili. Sledeće isključenje sa kružnog toka – prema Batajnici.

Koja bela linija, koji putokazi, koja obaveštenja…. Srbija ti je ovo, braćala. Sremački put, lokalnog tipa. Šta ko mari za magluštine, baruštine, rupetine razrovane. Al, važan je kružni tok! Svecka moda. A ja poznajem bar deset vozača koji ulaze u kružni tok opušteno, jer dolaze sa desne strane onima koji su već u njim, a valda se zna šta je prvenstvo desne strane, objašnjavo mi čovek, al ozbiljno……. I još se jedio što mu furtom govorim da se to prvenstvo desne strane ne pika u kružnom toku…. Al to je za neku drugu priču. Pa ne moš sve ni kasti odjedared, jel tako.

Ko da se malo razdanilo, il se magla malko razredila. Batanjičani su uvek bili ljubomorni na Banovčane što mi imamo Dunav. A tek Pazovčani. E sad mi se umalo Dunav nije obio o glavu.

U centru Batanjice, kod crkve, vedro načisto. Ni traga od onog testa!

Javim se mojima, da ne brinu i opletem po gasu, lako mi je kad znam di je papučica… nije to ko sa maglenkama.

A inače, od onog bečenja kroz šoferšajbnu još me jako bole glava.

Dobro da su mi oči na broju, umal nisu ispale.

***

Ovo je bio, da prostite, kolokvijalni sremački, obogaćen ponekim varoškim izrazom – pa malo i ja da se ocipelim, red je posle tolko godina provedeni u prestonici, jel te, moliću lepo. I ko što sam kadgod, kad sam pre četir decenije. ko devojčurak, došla u Beograd, ćutala od sramote zbog sremačkog govora, tako se isto sad ponosim sa svim tim sremačkim izrazima koje pažljivo negujem i ubacim i di treba i di ne treba. Evolucija unatraške.

A baš se pitam kako je Vuk Isakovič sa bratom i onom ludom snajom gospožom Dafinom bauljao po sremačkoj ravnici i banackim ritovima, magluštinama, kako se borio sa orlušinama, blatom do kolena i svim drugim nevoljama?

Valda isto ko i ja te subote.

Advertisements