Uočim u seljobusu, na putu do posla, gospođu koja me je svojom pojavom, izgledom, stilom, vratila u neka lepša vremena koja su davno iza nas, iza mene. U moru prosečno i ispodprosečno obučenih žena, izdvojila se i bacila senku na sve prisutne…
Uredno ofarbana plava kosa, pokupljena otmenom šnalom. Nije ni kineska, ni sa pijace. Diskretne minđuše od slonovače. Crni bolero preko prelepe haljine, letnji, lepršavi materijal, bež-braon-crna štampa. Crne espadrile i crna tašna sa bež detaljima. Dve narukvice od slonove kosti na desnoj ruci, na levoj – kako pravila nalažu – sat. Ženski. U oblaku laganog parfema, ušetala je tako ta gospođa u autobus u koji, po svom ukupnom izgledu, uopšte ne pripada.

Čist atavizam.
Pa, OK. Malo sam se iskompleksirala.
I izevocirala uspomene na vremena kada su se, bez mnogo premišljanja, kupovale cipele od petsto maraka u ovom istom Beogradu koji odavno nije isti. Sećam se da je preko puta Pravnog, odmah do, nekada poznatog restorana „Grgeč“, bila jedna komisiona radnja. Sličnih je bilo po celom gradu, ali je meni ova bila najbliža, pa sam tu često pazarila, što zbog finog asortimana, što zbog jedne sjajne žene, profesionalnog trgovca, sa merom, koja je upoznala i mene i moj ukus, bolje nego što sam ja samu sebe poznavala.

Svratim jednog prolećnog popodneva, čisto da vidim šta su novo dobili, da ispregledam rafove i ofingere, kad mi gospođa, negde iz nekog magacina, donese – čisto da mi pokaže, tako je rekla, cipele i tašnu. Upareno.

Moj broj. Moj stil. Moj ukus.

A cena, astronomska…. Momentalno sam ih usvojila. Kako i ne bih. Meki teleći boks, uštavljen i obrađen onako kako samo Italijani znaju da urade, oblikovan u udobne i elegantne cipele, dvobojne. Jedna fina nijansa svetlo braon i tamnije bež boje. Ista takva tašna, kaiš preko ramena, sa ponekim zlatnim detaljem. Probam cipele, kao da su po mom stopalu izrađene! Pa, kako da ih ne kupim? Neka košta šta košta, neka ide život… „madras“ je uvek bila moja omiljena marka italijanske obuće. I kako onda da ja to propustim. Nema šanse.

Izađem iz komisiona, prođem pored „Grgeča“ i pravo u banku koja je tada bila na uglu sa Beogradskom. Par čekova, i evo me sa kesom u kojoj je moje blago! Kutija sa cipelama koje su prethodno, kao i tašna, upakovane u finu platnenu torbicu, sa odprintanim nazivom mog omiljenog brenda. E, lepote! Niko kao ja! Šepurim se po „desetki“, kao da ostatak putnika ima pojma šta ja nosim u toj kesi. Jedva čekam da stignem kući, pa da ja to natenane isprobam u svim mogućim kombinacijama… i da uživam u onoj mekoći kože koja je kao lakovana, a nije.

***

Gledam diskretno gorepomenutu gospođu. Za razliku od nje, moj stajling leta gospodnjeg 2016. izgleda na sledeći način: crne pantalone, bež baletanke – verovatno kineske, bež torba – takođe kineska, u koju može da stane bogotac i još svašta nešto, a majice i tunike… kako mi koja padne pod ruku. Direktno sa žice.

Casual style by… u okviru da bude.

O, ne. Nisam ja izgubila smisao za kvalitet, niti mi se srozao ukus, daleko od toga. Samo pratim modne trendove koje mi diktira NBS i kredit u CHF, kao i ogroman broj kreditnih robova, sličnih meni. I ne samo to, ovolika korupcija, ovakva moralna, duhovna i ina beda, neminovno moraju dovesti i do materijalne bede. Kad tad. I na sve nas će doći red, kao u nacističkim logorima. Na nekog pre, na nekog kasnije. Kauzalitet.

Gospođi svaka čast i moje divljenje što je uspela, bar pojavno, da očuva ono što je bilo dobro iz prošlih, minulih vremena kada nismo imali pojma koliko nam je, ustvari, udobno u našim životima. Nekada, pre neoliberalizma i ogoljenog kriminala u kome smo, eto, više od četvrt veka.

MADRAS-kvalitetne-odlicne-preudobne-cipele-38_slika_L_51966589

 

Advertisements