Konačno se udostojili gradski oci da i na ovu seljobusku liniju ubace dva nova autobusa. Crveni – po obećanju. Ovi ne moraju da se prefarbavaju, već su u adekvatnoj boji, što je, inače, veoma bitno za ukupnu ekonomsko-socijalno-političko-bezbednostnu situaciju u zemlji. I šire.

Niskopodni.

Oni što su u zadnjem delu, kao u biskišu, na galeriji. Fale semenke, pa da se pljucka kako red nalaže. Skoro turistički. Imaš pogled, imaš pregled. Panoramski. Lepota.

Zakoračim laganim koračićem u tu divotu i ustremim se prema busplus automatu. Mesto pored prozora već ošacovano, samo da otkucam kartu i eto me u posmatračkoj pozituri. Spremna da olajavam pošten svet i (nad)prirodnu inteligenciju & kulturu prosečnog beogradskog malograđanina.

Prislanjam onu karticu – ništa.

Bar da sam odustala….

Pokušavam ponovo, neće.

Posle niza bezuspešnih poteza, prevlačenja s kraja na kraj displeja – oglasi se, ali u mrtvoj tišini polegloj po pospanim putnicima:

– Nemate dovoljno kredita.

e42637158fb0af2632e6f9910df5e8a8

Zemljo, progutaj me.

Ali, odmah.

Istog časa.

Da li da napustim ovu lepotu od gradskog vozila na sledećoj stanici? Koja svrha, kad ni na sledećih pet nema trafike u kojoj bi se mogao dopuniti taj preko potrebni kredit. Kako se juče nisam setila ove trivijalnosti koja me može koštati i kazne i, što je još crnje i gore, komunalne inspekcije. Samo mi oni fale, pa da zaokružim sopstveni životni debakl. Ne znam gde udaram od sporova, krivičnih prijava, mobinga, kreditnog ropstva u CHF… da ne nabrajam, rastužiću se nad sopstvenom sudbinom kletom.

Ipak, upućujem se hrabro i pomalo pokunjeno ka svom odredištu pored prozora. Nije mi ni do posmatranja naroda, sva sam pretrnula od onog piskutavog glasa iz automata, još mi odjekuje u ušima.

Mislim, usput, da li imam prava da sednem, ako nemam taj kredit? Da li je olakšavajuća okolnost, ako bez kredita ne sediš, nego stojiš…?

Ipak sednem. Pa šta bude.

Sreća moja, na sledećoj stanici to isto doživeše još tri putnika, nesrećnika. Gledaju ih svi, a bogami, gledam ih i ja, sve onako sa neodobravanjem…. kao krivce. Pa se, namah, setim da ni ja nemam taj prokleti kredit. I okrenem glavu na drugu stranu. Da ljudima ne bude neprijatno.

Nigde kontrole na vidiku. Ni komunalaca. Strepim još kod Autokomande, a na sledećoj i tako izlazim – pa ako se i pojave skrndelji, biće manje blama i biće više šanse da stignem na vreme u kancelariju, jer znam da dežurne hijene pomno prate moje upisivanje u skrnavi spisak zaposlenih u koji se upisuje ona gora, nepoželjna polovina. Ostali su privilegovani od strane bogaoca koji, onako polupismeno i bahato, firmu vodi u propast.

Kod Karađorđevog parka skliznuh nonšalantno sa niskopodnog, crvenog, novog novcijatog, totalno modernog seljobusa u kome sam se, eto, prošvercovala – damski, nema šta.

Da nisam za neko vreme, možebiti, izgubila licencu za podsmevanje seljaniji na datoj liniji, jer sam gora od njih – oni bar imaju uredne busplus karte, ili se vešto kamufliraju na amfiteatarskim galerijama u novim autobusima?

Advertisements