Guramo se na prednjim vratima tramvaja broj sedam, jer je na bočnom staklu zalepljen karo-papir na kome je neveštim rukopisom napisano: KARTE KOD VOZAČA. Ispred mene bakica sa šeširom na glavi, skladno obučena, vidi se, nekad je bila lepotica. Kupuje kartu, zahvaljuje melodičnim, mladalačkim glasom i ide prema sredini tramvaja. Načičkali smo se oko držača, nas nekoliko, između ostalih, momak od dvadesetak godina, za glavu viši od svih okolo. U ušima mu slušalice iz kojih se jasno čuje užasan, ravan, psihodelični ton – kakva muzika?! Kod Gandijeve, naglo kočenje na semaforu izaziva tektonska pomeranja u tramvaju. Izvinjavamo se jedni drugima… Ništa novo u tramvajskim beogradskim vožnjama. Momak skide slušalice i poglea bakicu.

– Oprostite, gospođo.

– Ne mari, dušo

Osmatra ga kočoperno sa svojih metar i šezdeset.

– Znate, mladi gospodine, Vi mnogo ličite na mog pokojnog muža.

Momak je gleda zgranuto.

Mi, ostali, okrećemo glave u stranu i smejuljimo se.

– Hm… da. Baš ličite… kad je moj Spasoje bio Vaših godina. Znate, bio

je Vaše visine i konstitucije. Za njim su se okretale žene na ulici. A ja, ponosna! Moj Spasoje digne glavu i ima oči samo za mene… Eto, baš jutros slušam vesti na radiju. Kažu da je juče bila stogodišnjica prvog automobila u Beogradu. Kupio ga jedan beogradski trgovac, a siromah, nije umeo da šoferira, pa ga stavio na voz… A moj Spasoje i ja samo trideset devete, na Kalemegdanu, baš kod Kule nebojše gledali „gran pri“… Znate, taj „gran pri“ je u to vreme održavan u Beogradu i samo u nekoliko evrpskih gradova… A danas, gde smo?… Kakvih je tu bilo automobila, poslednja reč tehnike! Projure tako, a narod kliče! Kakve dame, kakva gospoda… Sve to obučeno po poslednjoj pariskoj modi.. Ceo diplomatski kor se sjatio. Gledaju trku, a narod gleda i trku i njih…

Bakica popravlja svoj šeširić. Lice joj sveže, uokvireno srebrnom kosom, minđuše na „klips“, u tonu sa mantilom i maramom oko vrata. Miriše na bebi puder i neka lepša vremena.

Momak se smeška. Bakica nastavlja, stigle je uspomene.

– Eto, dušo, nismo imali dece. Moj Spasoje je, znate, u detinjstvu

preležao pegavac, pa je imao posledice. Tako, te ratne generacije….

– Gde je to bilo? Na Neretvi?

Momak ne uspeva da sakrije osmeh, gledajući je onako minijaturnu, staru a još uvek pomalo koketnu.

– Kakvoj Neretvi, Bog s Vama, mladiću?! U Beogradu. Znate, devetsto

šesnaeste je moj Spasoje imao… čekajte… ako je bio osmo godište, pa, eto, imao je osam godina… Jedva je živu glavu izvukao. Nigde lekara, beda… otac Solunac, majka, moja pokojna svekrva, Bog da joj dušu ’prosti, ostala sama u Beogradu sa troje dece… Muke su to bile, eh…

– Da, da…

Seta obuzela bakicu, a bogami i sve nas, nehotične slušaoce.

I momku, vidi se, žao.

– I tako, kad smo se venčali trideset četvrte, moj Spasoje je meni

odmah rekao: ’Boso, ja sam preležao pegavi tifus i možda neću moći da imam dece’… A ja njemu kažem: ’Važno da si ti meni živ i zdrav, Spaso, ako i ne budemo imali dece, imaće neko od naših’. Tako je i bilo. Eto, njegova pokojna sestra i pokojni brat imaju dece, pa moja dva pokojna brata i pokojna sestra imaju dece… i unuke, pa i sad i praunuke… Mi nismo imali, ali su sva ta deca kod nas uvek volela da dođu… Eto, baš sad idem kod moje bratanice. Šlogirala se pre mesec dana, pa da joj malo pomognem, da nešto skuvam. Zvala me, kaže, teto, ako možeš dođi. Mogu, kažem, što da ne mogu…

Gledam je diskretno. Ide da pomogne bratanici, ona koja ima, sigurna sam, preko osamdeset godina. I nije joj teško. Vozi se tramvajem – kako li je samo dospela na Novi Beograd koji nije ni postojao u prve dve trećine njenog života! Nacionalizacije, eksproprijacije i ko zna koje posleratne mahinacije odgurale su je na periferiju da bi se u njenom stanu, možda baš ovde, u Karađorđevoj, širila neka dojučerašnja gologuzija, pristigla ko zna odakle.

Osvrće se oko sebe, već je bole noge od stajanja, vidi se. Povremeno pogleda u momka koji je podsetio na pokojnog muža, očekujući negde, da joj pomogne…

Vidim, i momak se osvrće oko sebe, ne bi li smestio bakicu na neko sedište.

Devojka ispred nas gleda kroz prozor, kao da se prvi put vozi tramvajem.

Pedesetogodišnja gospođa preko puta čita novine i mršti se. Vesti je uzmemiravaju, vidi se. Ali, takođe, ne pokazuje nameru da ustane… Dečkić na sedištu iza gospođe radoznalo gleda u bakicu, mljacka žvaku i pravi balone koji mu se svaki čas lepe za vrh prćastog nosića…

Momak sagledava situaciju i kreće u akciju:

– Ti, mali, mogao bi da ustaneš i ustupiš mesto gospođi.

Klinac ustaje nevoljno, ali, šta će – zakon jačeg je na snazi, pogotovo u gradskom prevozu.

Bakica se smešta uz umoran osmeh pun zahvalnosti koji upućuje svom vitezu, Spasinoj inkarnaciji koju joj je sam Bog danas poslao u ovu „sedmicu“. Ćuti neko vreme, zagledana u prošlost. Kod Sava centra progovara, više za sebe:

– Da, da, eto, svi su pomrli… A šta ću, kad me Bog neće…

Momak ponovo stavio slušalice u uši. Računa, zbrinuo je bakicu i njegova misija je završena.

– … a kako je bilo trideset četvrte u Beogradu… E, da mi je da se vratim

u te godine, pa neka odmah umrem, ne žalim…

Do Tašmajdana, gde sam sišla, na njenom licu su se smenjivali nežni osmesi, upućeni pokojnom Spasoju, pretpostavljam, tuga zbog svih onih kojih više nema, briga zbog šlogirane bratanice i ko zna šta sve…

Momak je izašao kod Beograđanke. Pošao je prema ulazu u Studentski kulturni centar, pa se brzim korakom vratio do tramvaja, kucnuo na prozor i mahnuo bakici.

Udubljena u svoje misli, nije ga videla.

Stajala sam neko vreme na trotoaru, zamišljajući Beograd trideset četvrte i još uvek pomalo žalim što nisam bila deo tog kolorita i što nisam gledala taj čuveni „gran pri“ oko Kalemegdana.

ALFA-1939-JEAN-COLCIANU-KALIS

Beograd 1939.  (Izvor: mojsvetbrzine.rs)

Advertisements