_sp-ljubavni-citati

Gradski prevoz u Beogradu sačinjavaju tramvaji, trolejbusi, autobusi, seljobusi i taksi vozila. Fijakeri i taljige odavno nisu u upotrebi. Žalim zbog toga. Aktuelna  prevozna sredstva za mene, kao pažljivog i zainteresovanog posmatrača, predstavljaju svojevrstne pozornice naših karaktera, navika, manira, gestova. Mnogo toga o jednom narodu može se naučiti pukim posmatranjem i uočavanjem detalja koji, često, prolaze nezapaženo, pogotovo kod nezainteresovanih i užurbanih putnika. I ja ponekad žurim, i meni promakne mnogo toga, ali najčešće, kad god sam u prilici, sednem u neki ugao i posmatram ljude oko sebe. Kao glumce na sceni. Natrurščike. A bogami, ponekad su kao profesionalci. Kao hroničar događaja, u neku ruku, a da ne zvuči pretenciozno, trudim se da zapamtim dijaloge, izgled, nešto što je specifično, pa to pretačem u reči i rečenice, zapisujem i ostavljam u pisanoj formi ne samo za sebe – mada povremeno, podesćanja radi, pročitam te crtice i slatko se nasmejem, ili rastužim, već prema sadržaju – nego i za druge, zainteresovane za ovo što radim.

Ta moja potreba za beleženjem događaja, opisivanjem likova, uopšte pisanjem o putnicima u gradskom prevozu, traje već tridesetak godina. Nakupilo se tu mnogo pričica, mnogo deskripcija, neke su, nažalost, nestale sa pucanjem hard diskova, jer ih nisam na vreme štampala, verujući u savremenu tehnologiju, umesto da budem preventivna i sve to prebacim na hartiju. I inače ne spadam u preventivne osobe. Ali, opet, ostao je impozantan broj svih tih mojih pisanija, pa ih, evo, prebacujem sukcesivno na blog, na drušvene mreže, jer – naše je samo ono što sa drugima podelimo. Ma kako ova maksima zvučala kao kliše, u osnovi jeste tako. Ni jedan pisac, potvrđeni ili u pokušaju, ne piše samo za sebe – za sebe se pišu dnevnici, pa čak i oni, često posthumno, budu objavljivani i stavljani širokom narodnim masama na čitanje i upotrebu.

Sećam se da sam jednom, vozeći se „sedmicom“ preko mosta, gledala u ogroman žbun procvetale forzicije pod debelim slojem snega. Taj prizor nadolazećeg proleća, taj vesnik novog kruga života, ta slika – ostala je u meni zauvek. Verujem da je niko od mojih saputnika, bar ne na takav način, nije doživeo tako upečatljivo kao ja. Nekada je to dar, nekada prokletstvo. Zavisi od prizora i zavisi od ugla posmatranja. Možda bi mi odgovarala da ne zapazim nešto što me zaboli, što me rastuži, što mi pomeri prag bola i granicu patnje? A opet, sa druge strane, promakle bi mi neke lepote, kao što je baš ta forzicija pod debelim slojem snega, stidljivo, ali istrajno propupela i procvetala, uprkos ledom okovanom pejzažu u magli.

Nemam neke značajne pretenzije u vezi svojih zabeleški. I, naravno, nije samo gradski prevoz tema mojih pisanja, ima tu još sijaset izazova koji me mame… A možda se od svega sroči i neka zbirka pričica, ne nužno hronološkim redom, jer tematika je slična, životna, više kao zbir lične, subjektivne percepcije stvarnosti oko nas, nego objektivne analize… koje, ipak, prepuštam stručnijima od sebe. Sve je ovo, i kada nije decidirano, autobiografsko kazivanje, ne samo o sebi, nego i o onima koji na ovaj ili onaj način imaju upliva u moj život, kako je nekada govorio Mihiz.

I ne znam zašto mi je baš sada pao na pamet Pjer Luis koji je, povučen u svoj zatamnjeni i zabarikadirani stan u Parizu, sa prozorima na kojima su bila dva sloja teških, neprozirnih draperja, krajem XIX veka ispisao na hiljade stranica „samo za svoje oči“, da bi koju deceniju kasnije čitava Francuska bila zaprepašćena njegovim fantazijama koje su se graničile sa ludilom!

Nije to slučajno.

Zato pišem. Da bi bilo moje.

Advertisements