Gde god i kad god nije neophodno, ne pišem datume. Podsećaju me na efemernost, na ograničen rok trajanja, na prolaznost. Jer, vreme je konstanta i ne prolazi. Prolazimo mi kroz vreme koje se, i pre i posle nas, računalo. I postojalo i pre računanja.

Tako, kada čujem sebe kako izgovaram da vreme brzo prolazi, ugrizem se za jezik i pomislim – ne, ne prolazi vreme. Ja sam ta koja kroz vreme prolazi i nestaje svaki dan – za po dan. Kao i svi mi koji smo na planeti.

Ovo kontemplativno naklapanje služi, ustvari, kao uvod u jednu pričicu, napisanu pre petnaestak godina. Ima tome i više, ali, recimo da bi mogla biti locirana u tom vremenu moga trajanja.

***

Preko puta novobeogradskog bloka 70a izniklo je, ko zna kada, cigansko naselje. Nebrojeno mnogo potleušica, zakamufliranih drvećem, šibljem, sekundarnim sirovinama koje Cigančići razvrstavaju na određene hrpe – plastika, staklo, hartija, metal. Buljuk večito bosonoge i gologuze dečice. Uvek vri kao u košnici.

Stanovnici te naseobine čekaju tramvaje zajedno sa nacifranim stanovnicima bloka 70a.

I tako, jednog novembarskog jutra, u „sedmicu“ ulaze, svako sa svoje strane šipke, gospođa u bundi čiji kroj je malo pregazilo vreme, ali se još uvek ne linja, i tamnoputi dečkić, Cigančić, od dvanaestak godina. Okretan kao čigra, začas stiže do držača prema kome se ustremila i namirisana, natapirana gospođa u bundi. Gužva, uobičajena za jutarnji termin radnog dana… Putnici na sledećoj stanici, ulazeći, primoravaju one koji su već u tramvaju, na zbijanje u gušće redove. Nedostaje kondukter, sa prigodnim, uvek nekako unjkavim glasom: “Ajmo, sredina, napred!”

Kroz naočare za sunce, iako sunca baš i nema, posmatram situaciju ispred sebe, sa svog sedišta… Jer, živeti na novobeogradskoj periferiji ima i izvesnih prednosti – bar može da se ugrabi slobodno mesto za sedenje. A i to je nešto. Sitna prednost koja znači pomnom posmatraču dešavanja na tramvajskim platformama, kao na pozorišnim daskama.

Prvo ozbiljnije kočenje na semaforu i – čuju se bolna stenjanja nagaženih i izvinjavanja onih koji gaze po prstima i kurijim očima saputnika! A kočenja su na svakoj raskrsnici i, što se mog prisustva u tramvaju tiče, započinju već kod ukrštanja Gandijeve sa ulicom Jurija Gagarina. Majstor žuri da stigne zeleno svetlo na semaforu koje ga redovno ispali i požuti, pa je kočenje naglo i bezdušno.

Pogled mi se zaustavlja na gospođi u bundi. Konstatujem da ekvilibrira na visokim potpeticama lakovanih čizama koje pamte i bolje dane, i da se jedna štikla zariva maloj crnpurastoj čigri u vrh patike – koje je nasledio od ko zna koga. Ne reaguje. Patike su mu, očigledno, bar dva broja veće od stopala.

Međutim, živahnost, nemirluk, potreba da se okreće, cupka – otikrivaju mu da je zarobljen!

Pokušava da izvuče blokiranu nogu iz čeličnog zagrljaja gospođine štikle, ali mu ne uspeva. U prvi mah zbunjen zamkom u koju je upao, a odmah zatim već narogušen zbog situacije u kojoj se našao, upravlja besne poglede iz žablje perspektive ka gospođi koja ne reaguje. Obuzeta je svojim mislima i ne konstatuje situaciju. Potiskujem smeh, nakašljavanjem pročišćavam grlo, sve da bih se uzdržala od prskanja u gromoglasan smeh – jer, prizor je potpuno nadrealan!

Cigančić je gurka, uporno gleda pokušavajući da joj skrene pažnju – uzalud. Gospođa je otputovana u svoje misli, pogled joj zakovan za prozor, zamrljan novembarskim blatnjavim susnežicama, kroz koji se samo naziru sivi blokovi u Trećem bulevaru.

Mališan konačno gubi strpljanje. Povlači gospođu za rukav bunde i glasno izgovara:

– Gospodžo, jebote, zgaziš me, bre!

Nema šanse da se više uzdržavam. Smejem se naglas, dok gospođa, začuđena, prenuta iz svojih odbludelih misli, spušta pogled na dečaka, uviđa situaciju u koju je nehotice dovela malog vlasnika dva broja većih patika, pomera štiklu sa inkriminisanog mesta, čvršće stežući tašnu – za svaki slučaj, ali čigrica se već provlači između drugih putnika, što dalje od mesta na kome je bio zarobljen. Gospođin pogled šeta po licima obližnjih saputnika i zaustavlja se na mom, jer mi se ramena tresu od prigušenog smeha. Shvata da sam ispratila čitav događaj i sa dozom prezira u glasu, više za sebe, kroz zube i stisnuto grlo, umesto izvinjenja, izgovara:

– Svašta! Šta je tu smešno?! I dokle će ova ciganija sa nama po tramvajima… To sve treba iseliti.

Rasistička, nesuvisla, glupava i opasna primedba.

Bi mi drago što je Cigančić, sa bezbedne udaljenosti, i dalje strelja onim krupnim okicama, tamnim kao da je neko ugasio svetlo.

***

Samo par godina kasnije, na mestu gde su nekada bile blatnjave prizemljuše, sklepane od ko zna čega – iverica, siporeksa, lesonita, salonit ploča, stiropora, dasaka…. danas je Delta City, sa svim onim lepim, umivenim zgradama i prilazima, sa negovanim zelenilom, patuljastim tujama i mermernim pločama, sa fensi kafićima i uobičajeno sterlnim izgledom i atmosferom.

I kao da nikada nije bilo drugačije. Kao da su naši romski sugrađani propali u zemlju, u neke podzemne odaje u kojima razvrstavaju sekundarne sirovine na različite hrpe, da ne bi ružili tramvaje, da ne bi svojim, dva broja većim patikama, ometali otmene gospođe u malčice olinjalim bundama, u čizmama koje su videle i bolje dane.

36447395

Advertisements