Znaš ti, curo, kad sam se ja udala, ništa nisam umela da kuvam. Mlada, sitna, moš kasti nikaka, udali me iz Surduka u Banovce, u bogatu kuću… Al ni moji nisu bili siroti, da ne misliš, ova došla iz bede. A jok. I mi smo imali svega, al ovi što su imali, to je malo ko imo u celom Sremu. I njiva, i vinogradi kolko oćeš, i stoke, i živine… A konje što su imali, to je bilo štogod! Pa kad i upregnu za Božić u sonice, pa sersani i kićanke, pa metnu one uglancane amove, a oni samo poskakivaju, misliš poletiće u nebo. A za Uskrs isto, samo i u fijaker prežu. Ta, to nema u krstu sveta, take lepote. Otimareni, debeli, ta ko lutke.

A u ovoj drugoj avliji, iza kotobanje i ambara, živine… I pataka i gusaka i moraka i ćuraka. I dan danji, od sve živine, najvolijem  ćurke. E što sam ti s njima imala komendije, pa ne kažu za džabe glupava ko ćurka. Baš i jesu glupoše. Al kad to zakolješ, imaš mesa nedelj dana, ako ne i više. Božemprosti, ko i kad zakolješ prase. Taman tako.

Moj Paja nije baš mlogo bio pametan. A i ne treba. Žena mora biti pametna, a čovek ko čovek. Nek je dobričina, pa i ne mora biti pametan, pa jel tako.

Baba i mati s unucima očli u Golubince, na svečare, pa koji dan ranije, na posedak. Tetka Mica jako vole kad joj dođu sestra i zet iz Banovaca, pa još s ovim našim bećarinama. A i naša deca volu kod tetka Mice i volu Golubince. Teča Pera i baba sednu za astal, pa tu bude i kobasica i džigernjače i čvaraka, a bome bude i dobre dudinjare. Svaku noć do neka doba, pa i osvanu. Tetka Mica namesi kolača, da deci pune ruke, pa ajd na šor il u avliju, da se sigraju. I tako do svečari. A ostanedu, bome, i koji dan posle. Pa kad dođedu, puna kola i pečenja i kolača i balon vina i rakija, svega bude. Nisam ti ja neka ješna, ko što znaš, al volem kad ima. Pa i mi njima pošljemo svega, ta rođeni smo rod, tako i treba.

Baba kazo da se i mi krenemo, al moj Paja ni da čuje. Otkud ćemo svi iz kuće, pa to ni forme nema! Valda nećemo ostaviti same nadničare sad kad se beru kuruzi. Mi još nismo počeli, saćemo za koji dan, al opet. Nije teo.

I tako ostali ja i moj Paja kod kuće. Ko velim, e saću kako ja oću. Mati večito nešto zakera, što god ja, ona bi drukčije. Nikad ti ja, da ti kažem pošteno, nisam baš marila za kuvanje. A tek za kolače, što gospoje kažedu melšpajz. A ja. Meni daj metlu, pajalicu, obrisaću trired sve pendžere, samo da ne kuvam. Opleviću celu baštu, a znaš kolka je, al me nemoj mećati u kujnu, to baš zdravo ne volem.

Al šta ću sad, moram u kujnu dok mati i baba ne dođedu sa svečara.

Pitam, Pajo, šta ću za ručak?

On meni kaže, šta god oćeš, Olga, al ja bi volo sarme.

Kud sam i pitala! Oće sarme. Jela sam i, kuvala i je i moja mati i njegova mati. I baba pre nek što se prestavila onomlane baš nekako u ovo doba. Da nisam pitala, metla bi mesa, otrebila krompira i zbogom diko. Al sad kad sam pitala…

Ajde, sarme ću. Znam da moram samleti meso. I metnuću malko šunke, iseću sitnije, tako su i moji mećali šunku u fil za sarmu. Išla bi ja kod Mite kasapa da mi samelje to meso, al mi daleko Grčki šor, a i nemam kade. Imamo mi mašinu pa ću sama. Sve ću ja to, al se već jedim kako da je umotam, a da se ne odmota, to sad nisam pametna.

Jel pantiš ti, curo, onu strina Lenku? Tu ukraj kuće mi je bila, što se kaže, prva komšinica, ko rod najrođeniji. Kako ne znaš? Aj dobro. Al moraš je i ti pantiti.

Viknem strina Lenku preko platna. Kadgod, evo je. U prljavoj verti, valda je čistila štalu, kočinu, očin je znao šta je radila, sva kaljava i musava. Taka je uvek i bila. Moraš je pantiti, ta kad nikad ni papuče nije naviksala. Pa kad ide šorom, sve otresa sa aljine kojekakve mrve, al ne moš otresti prljavštinu ni blato s papuča.

Pitam, stina Lenka, oću da savijem sarmu, moj bi Paja jeo. Očo otoič u Pazuvu, a ja ostala kod kuće da namirivam i da kuvam ručak. Jel, kako ću saviti sarmu da mi se ne odmota?

Pitam, curo, mislim se, valda zna, matora je ko Sveto Pismo. Valda je savijala kadgod sarmu s tim njenim prljavim rukama. Ne bi je jela iz njeni ruku, makar crkla od gladi. Al šta ću, nemam koga da pitam. Svi već beru kuruze, prazne i kuće i avlije.

Ona se upiljila u mene s onim urokljivim očurdama, gledi, pa ko i da ne veruje šta je pitam. Jedan kraj marame metla u usta, pa isteljačila vrat ko guska, a drugi kraj vuče onom prljavom rukom s kojom je malopre obrisala slince. Vidla sam. Iskrlještila se u mene, božemprosti, ko veštica al ona prava.

Kaži, strina Lenka, pa da idem, imam posla preko glave. Moram da namirivam, a i za sarmu mi treba polak dana da i to svršim.

Vidi ona da mi nije do šale.

Uzmeš, čedo, list kupusa, metneš fil, umotaš ovako i ovako. Ako vidiš da neće tako stojati, uzmi pletivo, pa zaveži. I metni da se kuvaju. Nemoj furtom najuriti vode, samo tek da ogrezne.

S kakvim pletivom, pitam ja.

A ona meni, uncut matori, sa crvenim, taman će biti ko da si i zapršku oma metla.

Kažem joj, fala, strina Lenka, nisam znala, pa ne moš sve ni znati, jel tako.

Odem u kujnicu, podložim opet i šporet i furunu, računam, doće moj Paja, a zdravo je zima, pa nek legne na klupu nuz furunu, nek se ogreje.

Izdimstam lukac na masti i sve po redu, metnem i meso pa i to izdimstam, u špajzu ocečem komadešku šunke, znaš kako mi uvek imamo lepe šunke, nikad se ni ne ucrvljadu, ko što ima kod sveta. Malko i slanine, one što ima na šunki, sve ja to pomećem u šerpu. I donesem iz podrumca friškog kiselog kupusa, tri prokole, al baš velike. Ima fila, nek bude i sarme.

Nađem u šupi najveću šerpu, onu što se u njojzi kuva paprikaš za zabijačku kad imaš velikog društva, il pekmez kad pred Veliku Gospojinu šorom prođedu Srbijanci pa kupiš dve-tri korpe šljiva, oplaknem je u avliji na bunaru, s ladnom vodom, pa šta ima veze, čista je i bila, obešena na kuku, malko od stajanja da sperem prašinu.

Omažem masti kolko treba, vidla sam od moji da meću listove od kupusa, one manje, na dno, da ne uvati odole ako je jaka vatra.

I uzmem ti list, sve kako mi je Lenka kazla, metnem na dlan, pa filujem, uvijem ja nju, al mi nije sigurno. Kanda da će raditi pletivo.

Popnem se basamcima u ekstraj, a tamo ladno ko u štenari, pa u šifonjeru, u najdonjoj ladli, nađem neko bordovsko pletivo. Sad, nije crveno ko paprika, al valda će i ovo pustiti boju, ko velim, i ovo će biti na crveno.

Nisam ja to fest zavijala. Nisam ni vezivala, da kažeš. Samo onako po sred srede, da se sarma ne odvije.

Naređam i u tri reda. Ej, u tri reda u velikoj šerpekanji. Donesem s bunara frišku vodu, zalijem i da ogreznu, ko što mi je kazla strina Lenka i metnem na šporet. Pazim vatru da ne izgoru. Kad ti oma uvati odole, moš baciti taj ručak, znaš ti to, curo. Pasirala sam kroz moj život. Ne moš jesti.

Lepo mi i miršu, na šunku i kiseli kupus. Volem kad mi se kuva ručak, a ja već sve namirila, metla u štalu kravama kurzovine, naranila svinje, dala i živini kuruza, kerovima bacila one džogare od šunke, još kad je mati kuvala pasulja, pa ostavila za nji, a ondak sednem, pa uzmem pletivo i mom Paji štrikam prusluk. Oće na zakopčavanje. A baš sam lane u Batanjici kupila neka dugmeta, kanda da će baš pasovati uz taj prusluk.

Gledam u vatru, metnem koji čokov da se razgore, a ondak manji panj što moš da stane u šporet, al onaj s Dunava, što nije baš zdravo suv, neg onako, da ne gore mlogo, al da se ni ne ugasi vatra.

Ne otvaram ja poklopac, šta ću ga otvarati, kad znam da se sarma mora dugo kuvati. I tog se sećam da mi je baba govorila. Nemoj, čedo, furtom ložiti vatru, izgorećedu mi sarme. Sve sam ja nju slušala, al što nisam gledala kako i savija, ubio me bog.

Već pada veče, rano se smrkava u to doba kad se beru kuruzi, napolju zima, da crkneš. Izađem na šor da vidim ide l Paja. Nema ga još. Sad, da je očo sam, ja bi se jedila, al je sa njim očo i Vesa, pa se ondak i ne jedim. Mora da su se svrnuli u bircuz, saće on.

Prebrišem mušemu iznova, bojim se da nije mačka skakala po astalu dok sam išla na šor, metnem dva tanjira, najposle, metnuću i za Vesu, lako mi je skloniti ako taj ne bude ušo s Pajom. Iznesem lebaricu na astal. Naspem u dva fraklića rakije, one naše komovice, što je Paja peko jesenas od našeg grožđa. Dala sam i strina Zori jednu litru od te rakije, kazla mi treba joj da maže noge od vena. Mislim se, treba ti da se oždereš kad niko ne vidi, al baš me i to brige. Nek pije ako vole. Ja ne volem, pa je i ne pijem. Po meni, trajala bi ona sto godina.

Čujem da se otvara kapija. Iju, to je moj Paja.

Skočim da otvorim ovu drugu kapiju, ispod kotobanje, znaš ovu što se ide u drugu avliju. Paja nikad nije volo da otvara tu kapiju, kad jedared sedne na kola, ne vole da silazi.

Vidim da je sa njim i Vesa, ko da nema kuće ni kućišta, al šta ću. I tako sam metla tanjir i za njega i fraklić, da na zafali.

Promrzli na koli, šiba neki ladan vetar s Dunava, tela sam nešto i da pitam, al sam najposle alalila. Šta imam da i pitam, kad vidim da su se skočanjili.

Ajde, Veso, na večeru, kažem.

Šta si kuvala, snaja Olga, pita me, ko da kod kuće svaki dan jede pečene ševe, pa još i bira.

Savijala sarmu.

Moj Paja kaže, iju Olga, otkud si znala da baš sarmu najvolijem.

I to ti je uncut. A on mi kazo da savijem.

Ušli oni u kujnicu, ja za njima, kad mačka na astalu.

U, otac te jebo mačiji, šic, šic, otvorim vrata i furtom je isteram, crkla dabogda.

Opet opiračom obrišem mušemu, pa ondak suvom krpom, metnem opet i tanjire i frakliće i lebaricu.

Daj, Olga, tu sarmu, al miriši, a baš smo nešto i ogladnili. je l da, Veso. Zima, prozebli načisto.

Otvorim zaklopac na šerpi, lepo miriši, crveno otpustilo, ofarbala se voda, pustila i šunka, i fest je masno, sve kako treba. Zaitim služavkom unutra, kad, oćeš… Za sarmom se vuku konci od pređe. Metnem u tanjir sarmu, pa počnem da vadim konce. Ne moš povaditi, tolko i je.

Olga, daj tu sarmu, šta čekaš.

Šta čekam… mislim se, čekam da svane, pa da onoj Lenki rascopam glavu, eto šta čekam.

A udarile mi suze na oči, nit vidim konce, nit vidim sarmu, nit mi je do nečeg. I nije mi što će moj Paja viditi šta sam stvorila od sarme, nego će ovaj Vesa svima kasti i celi će Banovci provriti kako je Olga vezivala sarme s pletivom! Ej, moja luda glavo, pa ko da su sarme žive, pa će skakati po šerpi! Najposle, i ako se neka odvije, nek se odvije. Šta ću sad, majko mila. Sramota me. Al šta mogu. Da kukam, ne vredi. Da ne dam sarmu, ni to ne moš, nije Vesa balavac pa da mu kažem, ajd, put kući.

Metnem svakom po tri sarme i šta ću, kud ću, kažem šta sam radila.

Moj Paja me gledi, pa čisto ne veruje. Al ćuti. Zato sam ti i kazla, glavno da ti je čovek dobričina, pa jel tako. Drugi bi me još i išopo na njegovim mestu. A moj Paja vadi one konce iz tanjira i ništa ne govori. Valda i njemu žavo što sam ispala tako glupava.

Vesa gledi u mene, pa u sarme, pa u Paju, pa ko da ni on ne veruje.

Sve, sve, al da neko veziva sarme pletivom, snaja Olga, to još čuo nisam.

Mislim se, nisam ni ja, kud sam i pitala ovu brezobraznu Lenku, aaa očitaću joj sutra, upantiće me.

Pokunjila se ja, pa mi se i ražalilo. Tolki poso i za čega. E Olga, ubio te bog, glupošo glupava.

Furtom i prošla glad. Ko i mene.

Sedimo za astalom, svako se boči s pređom, s koncima i dlakama, pa najposle poskidamo kupus i ostane fil nasuvo. I opet smo se davili, al smo se bar leba najeli. A i još sam trired nasipala rakije u frakliće. Došlo mi da onu olbu nategnem i da se ožderem ko baba Zora. Valda bi me sad svako razumo.

 

Eto, curo, tako sam ti ja prošla sa sarmom. Nisam ništa kazla Lenki, otac je jebo i nju, još da uživa što sam ispala glupava. A i Vesa je ćuto. Valda mu bilo žavo i mene što sam tolko radila i tolko se ožučila. Sad, tebi sam kazla, pa me nemoj odati.

IMG_5232

Advertisements