013_venc_1932

Preuzeto sa sajta politikin-zabavnik.co.rs

Ne znaš ti, curo, kaki su to svatovi bili! Pet fijakera s konjima, ta ne znaš koji je od kojeg lepši. O koli da ti i ne divanim, nit znam kolko i je bilo. Svi okićeni, pa lepi, ko iz kutije da su izašli. Da l da glediš u konje, da l u svatove, da l u astale što i je moja mati iznela na avliju, pa prostrla najlepše čaršave, astalske, sa čipkama što i je još moja baba tkala na onom razboju, eno ga na tavanu, ako ga nisu i miševi načeli. Ja sad ni ne vidim da tkam, a ova moja lucprda nikad nije tela ni da nauči. Kaže, mati, nije to više u modi, sve moš kupiti u Zemunu. Iju mene napako, pa otkuš kupovati, ubio te bog, ko da nemaš ni ruku ni nogu.

Na astalima sve one najfinije rakijske čašice, pa vinske, pa bokali vina, pa pune olbe naše rakije, pečenja, kolača, da se vidi kad se iz bogate u još bogatiju kuću devojka udaje.

Došli Banovčani po mene, mati briše oči s keceljom, žavo joj da idem, al ja volem mog Paju, očla bi na kraj sveta s njime, a ne u Banovce. Ta, ko da su preko sveta, mati, kažem ja njojzi, a ona meni – ti si sad, čedo, tuđa sreća il nesreća, to ćemo još viditi, al naša više nisi. I opet u plač. Ja se ogledam na vaštiš, nameštam onu belu aljinu što se još moja prambaba u njojzi udavala, pa posle i baba i mati, a valda će nekad i moja ćerka, akobogda. A posle je tako i bilo. I ova moja se udala u istoj aljini. Nameštam šlajer na glavi, kosa kolmovana, pa se gledim, ko da i nisam ja. Večito u nekim aljinama za svakidan, ne moš ti od posla da se namodiš, te idi namirivaj, te čisti štalu, te čisti jednu, pa drugu kočinu, te isteraj krave za govedarom pa mu metni i slanine i luka i leba kad je na nas red, te očisti avliju, te očisti šor ispred kuće – i kad da se modiš, pitam ja tebe?

Došla i tetala iz Belegiša, a ćerke joj udate u Zemun, prave pravcate gospoje, pa i one došle s materom i babom. Lepe ko upisane. Ova mlađa, Smilja – iju, curo, stao mi mozak, kako se imelo onoj starijoj? Eto, pred pušku da me metneš, ne bi se sade setila… Al ta mlađa, Smilja, ušla u ekstraj di sam se ja ogledala na vaštiš, pa mi daje karmin, kaže ona meni, metni Olga, to sad sve devojke mećedu. Di da metnem, pitam, nisam to nikad ni vidla, curo, nit znam za čega je. Saću ti ja namazati usta, kaže ona meni. Mati izašla, a ja digla šlajer preko glave, izbečila se u Smilju i čekam da mi metne taj… kako sam kazla… taj karmin. Kaže Smilja, nemoj, Olga, da se bečiš, to ništa ne bole. I u smej. Okrenem se opet i ogledam se, pa sam došla samoj sebi ko tuđa. Otkud ću taka, napako, izaći pred svet, kažem Smilji, a ona opet u smej. Šta ću, curo, izađem taka, ko mačkara. Znaš kad su mačkare, kad ono idu vertepi? E taka sam ti i ja bila. Sad, znam ja da se garave obrve, uzmeš drvce pa ga nagaraviš u šporetu il u furuni, pa napišeš obrve, al ovo nisam pasirala.

Moj Paja nije imo rođenog brata, pa je za devera uzo onog Miku Zeljugovog, ako ga pantiš? Nisi ga upantila? Umro je, siroma, kad je bio u zarobljeništvu. Ne moš ga ti ni pantiti.

I sad se Mika s mojim Baćom pogađa ispred vrati. Baća ne da mladu ispod cene, al zatego dobro. A Mika bi dao i više novaca, al se izigrava i pravi komendiju. Najposle se pogodili. I sad nisam upantila za kolko me je Baća prodo, al mi je sve novce dao i kazo mi, evo ti, Olga, da imaš koji dinar. Nisam tela da uzmem, baba i mati su dali miraz u dukatima i još su mi prepisali pet jutara zemlje u belegiškom ataru, da bude blizu Banovaca. Al on mi i te novce utrpo. Taki je bio, volo sestru. I ja sam mog Baću volela, ej da je on živ, sve bi dala na svetu. Al šta moš, jektika ga odnela, a mlad je bio, ni oženio se nije.

Izvede me moj dever u avliju, a avlija puna svatova! Momci i devojke igradu u kolu, pa se kere, ko što i dolikuje. Sve svatovci i bećarci, za bećare da se vesele. Za astalima sve matori sede i ko nešto važno divane, a ovamo glede u kolo da vide ko je čiji i ko se najviše veseli. I ko se kome šikuje. Na momcima vezane košulje od platna što su mati i baba tkale, a bome i ja, što ga sad zovedu srpsko platno. Pa neg šta je neg srpsko, valda nije madžarsko. Tanke usnovice, sve se providi, tolko je to bilo lepo platno. I svakom grančica od ruzmarina što ga je baba posadio još kad sam se ja rodila, da ima za svatove.

Moj Paja unajmio golubinačke Cigane, puna kola, sve su sedili i na lotrama i svirali od Banovaca do Surduka. Jedan umal nije ispo kad se skrljo šraf na šaragama. Valda se jako naslonio s onim kontrabasom.

Sviraju Cigani ko besni. Dao im moj Paja novaca, oma se vidi, nije žalio.

Moji i njegovi baba i matere se sklonili ukraj, pa se nešto domunđavaju. Kaže mi mati posle da su kazli da im i nije do miraza, kad ćedu imati tako lepu snaju. Moj baba je miraz dao, ni on nije žalio, ko ni moj Paja za muzikante, božemprosti ko da smo na pijaci.

Samo mi je uvek bilo žavo što me moj dejka nije ispratio, al dobro sad, baba je bila živa, ako nije i ona igrala u kolu, ne pantim sade.

I ja i moj Paja smo igrali u kolu. Mladež ko mladež. Samo nek je veselo.

E, došlo vreme da se krenemo.

Mati u plač, a ni babi nije svejedno. Baća se sakrio, ko da bi i on plako. Iju, napako, pa ko da sam umrla, tolko žale za mnom.

Poljubim se s materom, babu poljubim u ruku, moj Baća me podigo ko kad smo bili deca, pa kaže, sestro moja, nek znaš, ovo je uvek i tvoja kuća. A ti, zete, da mi čuvaš sestru, jednu je imam, nemoj da se nešto čulo.

Moj Paja ga gledi, pa mu čisto oko zasuzilo, valda se i njemu ražalilo, zagrlio mog Baću, pa kaže, uživaće moja Olga kod mene ko bubreg u loju.

I tako je, curo, i bilo.

Moj Paja je mene čuvo ko malo vode na dlanu. Nek mu je laka crna zemlja, otkad se prestavio u Gospodu, ja svaki dan oplačem što još nije poživio. Al šta ćeš.

Metnem nogu na potegu, popnem se u fijaker, do mene dever Mika, a nasprem mene moj Paja i kum Sreta. Mati ko mati, opet oko mene, pa mi šapuće, Olga čedo, kad izađete kroz kapiju, nemoj se okretati, ne valja se. I kad izađete iz Surduka, ni ondak se ne okreći. Tako se ni ja nisam okretala kad su došli po mene u Vojku. Jes čula? Dobro, mati, neću se okretati. I nisam. A tek mi je posle došlo upamet što mi je to kazla. Da se ne bi vratila kući obrukana, eto zato.

Meni srce da iskoči.

Sad, okrenula bi se ja da vidim kolko je fijakera i kolko u koli s lotrama ima svatova što su po mene došli, al mi mati kazla da se ne okrećem. Šta ću. Gledim napred, u moj Paju, pa mi došo lep ko upisan. Na njemu svečano odelo, pa košulja što mu moja mati vezala preko grudi, one brkove uštucovo i kanda malko nakolmovo, lep šešir na njim, cipele naviksane, čisto ne moš gledati u nji kolko sijaju. A dan lep, sunce sija, malko pirka vetrić s Dunava, tek da nije vrućina. Beru se vinogradi, pa sve mobe glede u nas, od Surduka do Belegiša, a i posle, do Banovaca, upravo do crkve. Taki svatova je malo bilo. Tolki kola i fijakera, tolko konja, pa još i muzikanti. Svi bi da vide mladu, al šipak. Šlajer preko glave, upravo do kolena, valda tako treba, od uroka.

U crkvi ladovina. Popa je očito šta je moro i trebo, metno nam one krune na glavu, a meni glava mala, curo, pa mi ta kruna pala do nosa. Mislim se, kake su ove Banovčanke glavate, kad su im ovake krune taman?

I da ti kažem, ja ti nikad nešto nisam verovala. Moj Paja je bio pobožan. Kad se večera, pre neg što polegamo, moj Paja stane ispred ikone, znaš da smo svečari na  Đurđevdan, pa upali kandilo, čita očenaš i krsti se, pa još nešto mrndža sebi u bradu, nit ga čujem, nit razumem. Kolko puta sam mu kazla, ja ne znam, Pajo, šta si se okreno moliti toj ikoni? Moš se tako okrenuti i ovoj furuni. Majstor pravio ikonu, majstor pravio furunu. A moj Paja, imo je, siroma, blag i prekoran glas, kaže meni, Olga, nemoj tako, pa u sebi opet mrndža, oprosti joj Bože, pa opet meni, nemoj, Olga, ako Boga znaš, greota je. Kaka greota, Pajo? Ne kažem da nema Bog, al taj i radi đavola. Kako to sad kažedu, anatemista? Nije, a? Ateista. E, ta sam ti ja uvek i bila, curo. Nit verujem, nit ne verujem. Al da ima Bog, ne bi bilo ni ratova, nit bi mladi, ko moj Baća, eto, umirali. Pa jel tako.

Kad smo došli kući, to je sad i moja kuća, mislim se, na kapiji nas već dočekali svi njegovi. Baba i mati, pa ondak i drugi. Dali mi i sito da bacam na krov iz avlije, i pirindžom i šećerom i mene i mog Paju posipali, i nakonče sam nosila, i preko korita preskakala, sve po redu i kako se šikuje kod pravog sveta.

Za astalom svega. I supe i gibanice i mesa i sosa i pečenja i kolača. O rakiji i vinu da i ne divanim. Bogata kuća, svoji vinogradi, u podrumu kace, najmanja od dva akova, a najveća, ni ne znam ti kasti.

Ja sam uvek volela rastezane s višnjama. Moja mati je rastezala valda najtanje u celom Surduku. I mene je naučila, al nikad baš nisam volela kujnu. Samo kad moram.

Posadili mene i mog Paju za astal, ja sve gledim oću l koga poznati, nit znam ko su, nit odakle su, nikog od moji. Al će moji sutra doći u povođane, valda da vide kako se snašla nova mlada. Taki su bili običaji kadgod.

U neko doba, kažem mom Paji, moram poradi sebe, a on me vodi u sobu. Kažem, Pajo, ja bi u nužnik. A on meni, pa u nužnik te i vodim, Olga. Otkud nužnik u sobi, pitam ja njega. Iju, curo, al sam se obrukala! A oni bogati, pa vidli po gospockim kućama da se nužnik pravi u kući, da ne moraš po zimi napolje, neg tu, da ti je blizo. Ona vrata na nužniku dihtuju, nit se šta oseća, nit se vidi da je to nužnik. Na onoj rupi, zaklopac. I artija da se obrišeš, da izvineš. Gledim taj nužnik, pa se setim našeg, čak na gumnu, ako nisi pošla na vreme, nije zgodno. Moš se i upišati i usrati, da prostiš. Al baš o tim sam i tela da ti pričam, pa sam očla kud ne treba.

Al saću ja i dotle stići.

Svatovi se vesele u avliji, tu se igra, peva, sve se ori. Mati se keri najviše, nije šala, stigla snaja u kuću da je odmene u poslu. Već počo i mračak da se vata, kad eto matere. Sagla se nad mog Paju i mene, pa kaže, ajte vi deco, vreme je.

Meni je moja mati kazla šta je imala o tim, da sad ne lajem. Al opet, ko da me neka jeza uvatila, pa drktim ko prut. Moj Paja kaže, ne boj se, Olga, mi smo sad muž i žena. To sad tako ide. Kum namiguje na nas, svatovi se ko i podgurkuju i smejulje. Prođemo mi pored nji, popnemo se uz basamke, a mati nas ispratila do sobe di ćemo mi odsad spavati. Mene poljubi u čelo i kaže, Olga ćeri, ti si naša, ne boj se, i ja sam bila mlada, pa je i mene moja svekrva ode dovela i ostavila s mojim čovekom. Ajd laku noć, deco moja. Vi ste sad svoji, pa se lepo slažite.

Ostali ja i moj Paja, sami.

Kako te noći, tako i uvek kroz život, ja i moj Paja nismo zanoćili jedno brez drugoga. Izuzev jadared, kad sam kod mog Baćka bila, al to ću ti drugi put pričati. Tako je to kadgod bilo.

Ujutru, kad smo ustali, ušla mati za nama, pa uzela onaj čaršav da se fali kako joj je snaja poštena. E to me je, curo, tako bilo sramota, ne mogu ti iskasti. Valda moj Paja zna da l sam poštena, što moraju celi Banovci? Al ne moš ti, taki su bili običaji.

A sve sam tela da ti ispričam nešto drugo, pa ondak odem ko luda za drugim divanom.

Valda sam se preladila, šta li, al to je bilo samo što sam došla, nova mlada, svi glede u mene, pa ni to nije zgodno. Kad, jedne noći, popustila petlja, kažem ti, valda sam ozebla i ja ti se, da izvineš, upišala. Ajao. Šta ću sade, mislim se, majko mila. Prevrćem se po krevetu, nameštam se di je suvo, al ne moš ti to sakriti. Orcam po glavi, ne znam šta ću, puće bruka kako se nova mlada upišala! Sramota me, ne znam šta ću kasti materi kad vidi upišan čaršav, sve se premišljam, al nikako da izmudrujem šta ću i kako ću. Odjedared, sine mi! Setim se ja kako ću. Drmam mog Paju, drmam, on rče, ni ne mari što ga ja drmusam. Pajo, Pajo, bog te ubio, pa ti si se, Pajo, upišo. A moj Paja, onako bunovan, skoči iz kreveta, trlja oči onako sanjivo, pa mi kaže, iju, dobro si me i probudila, Olga, ja sanjo da sam se i usro. On je, siroma, osetio da je mokar, pa je valda zato tako i sanjo. A ni ne zna i nikad mu nisam ni kazla, da sam se to ja upišala. Pa ne mora baš sve ni znati.

Pa, kaži, curo, je l da me ne bi ni Dunav opro, da sam kazla da sam se ja upišala. Ovako, kad se vidlo da je čaršav mokar, to niko nije ni zarezivo mlogo. Svi su kazli, mora da je potego malko više vina, pa nije stigo do nužnika.

E ovo sam i tela da ti kažem, pa sve okolo naokolo.

Viš ti kake smo ti mi, žene. Da nabedimo čoveka, a on o tim ni pojma nema.

Al da je bilo samo to, neg mi je to otoič palo na pamet, zato sam ti i kazla, ako ti je muž dobričina, ne moš ti niko ništa.

Ne bi volela da se o ovim nešto čuje med svetom, kad nije dosad, ne mora ni odsad.

Ajd sad idi, al opet dođi, vidim da voleš da slušaš šta ti pričam, a sve je tako bilo i nikako drukčije. Moš pitati koga oćeš, al se malo ko seća, poboravi se to……

Advertisements