Žene su loši vozači.

Žene nemilice troše novac po tržnim centrima, sa akcentom na butike.

Žene koje grade karijeru, zapostavljaju porodicu, kuću.

Od ovakvih stereotipa, kosa mi se diže na glavi. Poznajem muškarce koji su gori vozači od svih žena za koje baš ti isti muškarci, onako autoritativno, izjave da su katastrofalni vozači. Naučno je dokazano da muškarci imaju bolju motoriku od žena, ali sa druge strane, statistika pokazuje da su žene daleko opreznije i savesnije u saobraćaju, i kao vozači, i kao pešaci, nego muškarci.

Svojevremeno sam se aktivno bavila reli vožnjama, čak sam pokupila i neke medalje, pehare – što nije ni bitno, jer su prošle silne godine od tada, ali ono što me svaki put, neizostavno, porazi jeste upravo kompliment koji dobijam od muškaraca: „E, svaka ti čast, voziš, bre, kao muško.“ Ma nemoj. Vozim kao muško. Ne, vozim kao žensko, od glave do pete. Pa, nisu žene bića niže rase i klase. Ima mnogo onih koje prave bolje kiflice od mene, koje bi i u mojim godinama bez problema prošle pešadijske prepreke, pa šta sa tim? Različiti smo. Svako ima neki dar, neku specifičnost, neka interesovanja kojima se posveti, pa se u tom pravcu i usavršava. Kako žene, tako i muškarci. Možeš misliti, muškarci su bolji vozači od žena! A koji procenat žena, uopšte, vozi? Porodični auto uzurpira gazda i zna se, žena sedi na mestu suvozača. Pa, kad da uvežba vožnju, kad ovaj stisne volan i menjač i ne pušta po cenu života.

Ali, hajde to. Idemo na sledeću stvar.

Jesam li ja žensko? Jesam. Da li ja volim dobru garderobu? Volim. A cipele? Uh, tek cipele! Tašne? O, da. I, u čemu je problem? Problem je u tome što ne volim da idem u kupovinu. Zamisli, žensko, a eto, ne uklapa se u iskliširanu priču o pajanju po prodavnicama i trošenju para na gluposti. Nepojmljivo? Pojasniću. Još kada sam bila mala, u Starim Banovcima gde sam odrastala, nije bilo prodavnica odeće i obuće. Samo obični dućani, oni starinski, sa tezgama, kantarom, papirnim štaniclama u kojima su se merili šećer, so, pirinač i sve ostalo što ide na meru, a mahom je sve i išlo na meru. Ne računam brašno, jer je svaka kuća imala svoje brašno koje se podizalo u mlinu, koliko je i kada bilo potrebno. Dakle, za svaku kupovinu cipela, haljina, pantalona, torbe za školu i sličnih potrepština, moralo se u Staru Pazovu ili u Zemun, u čuvenu Bežanijsku. Moja baka je uvek birala Zemun. Ima razloga zašto Zemun, ali o tome neki drugi put. I tako, uputimo se lađom – nije bilo autobusa u vreme o kojem pišem, pa klaj-klaj. Od zemunskog pristaništa, peške do Bežanijske. Pa onda, od prodavnice, do prodavnice. Natovarimo se propisno: i cipele, i papuče, i materijali „na meter“, i iz gvožđare – jer uvek nešto treba, i haljine, pa i neka šerpica, lonac. Tako nagruvane svim i svačim, nazad, a sve preko parka, pa do Dunava, do pristaništa, da čekamo lađu. Obično bude vrućina, ili bude baš zima, nikako ne utrefimo neki prijatan dan. Tako se zalomi.

I valjda ja, iz te podsvesti, kada se pomene kupovina, imam asocijaciju na to tegljačenje, pešačenje, zastajkivanje ispred izloga, kad mi više nije ni do čega… pa odbijam svaku, i najmanju pomisao na šoping. Kakva kupoholičarka! Totalni sam antipod. Nego, imam par prijateljica sa čijim ukusom sam zadovoljna, pa se raspitam gde je to nešto, što me zanima, kupljeno i pošto je, a onda se ustremim direktno na to, narečeno mesto, obavim kupovinu za manje od dva minuta i sva srećna se vratim kući. Ako se misli da sam usamljen slučaj, odmah sledi demanti. Poznajem impozantan broj žena koje, kao i ja, ne vole kupovinu. Svaka iz svojih razloga i svaka sa svojim povodom.

Idemo dalje.

Neću reći da sam žena od karijere, mada bih, bez lažne skromnosti, mogla da svrstam sebe u one koje su se ostvarile na tom planu. I ništa i niko nije trpeo zbog toga. Sve je stvar organizacije i, naravno, neophodne podrške – u cilju eliminisanja trpljenja. Ovde moram da se ogradim: u vreme kada sam počela da radim, nije bilo neoliberalizma i dranja kože s leđa. Radilo se mnogo, naporno, permanentno, ali je postojala ekonomska i socijalna sigurnost, kakve danas, nažalost, nema. U tom smislu bi ova formulacija i mogla donekle da bude tačna, ali opet, i to se može individualizovati. I nekada, i danas, ako želje prevazilaze mogućnosti, to ne prolazi bez posledica…

O ostalim stereotipima, drugi put.

Dovoljno je da se i ovakvi, i slični ovima, uruše – pa da se lakše diše.

shop-f1-e1329496966729

Koliko je potrebno preći kilometara, da bi se okitilo ovim kesama? A kabine, a probanja…? Od same pomisli, podilazi me jeza. (Izvor: mojsvetzdravlja.rs)

Advertisements