A znaš ova tu, ukraj kuće, strna Lenka, kaže meni jedarad, Olga čedo, ja te sinoć vikala preko platna, pa najposle očla preko šora na kapiju, al je bila zaključana, pa lupala, al valda nisi čula. Ta čula sam te, kažem ja njojzi, ali baš nisam tela da izađem. Okrenula neka olujina, od Pazuve se namračilo, ko da će smak sveta, božemprosti. Ko velim, nisi došla ništa da mi doneseš, već da nešto išteš, a to što si tela sinoć, moš i sad kasti.

Trebala joj presa za paradajz. Šta ti misliš. Kaka je to kuća, di nema ni presu za paradajz? Pa ako dam njojzi, kako ću ja ondak kuvati paradajz? Ni ne misli ona o tim. Zaitnačila, treba joj, pa da joj dam, oma će mi doneti natrag, samo da svrši taj poso, a već je i skuvala paradajz, kobojagi će ona meni. Šta ću, kad je vidim onaku sirotu, pa mi dođe i žavo. Al kad se setim kako me je upropastila s onim pletivom i sarmom, svu bi joj glavu oma rascopala. Matora žena, a našla da se izigrava sa mnom, ta skoro bi joj i unuka mogla biti. Najposle, dam ja njojzi tu presu i očitam joj da mi je oma vrati, čim oposli taj paradajz. Oće, kaže ona meni. Oće, al očin. Došlo i posle podne, meni onaj moj paradajz što sam još zarana obrala u bašti i oprala na bunaru, stoji u korpama, a ko da mi ga je neko metno na glavu. Nit da započinjem da ga kuvam, nit da ložim vatru, sva se sludila. Flaše sam još juče oprala, moj Paja mi kupio suva creva da i poklopim pre neg što i potrpam u onaj stari jorgan i u one jastuke što sam i alalila kad sam lane sašila nove, od amerikan platna, i metla novo paperje, pa šta ću kad imamo ti gusaka, puna avlija. Ne znam, curo, ni šta ću više s tim perjem. A i ovi Cigani se obrezobrazili, i oni oćedu sve za džabe. Em i raniš, em paziš kad se izlegu guščići da i ne kljucaju gusani, pa da i ne dovate komšijske kere, jel ove naše nećedu na svoje, pa i teraj na baru, pa i rovaši da se zna čije su kad se upute u tuđe guvno, ta čitava beda s njima, i ondak dođe onaj Micin špiclov, znaš onaj što udara u tamburu u bircuzu, pa pita, kuma Olga, pošto ti je perje. Kad ja kažem, a on će meni, iju, pa skupo. E otac te ciganski, skupo! A kad treba da se kljukaju, da se kolju, da se čerupaju, ondak se to ne računa. I tako sad imam tog perja, ne znam ni di ću s njime. Metla sam na tavan, ne ište leba, pa nek stoji.

Kud sam očla sad na perje, ubio me gospod.

Nema strina Lenke, nema moje prese, šta ću, aj na platno. Strina Lenka, strina Lenka, vičem što god jače mogu. A ja. Ne čuje ona. Il ne čuje, il neće da izađe. I da ja sad, curo, idem preko šora, jel preko guvna, da ištem moju stvar. Pa di to ima?

Kadgod, evo je ide, sva se pokunjila, nosi moju presu, al vidim oma da nešto ne valja. Olga čedo, ne mogu ti kasti kolko sam se ožučila. Ja taman da počnem da presujem paradajz, kad ovo propalo! A nisam ni pretisla, da kažeš, jako. Valda je bilo popustilo i pre neg što si mi dala. Ja, da puknem! Lane mi moj Paja dono novu novcijatu presu, kupio u Rumi na vašaru, baš jaka, ne moš kasti da je bofl, sve sam mislila, trajaće mi dok sam živa. Kad, oćeš. Daje ona meni moju presu, sad što je prljava od paradajza, što na njojzi ima dve kile ljusaka, to ni ne zarezujem. Otresem te ljuske baš u njenu avliju, baš u štruc, pa nek čisti, i tako su njene ljuske. A u meni sve kipi. Kad je nisam s onom presom fest lupila posred one lude glavurde. Govorila je meni moja mati, daš rukama, išteš nogama. Ajd i to, al da mi skrlja novu presu, pa to u krstu sveta nisam vidla.

Ne smem mom Paji ni kasti šta sam s ludom pasirala. Kašće čovek, a što si joj davala. I tako i jeste kad pogledaš. Al kad sam taka, sažaljiva, viš da ni ja nisam ko svet. Pitam je, pa šta sad ja da radim, strina Lenka, kako ću moj paradajz da pasiram? Išti od Zore, i ja sam iskala, pa oposlila i vratila joj. Šta ti misliš, uncuta matorog! Moju presu skrljala, pa ćuti, a otišla kod strina Zore, od nje uzajmila, oposlila i njozi vratila oma. I njenu nije skrljala.

E Olga, glupošo glupava. Saćeš ekserčiće, pa čekić, pa ćeš namestiti tvoju presu, pa ćeš pasirati paradajz, makar ga posle kroz cetku cedila. Al dok si živa, strina Lenki neš davati ni presu, ni motiku, ni vile, ni grablje.

I tako je i bilo.

Al se sirota strina Lenka oma posle Svetog Aranđela, onog zimskog, prestavila u Gospodu. Nit je posle štogod iskala. Pobolela se i ko da je nikad nije ni bilo.

Tako ću i ja, curo, kad dođe moj red.

Dojti mi taj lončić, taj zeleni na bele oči, viš tamo ukraj kredenca? Imam tu još malko mleka, pa da popijem, volijem mleko, neg ništa. Mani me s tom kafom, ja to ne volem, nit sam kadgod volela. Kažedu, kafa pa miriši, ta otkud miriši, kad furtom smrdi na paljevinu, ko da si palila kurzovinu tu, na gonku med muškatlama.

103150061

Starinska presa za paradajz (Izvor: google.oglasi)

Advertisements