Čarobni dućan u Grčkom šoru

Svilene bombone (Izvor slike: vreme.org)

– Ajde, čedo, časkom u dućan da kupiš frtalj kile soli, kilu šećera i „Plavi radion“. Nek ti čika Vlada spakuje u duple štanicle, da se na pocepa. Što ti ostane novaca, mo’š kupiti bombona…

A ja već znam da je prebrojala novce koje mi daje i da tu za bombone teško da će biti, ali čika Vlada uvek doda po koju bombonu svoj banovačkoj deci.

Biciklom ja to, časkom do Grčkog šora.

A ona dovikuje iza mene: „…. I o’ma’ da si se vratila kući, nemoj da zazjavaš kojekuda!“ Jer zna, ako ne kaže, da ću se obavezno zalepiti kod Vesne Klašnjine, zato što joj je tata u kotobanji napravio kutak za (s)igranje, pa se tamo zaboravi vreme.

Dućan u staroj kući, na početku Grčkog šora, sa olejisanim patosom, visokim policama, po radnji uredno raspoređeni džakovi, od kojih su neki otvoreni i iz njih izviruju lopatice kojima se roba iz džakova sipa u manje kese, papirne, takozvane štanicle.

Velika zelena vrata, preko njih rešetke koje, kada su otvorene, obavezno budu zakačene kukama za spoljašnji zid.

Tri stepenika, i tu sam.

U polumračnom dućanu uvek isti, tajanstveni miris – i na vanilu, i na eksere, i na farbu, i na cimet i na brašno – i sve to zajedno miriše specifično, prijatno. Za velikom tezgom u „G“, poslužuje mušterije čika Vlada, Uvek poslovično ljubazan, prema deci srdačan, ali je meni posebno imponovalo što je svima nama – persirao.

– Dobar dan, izvol’te, moliću lepo?

Izgovorim ono što mi je naručeno od kuće.

Čika Vlada sve odmeri, upakuje u štanicle i kako već sledi, a onda iza uva uzima olovku, piše cene na velikom araku papira – obično pakpapira, belog – pa onda još jednom dodirne svaki artikal koji ide u ceger ili mrežu, štiklira brojke, važno podvlači crtu i izgovara iznos.

Spremno pružam pare i pitam:

– Čika Vlado, je l’ ima za bombone?

– E, sa’ ćemo da vidimo…

Gledam kako broji i strepim – hoće li preostati za bombone, baš kao ove sa slike.

A uvek je bilo. Samo čika Vlada zna kako.

– Ima, moliću lepo – i obilazi na drugu stranu da bi odmerio bombone koje izaberem.

Mala štanicla je najdragocenija stvar u tom danu kada me majka pošalje u dućan. Uzimam pažljivo mrežu u koju je čika Vlada spakovao ono što sam kupila, u drugoj ruci su bombone…

– Doviđenja, čika Vlado – kažem, sva srećna.

– Živa bila i pozdravi kod kuće.