torba-1370358374-3242

Kad te udari auto, obavezno odlete cipele, bogami i tašna u kojoj samo što nema od popa uši… (Izvor slike: kurir.rs)

Imam i ja svojih padova.

I to kakvih! Spektakularnih.

Da ne računam emotivne, psihološke, mentalne.

Ovaj je bio, da kažeš, čisto fizičke prirode. Bliski susret sa asfaltom. I blatom.

Zimus, mislim da je bio februar mesec, krenam na posao. Da upalim auto – cvrc. Nula bodova. Ni da čuje. Pokušaja do…. kolapsa akumulatira, normalno.

I tako, kolabirao akumulator, a bome i ja sa njim.

Iznervirana, besna. O seljobusu nema ni govora. Kasnim u najavi.

A onaj nesrećni spisak zaposlenih u koji se, od svih zaposlenih, upisuje nas par, prokazanih – samo čeka da se ne upišem u 08:00 kako je naređeno, pa da me nadležna spodoba istužaka kod onog sa kojim sam, nema ko ne zna diljem interneta i šire, u sudskom sporu, evo skoro sedam godina… Onda, zna se već, sledi pisanje izjave o zakašnjenju u najboljem, a dobijanje „upozorenja da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu“ u najgorem slučaju.

Ja redovno fasujem ovaj drugi slučaj.

Imam čitavu kolekciju tih upozorenja o sticanju uslova za otkaz ugovora o radu. Skupljam, što mi teško. Svako ima svoj hobi, je li.

Izađem na ulicu i zaustavim prvi taksi. Izdeklamujem adresu.

Fini neki čovek, taksista. Ćuti on, ćutim ja. Milina.

Dođosmo do Hrama Sv. Save, kad, Skerlićeva raskopana preko noći! Na instalacije se priključuje zgrada pored ove u kojoj sam zaposlena. Ta, nova zgrada, podignuta je na „pašnjaku“ – kako je zavedeno to zemljište u katastru nepokretnosti. Eto, da mi je neko rekao da na Vračaru, u srcu Beograda, ej, srpske prestonice, još ima pašnjaka, ne bih poverovala. Ali, gruntovni list potvrđuje. Crno na belo: pašnjak.

Pisale su novine o tome, da sad ne elaboriram ko je kupio „pašnjak“ i ko je – i kako! – zidao taj monument u kome se stanovi mere na are. Pa, u skladu sa pašnjakom i ruralnim atavizmima takozvanih Beograđana.

Kažem ovom ćutologu što me je dovezao:

– Moraćete da se okrenete ovde, pa jednosmernom u suprotnom smeru do Braničevske…

– Vidim – kaže – A kad ovo raskopaše, majku im jebem?! Nigde znaka na početku ulice… To samo u Srbiji ima.

– Evo, ima ovde pozadi jedno slobodno parking mesto, tu se možete okrenuti – kooperativno savetujem, pakujući se na zadnjem sedištu.

– Jeste, tu mi je baš zgodno. Hvala, gospođo – uljudan taksista.

– Prijatno.

– Prijatno.

Izađem, sagnem se da sa sedišta dohvatim torbu sa laptopom, zatvorim vrata… i zastanem da na levo rame nabacim tu torbu sa laptopom, tešku kao tuč, jer moram da nosim i punjač, crkla baterija još prošle godine. Ne slutim ja da sam, u tom nameštanju torbe, odnosno uvrnutog kaiša na rame, čoveku upala u mrtvi ugao i da me on u tom položaju ne vidi. I umesto da, kao normalan svet, krenem ispred auta, ja bih da uhvatim prečicu, pa ću iza auta… U međuvremenu, taksista skloni pogled sa bočnog retrovizora i pod punim gasom krene na prazno parking mesto na koje sam mu lično ukazala pre par trenutaka.

Zadnjom desnom stranom auta me je tako udario u desni bok, da sam pala kao pokošeno seno i usput odgledala čitavu vasionu, sa sve zvezdama i ostalim nebeskim telima! Sreća, pa sam imala tu torbu sa laptopom koja je, nekim čudom, da ne zalazim u sile akcije i reakcije, akceleracije i slične fizičke kategorije, sletela sa mog ramena i poslužila mi kao jastuk, da ne tresnem glavom o asfalt! Iz ruke sam ispustila tašnu i, naravno, sav sadržaj se razleteo po okolnim blatnjavim baricama… Sve to registrujem dok padam.

U srećne okolnosti ubrajam i Ćopićevu „Osmu ofanzivu“ koja je obogatila moju sremačku genetiku hercegovskim nasleđem, inače bi sremačka tikva pukla na tri polovine od siline udarca.

U trenutku, muk. Niti šta vidim, niti šta čujem. Da nisam umrla, bokte? Otvaram oči, vidim, nisam još – beli se Hram ispred mojih očiju, blista onaj zlatni krst na vrhu, vidim i kupole, ali zatvaram oči, jer sipi neka susnežica, pa neprijatno pada na rožnjače. Sve je to u magnovenju. Sekund, dva.

Ali, koleno sam odrljala o rizlu, zaostalu na asfaltu, i to dobro. Pomerim levu ruku na koju sam pala, da vidim da li je u funkciji. Jeste, dobro je. Umrla nisam, ruku nisam polomila. Idemo dalje. Noga boli, ali može se nekako… Pantalone, kaput, sve je to ulepljeno raskvašenom ilovačom, žuti se, da ne kažem kao šta.

Odjedanput, nastade gužva i metež, radnici koji su raskopavali ulicu, kaljavi od susnežice i silne iskopane, vodom natopljene zemlje, ali dobre volje, pritrčaše da pomognu gospođi da se pridigne. A gospođi se tako srozao moral, direktno u to blato….

– Neka, hvala, sama ću – kažem im, u želji da pokušam sama da se osovim na noge, da vidim jesu li kosti čitave, za ostalo ćemo lako – modrice prođu, samo da nisam slomila kuk, nogu, šta god. Nije mi ni do bola koji udara u mozak i u pulsirajućem ritmu šalje signale da gospođa nije baš sjajno prošla. Samo mi je pred očima onaj spisak i, sada već sasvim izvesno – ko zna koje po redu! – „upozorenje da su se stekli uslovi…“

U svom padu, jadu i čemeru, nisam ni primetila kada je taksista izišao iz auta i da čuči ispred mene, sa glavom u rukama i jauče naglas:

– Kukuuuu! Šta uradih! Jaoooo! Gospođo, čekajte da Vam pomognem… Jaoooo, šta napravih, kako ne videh ženu! – Meni nešto došao i komičan sa tim aoristom, ali ne mogu da se smejem, boli koleno, samo žiga. – Gospođo, je l’ Vama nešto slomljeno? Jaooo, a znao sam, čim sam jutros krenuo od kuće i zaboravio dozvolu, ali znao sam da će se nešto desiti! Jaoooo, ljudi, ubih ženu! Kako je nisam videooo! I rek’o sam sebi sto puta, kad nešto zaboravim, ako se vratim, neće biti dobro… Kako Vam je, gospođo? Čekajte, nemojte sami ustajati, ja ću da Vam pomognem… Je l’ možete, gospođo? Je l’ Vam pukla glava?

– Nemam pojma, valjda nije – kažem i opipavam glavu na kojoj već izranja oveća čvoruga – A moram da se popnem na drugi sprat, već kasnim…

– Kakav drugi sprat, ženo?! Da Vas vozim u Urgentni da vidimo da nije nešto slomljeno?

– Ma kakav Urgentni. Ja urgentno moram da se popnem i da se upišem u spisak, inače opet otkaz…

Pa se u trenutku setim da ljudi koji stoje oko mene, tako blatnjave i zarozane, uključujući i nesrećnog taksistu, pojma nemaju sa čim se ja rvem na poslu, godinama: radni spor, mobing, diskriminacija i sto čudesa.

– Nije bitno – dodajem, već prilično pri sebi – moram da idem. U redu je, vozite Vi slobodno, odlično sam ja, ne brinite.

Opet se pribiližiše građevinski radnici, da pomognu ljudi u skupljanju olovaka, maramica, novčanika, nesesera, svega što je poispadalo iz tašne u koju sam, pet minuta pre situacije, ubacila novčanik i koju, po običaju, nisam zatvorila.

– Gde ćeš, bre, tako blatnjav, ja ću to pokupiti – odseče taksista jednom momku koji se uhvatio za futrolu sa naočarima u nameri da je ubaci u tašnu.

Momak se povuče i ode za poslom.

Skuplja taksista rasute sitnice kojima obiluje svaka normalna ženska tašna, a ja skupljam ostatke dostojanstva, ne bih li se konačno uspravila. Kao Delfina. I gore od toga.

Konačno, oslonjena na obe noge, rekla bih, nije mi ništa. Mislim, ništa nije slomljeno, osim mog ponosa, ali to se sada ne računa.

Uzmem blatom zamazanu torbu sa laptopom, zahvaljujući proviđenju što sam kupila najbolju i najčvršću od svih ponuđenih i platila za nju bogaoca, jer mi ja spasila i glavu i laptop, od taksiste preuzmem svoju tašnu i krenem nesigurnim korakom, sve očekujući neku eksploziju u levoj nozi, u malom mozgu, neki konačni, definitivni slom, pa da se stropoštam ponovo na trotoar i da nestanem.

Uspentram se do drugog sprata, stara zgrada, visoki plafoni, to je u nivou trećeg sprata, a nema lift. Spasonosni gelender poslužio kao štaka. Lagano ja pređem tih sedamdesetak stepenika i stignem tačno na vreme. Oduzmem onoj spodobi posao tužakanja za taj dan, a sebi upišem plus – čemu se sve mogu radovati, ni sanjala nisam! Razbila se kao tikva, jedva se  popela, kaljava i muljava, pod bolovima od kojih mi se mrači pred očima, a srećna što sam ovoj paćenici, ovom zlu od žene pokvarila zadovoljstvo da me opanjkava za zakašnjenje… Šta ti je čovek.

Sedim za stolom, radim nešto na laptopu, pa negde oko podne krenem da smućkam sebi nes kafu. Krenem, ali zamalo nisam pala… Da stanem na nogu, nema šanse. Mrdaj tamo, mrdaj ovamo, procirkuliše nekako, prošetam po kancelariji, kao, bolje je. Mislim se, proćiće.

Nije prošlo do dana današnjeg. Na svaku promenu vremena, seva direktno u hipofizu.

Ali, dobro. Mora nekad nešto živog čoveka i zaboleti.

Posle par dana, ista slika.

Auto opet mrtav.

Ja na ulicu, da se isponašam u taksiju kao pre neki dan, kad – staje isti čovek, taksista. Imala sam utisak kao da je čekao negde iza ugla da izađem iz kuće. I nije me prevario osećaj.

– Hvala Bogu da ste dobro! Živ nisam bio od šoka i nerviranja, od onog dana. Dvadeset godina taksiram, nikada mi se nije dogodilo ništa slično onome od pre neki dan, ako mi verujete. I pojeo sam se živ što nisam od Vas uzeo broj telefona da čujem kako ste. Kažem ženi, da odem da zvonim na kapiju, da pitam kako je gospođa, a ona kaže – bolje nemoj, nego kreni uvek ujutru u to vreme kad žena ide na posao, možda će opet taksijem, pa je povezi. I eto. Stvarno. Ja sam mislio da ipak pozvonim, ali sam se, da Vam pravo kažem, malo i pribojavao šta ću saznati. Tako sam se nervirao, ne mogu da Vam opišem. Odmah sam onaj dan otišao na prvu taksi stanicu i svim kolegama ispričao šta mi se desilo, ne mogu da se smirim od kad sam Vas udario, živ nisam bio – i rekao sam svima da, ako nešto čuju, da mi jave… E dobro da ste na nogama, baš mi je drago, ne mogu Vam opisati!

Zapade čovek u logoreju, sav ushićen što je sa mnom sve u redu. Nema pojma kako mi je i šta sve nije u redu, ali nije ni važno, što da se čovek stresira, kad mi i tako nije ništa naročito. Proćiće.

Da mu ne kvarim raspoloženje, kažem:

– Ma, sve je u redu. Nema razloga da brinete.

Htela sam još nešto da dodam, ali džaba. Nije se moglo doći do reči od invazije oduševljenja i radosti.

A i šta sad ja njemu da pričam?

Da mi je levo koleno dva broja veće od desnog?

Da me ključna kost boli tako da ne mogu da se okrenem na levu stranu, da od onda spavam isključivo na desnoj strani i da uveče naštelujem alarm za ujutru sat vremena pre nego što je potrebno, kako bih razgibala levu nogu i ruku, ne bih li uspela da se obučem? Da mogu da obujem samo jedne cipele, plitke, na šnir, jer bilo koje druge nema šanse da zakopčam preko skočnog zgloba leve noge?

O čvorugi na glavi – da ne govorim. Potrošila sam leda za par dana kao prosečni kafić kad upeče julska zvezda sa nebesa, sve stavljajući hladne obloge na otok, dok mi nije mozak utrnuo.

Bi šta bi.

Ispriča se čovek sam sa sobom, bar je njemu laknulo.

Stignemo do Skerlićeve, u međuvremenu su instalacije povezane sa zgradom na vračarskom pašnjaku, nema rovova, nema blata, nema ni radnika. Iskobeljam se nekako sa zadnjeg sedišta, skupim svoje dve torbe i pružim novac u iznosu koji vidim na displeju taksimetra.

– Ni slučajno, molim Vas, ni slučajno! Ja sam morao da uključim taksimetar zbog kontrole, ali ne zato da biste Vi platili. Hvala Vama što me niste prijavili, hvala Vam do neba. I evo Vam vizit karta, pozovite kad god treba, uvek će biti gratis vožnja za Vas. To je najmanje što Vam dugujem.

Nije mi bilo potrebno. Kupila sam novi akumulator.

A i da jeste, ne bih zvala.

Za ovaj pad sam lično odgovorna, čovek je na svom mestu – iskazao je i više nego dovoljno ljudskosti.

I, bez obzira što vučem posledice od tog intimnog kontakta sa asfaltom, do koga je došlo, na prvom mestu, mojom nepažnjom, taj bol manje boli od nekih drugih i drugačijih padova kakve sam imala u poslednjih sedam godina, jer ti drugi padovi nisu u toj i tolikoj meri proizvod moje nepažnje, koliko smišljanih pakosti i nepodopština.

Neka ti drugi i drugačiji padovi idu na dušu onih koji su ih kreirali.

Advertisements