pisanje-cv-za-posao

Kada se čovek upusti u pisanje, a svako ko piše zna kako je ponekad teško poroditi nešto smisleno i vrteti se oko istog, u nameri da se izrazi neka emocija, da se neka priča podeli sa samim sobom, pa onda i sa drugima – često i odustane.

To, nekako,  nije moj slučaj.

Drago mi je kada ljudi čitaju ono što pišem i kada komentarišu, kada se smeju, kada izražavaju empatiju, kada, uopšte, pozitivno reaguju.

A drago mi je i kada kritikuju ono što sam napisala, kada mi daju sugestije, i možda je to čak veći i značajniji podsticaj za pisanje od pohvala – to znaju svi koji se bave pisanjem.

Nije mi, međutim, drago kada se ljudi – sreća, pa ih je malo! – prema mom pisanju odnose sa nipodaštavanjem, a po pravilu, takvi ne znaju da sroče ni tri prostoproširene rečenice u dahu, a kamoli da ih ispišu na realnom ili virtuelnom papiru.

Tako sam, recimo, ovih dana, od kada sam bolesna, pa ne pišem izveštaje iz seljobusa – što govori o autentičnosti mojih impresija vezanih za našu malograđanštinu u gradskom prevozu i šire – dobila na desetine poruka od svojih prijatelja na fejzbuku, u kojima mi žele brzo ozdravljenje i nastavak pisanja o ljudima, o naravima, o svakodnevnim događajima kojima smo svedoci, ili u kojima smo akteri.

Ima i poruka u kojima, oni koji ne vole moja pisanja, kažu: hvala nebesima, bar ne moramo da čitamo one tvoje nebuloze iz seljobusa. U redu. Za nekog su to nebuloze, za nekog simpatične crtice iz svakodnevnog života, možda malo začinjene iskarikiranim slikama, ne bismo li se svi zajedno nasmejali.

Sa svim našim slavskim gostima koji imaju nalog na fejzbuku, prijatelj sam na društvenim mrežama, pogotovo na fb. Neki od njih su načisto pasivni, ne pišu ništa, proprate ponešto, pa i to retko. Pojedini su baš hiperaktivni, komentarišu razno svašta, postavljaju slike tipa: gde su bili, šta su jeli, sa kim su se družili, etc. Ima i onih koji su povremeno aktivni, pa odu u pasivu. I tako, van svih gorepomenutih, ostaje jedan, nemali broj ljudi koji čitaju ono što pišem, pomno prate od tačke do zapete sve što sleti sa moje tastature i nikada nemaju nikakav komentar… E oni su za mene potpuna enigma. Možda i ne bih otkrila koliko je takvih, da ne beše Sv. Nikole. Da, da. Baš našeg kućnog sveca i zaštitnika.

I tako, u neko doba, za slavskim astalom, neko od gostiju je pokrenuo temu društvenih mreža, ko šta piše, kako se to odražava na opšte javno mnjenje… i u sklopu diskusije, na dnevni red stigoše i moji izveštaji iz seljobusa!

Malo je reći da sam se iznenadila – prosto sam se zgranula! Svi od reda čitaju moje priče, a niko – n i k o ! – ništa ne komentariše, niti označi da je pročitao!

– E, super ti je ono sa seljobusom! Čitao sam kevi, pa me zove svaki dan da pita jesi nešto novo izbacila na fejs!

– Ono ti je bilo dobro oko mobinga… Baš sam pročitala koleginici, jer njena sestra ima taj problem od kad joj je stigla nova šefovica.

– Ja sam plak’o od smeha kad sam čit’o ono što si pisala o Miletu Riziku… Setio sam se kako je čovek vozio po dušanovačkim uličicama, haos. Kako ga se seti, majke ti?

– Je li, bre, a što ti ne voliš dr Nadu Macuru? Ja je gledam svako jutro i žena je ekstra.

– A što ne volim one tvoje zavičajne priče. Drži se tog seljobusa, narod to voli da čita, a ne šta je bilo u Starim Banovcima pre sto godina.

– Što? Meni se baš sviđaju te banovačke priče, to je, bre, za monodramu! I znaš ko bi to mog’o da iznese? Pa, Mira Banjac, ona ti je za te stvari haos! A em Sremica, kao Jaca.
Au.

Tek tu ostanem u znaku pitanja!

Pa, zar oni sa kojima sam, što se kaže, najbliskija i koji mi dolaze na slavu, tek sada komentarišu ono što radim godinama unazad?

Ne živim ja od pisanja, od blogovanja, ne zarađujem za ‘leba na taj način, ne brojim „lajkove“, ne zameram ljudima koji ostave negativne komentare – kao što sam rekla, ponekad takvi komentari više znače od komplimenata.

Ali, ako neko već pročita ono što sam napisala, bilo da mu se dopada ili ne, red bi bio, da kad se već dobro poznajemo, ostavi neki komentar, kao znak da je pročitao.

Samo ljudi koji pišu znaju koliko je to poželjno.

Ali, ne čudim se baš mnogo, jer slično se dešavalo i dešava i u drugim, realnim  segmentima mog života.

Retko ko me je od prijatelja, pa i šire porodice, o kolegama da ne govorim, recimo, podržao u nekoj ideji, u nekom nastojanju, u nekom poslu. Kao primer uvek mogu da navedem bar jedan, možda najeklatantniji – to je kupoprodajni sajt Licitacija. Neki su se čak i učlanili, ali od aktivnosti, ni „a“. Par ljudi mi je reklo, otprilike, znaš šta, kad se to razradi, onda ćemo doći. Pa, kad se to razradi, onda i ne moraš da dođeš, mislim se u sebi…

Zašto je to tako?

Odgovor je možda bliži, nego što se čini.

Naš narod, u vremenima kada je bio hrabar i mudar, iskren i pošten, iznedrio je izreku:

„Teško se postaje vladika u svom selu.“ Odnosno, najteže je postati „neko“ u bliskom okruženju. Neću da ulazim ni u kakvu, a kamoli dublju analizu ovakvih pojava koje nisu samo za mene karakteristične.

 

Da menjam sebe? Ne pada mi na pamet.

Da prestanem da pišem? Tek to – ne.

Ili da menjam prijatelje?

Šta mi je činiti, pitanje je sad.

 

U redu, nastavljam da pišem. Uzinat. Sremica je to u duši.

Advertisements