Lako je sačuvati se od virusa&bakterija&baKcila kad se udobno zavališ u „mečku“, ubaciš u drajv i odvezeš se od tačke A do tačke B. Ali, sačuvaj se ti u seljobusu, majčin sine! To je uspeh!
Još na stanici, kod Torlaka, svi kašlju, slinave, svi virulentni. A tek u autobusu!
Mesec dana moja noga, a ni ostatak mene, nije kročio u seljobus, prosto sam se odvikla od divota busplus horora, cimanja po krivinama, kočenja ničim izazvanih, preglasnih zvona telefona – sreća, pa svi zvone isto, androidski, tako da se ne strasiram od različitih zvonjava – preglasnih odgovaranja na tu zvonjavu: „ostavio sam ti pare na stolu“, „javi šta si uradio iz fizike“, „pa, kasnim… upiši me tamo da sam stigla“….
I tako, dovuče se konačno moj seljobus.
Žute boje. Znači, starija varijanta, a i nije u trendu – biće ofarban u crveno, na rados’ beogradskog naroda. Neka košta šta košta. Važna je estetika, pa je l’ tako? Što unutra nema pola držača i što je svako treće sedište odvaljeno, izvaljeno – nije bitno.
Uredno, jedina od svih koji su ušli na toj stanici, otkucam busplus i, po redu vožnje, uputim se na svoje – čuj, svoje?! – sedište, do prozora. Kad, evo čuda: nije takav raspored u seljobuskom enterijeru.
Šta ću, sednem, u pravcu kretanja… Neobično mi načisto! Šta ti je moć navike – navikla da se vozim unatraške.
Preko puta mene – dve devojke. Fine, pristojnog izgleda i ponašanja. Poznaju se. Jedna kašlje, udavi se. Ne može da izgovori ni dve rečenice, a da se ne zagrcne od kašlja. Svako malo potegne gutljaj vode iz flajke, ne bi li zaustavila napad. Ova druga kija u serijama od po dvadeset, do dvadeset pet komada. Brojala sam.

Usled navedenih okolnosti, konverzacija među njima, krajnje otežana.
Pored mene stoji momak koji priča sa drugarom, očigledno su na istom fakultetu. Non stop duva nos u papirnu maramicu, nazalni tonovi stižu iz njegovog grla – bolestan načisto, a ide da polaže ispit. Rekla bih da je u pitanju arhitektonski slučaj, jer perifernim vidom uočavam futrolu, veliku, kao čunak za „smederevac“….
O, Bože, gde zabasah u ovaj autobus! Pa, tek što sam malo progledala, mesec dana sam se borila sa kojekakvim virusima i čudima, popila tonu antibiotika i ostalih propratnih medikamenata, gde se ovde nađoh, u leglu infekcija!

Da izađem, da sačekam neki sledeći prevoz – nemam vremena.
A nemam ni šnuftiklu k’o svet, pa da zabodem nos u istu, umesto maske.
Teši me misao da u torbi nosim pomorandže, pa ću se izdopingovati C vitaminom, čim se dovučem do kancelarije, ako išta pomogne u ovoj situaciji.

I tako, u seljobusu ništa novo, ako izuzmem te sićušne saputnike spakovane u kapljice iz grla, nosa koje udišemo, odnosno izdišemo.

Dok ne izdahnemo načisto.

grip

Izvor slike: mondo.rs

Advertisements