Nisam ti ja, da kažeš, ni bila nešto mudra kroz moj život. A ni prefrigana. Nisam se valda taka ni rodila. Al kad sam se udala, da viš, začas sam se naučila da bar ne budem glupava. A bilo je i kad sam ispala glupava. Šta kasti, a ko nije take stvari pasiro? Znaš ti šta su ti to špiclovke, eto i ta pokojna strina Lenka, znaš ona što mi je kazla da vezujem sarme s pletivom, a ondak i ona nosata Božica, iju, čudnog li nosa, da sam je jedared morala pitati: jel Božice, jel ti upada nos u kašiku kad jedeš supu? Odud brada, ušiljila se, odud nos pa se i on ušiljio, a ona mršava ko saraga, ne znam ni dal je jela. A tek kad su joj ispali zubi, to se furtom sastavili i nos i brada. Pa ondak i ona  baba Zora što je zdravo volela da nategne flašu s rakijom al kad je niko ne gledi. Jedared, već je bila i matora, tako se ožderala, pa je poteralo po radi sebe u nužnik, al oćeš, onako pijana, namesto na vrata, ona potrefi na prozor, pa ispala na šor. A noć, a njina kapija zaključana ko i kod sviju, pa ne moš ući. Derala se na sred šora da smo je svi čuli, samo njeni nisu, jedva kadgod izašo njen Sreta, sramota ga, matera mu je, al džabe, celi Banovci su brujali o tim.

Kad se moj Paja vratio iz rata, dovo sa sobom i jednog druga, Bosanca. Zajedno su ratovali, kaže, a njemu u ratu srušili kuću tamo di je živio, ne znam ti ni kasti di je to u Bosni, nit znam di je ta Bosna, oca i matere nije ni imo, ko mali osto siroče kod babe i dede, a i oni pomrli, pa nema di. Dok se ne snađe čovek, a valjo mi je u ratu, nek ostane kod nas, kaže moj Paja. Vredan je, radiće na njivi, ume i oko stoke, nek čisti štale i kočine, nek namiriva.

Dobro, najposle, nek ostane. I baba i mati se složili. Al, kažem, nemoj, Pajo, da mi ode vekuje. Koji će mi očin, mislim se u sebi, da Banovčani sa mnom ispiradu usta, znaš kaki je naš svet, oma ti izvuče rep. Kazo je da se zove Simo. Aj dobro. Da viš nije ni lenj bio, ustane i namiri još se ni svanulo nije. I na njivu ide, radi ko besan, bolje nek ijedan nadničar. A i jede, bome, dobro. Šta je za njega cipovka leba? Do podne bi je pojo, ne bi ni trepno. Pa još slanine, pa čvaraka, pa svega što je bilo, al je najviše volo špric krofne što je mati mesila. Pojo bi celu vanglu, al ga valda nekad bilo i sramota, pa kobojagi ostavi, a lepo se vidi, još bi jeo. Gladne mu oči.

Prošo jedan mesec, prošo i drugi, nasto i treći. Već i zazimilo. Pitam ja mog Paju, jel Pajo, kaće ovaj ići? Ta, Olga, šta ti smeta? Jel radi čovek? Radi. Jel ište nešto? Ne ište. Šta ti smeta, nek ostane do proleća, pa ćemo viditi ondak di će i šta će. Al nije meni povolji da ovaj tu zimuje, vidim ni mati, a ni baba baš ne volu, a moj Paja dobričina, po njim ovaj bi ode mogo da vekuje.

Uranim ja jedan dan, još pre njega, tog Sime, pa ga sretnem na avliji, a već sam namirila i položila kurzovinu u štalu, i pitam ga, jel Simo, kad ti misliš ići? Pa kako drukčije da pitam? A on meni kaže, iću, Olga, samo da se snađem, nemam ni s kime ni š čime. Ja sam imo kuću u Bosni, pa mi je srušili. Znam ja sve to što mi on divani, i došlo mi ga i žavo, al znam banovačke jezičare, već me olajavaju iza leđi. Onomad me stigla Persa Žikicina, kad sam išla u dućan, pa me pita, jel Olga, kaki vam je taj novi sluga? Jel baš fest radi? Pa se ko malko posprđiva sa mnom. E, curo, tako sam se najedila, al nisam se pokazla. Radi, kažem ja njojzi, ko singerica, na sve strane. Nek crkne, otac je jebo, pa nek bar ima šta da laje po Banovci. I sad ona meni pred očima, dok se ja s ovim Simom divanim na mojoj avliji, pa mu kažem, znaš šta Simo, ajde se ti spremaj, pa put kući. Fala ti što si sve ovo radio dosad, daće ti baba novaca za to što si radio, a ti dok je vremena, vataj neki voz, pa idi u tvoju Bosnu i opravljaj tu kuću što su ti je srušili. Snuždio se Sima, vidi on da sam baš i ja zaintačila i da neću popustiti, pa meni kaže, otiću ja, Olga, al plakaćeš ti za mnom kad odem. Samo ti idi, kažem ja, a mislim se u sebi, tornjaj mi se s očiju, za tobom ću još plakati, otac te onaj bosanski brezobrazni. Ja da plačem za njim? A što bi plakala, nit mi je rod, nit pomoz Bog. Nek ide u očin i on i ta njegova Bosna, da je valjala ne bi on ni očo iz nje.

Da viš ovo sad. Nije prošlo nekolko dana, izvuko se Sima ko tarana iz lonca i očo. Nit znamo kade je očo, nit na koju stranu. Al, važno, očo je i ja sva sretna. Uzela metlu, čistim po avliji, pa sve pevušim. I sad ne znam, curo, kake su ove nove pesme što se pevadu u svatovima? Išla sam kod Zorići da gledam svatove, pa sve neke pesme što ni čula nisam. Baš sam kazla i mom Paji, kake su ove pesme, mesto da pevadu ko što se nekad pevalo:

„Avoj, mala, čarapa ti pala

Podigni je, mala, ruka ti otpala!“

Il onu, znaš ti:

„Surduk selo stoji u dva reda

iz daleka u Banovce gleda,

jedan, dva, op-ša-ša…“

Kud sam očla sad i na pevanje, ubio me Bog. Da ti ovo kažem.

Čistim ja s tom metlom, onom najvećom, što sam je povezala letos, kad se opsetim šta mi je onaj kazo. Otiće on, al ću ja plakati za njim. E otac ga bosanski, šta je teo s time kasti? Ne znam ja, al da viš, saznaću. I to brže neg što sam se i nadala.

Umro deda Mita s Belog Vetra, a oni su nam rod, pa će moj Paja na saranu. Pred crkvom će spustiti sanduk da popa očita, il će posle crkve, kad se krenedu na groblje, kako god bude teo. Ja mu spremila šta će obući, očetkala odelo, naviksala cipele, košulja ima, ne zna im se broja, može da bira koju oće. Otvorim šifonjer da mu dojtim kaput, kad imam šta viditi! Nigdi kaputa! Pitam, Pajo, di ti je kaput? On meni odgovara, ta mani me, Olga, viš da se brijam. Otkud ja znam di mi je kaput. Pa valda je u šifonjeru, di si ga ti i metnula. Samo mi izvadi onaj naftalin, znaš da ne volem kad mi smrdi. Ta izvadila sam ga čim je zaladilo, luftirala na verandi, al džabe, kad ga nema tamo di sam ga metla. Gledim i u moj šifonjer, nema. Već tako osekirana, odem kod babe i matere u sobu, da vidim dal ga nisam tamo metla – al se mislim, što bi ga mećala u tuđe šifonjere, kad moj Paja ima šifonjer sa stvarima. Nigdi kaputa.

Stanem na sred sobe, metnem prst na čelo i odjedared mi sine!

Ta to je onaj Sima ukro kaput mog Paje! Oma su mi suze grunule. Sednem na stolicu, gledim u mesto di je kaput visio i di ga više nema, suze u četir reda, ta ne da sam oplakala što je očo, otac ga jebo, ta sve sam vriskala od besa i muke.

A obećo mi je, vancaga belosvecka, da ću plakati za njim. I eto, oplakala sam, crko dabogda.

I sad kaži, jel sam ispala glupava?

Ako pustiš da ti se popnu na glavu, ispadneš glupav.

Ako ne daš da ti se popnu na glavu, o glavi ti rade.

I sad ti budi pametna, curo.

Al kaputa, takog, više nije bilo. Kupio je moj Paja novi grombi štof i majstor Janko iz Pazuve mu sašio, al to više nije bio taki štof ko onaj što ga je ukro onaj vandrokaš bosanski.

kaput-krombi-slika-29068974

Nema više onaki kaputa ko što je moj Paja imo, pre neg što mu je ona vancaga bosanska ukrala….

Advertisements