Mog Baćka sam rodila devesto sedme, baš kad su se kopali kuruzi, a ovu moju lucprdu devesto dvanajste. O onim troma što smo i ja i moj Paja saranili, kašću ti il posle, il drugi put, il nikad. Duša me bole za njima, ne mogu ti iskasti. Ništa gore, nek kad mati saranjuje svoje čedo. Ja ti nisam verna, ko što sam ti kazla, al ne do Bog nikome.

Dojti mi tu šnufiklu. Otvori to čekmeže čelo vrata, pa oma odgore ima, naćeš ti to.

E, da.

Ko mali je mlogo poboljevo i da ti pravo kažem, nisam baš ni mislila da će preživiti. Al eto, još mi je živ i zdrav, pa ondak i ja imam volje za životom, makar što me udario šlog i što ti više ni poradi sebe ne mogu ići. Da mi nije moje Lepe, bila bi i upišana i usrana. Al ko ja što imam snavu, to nema u krstu sveta. A šta tebi i da govorim, kad ste sestre rođene… Ej, curo, ako su moji bili bogati, a ovi drugi moji, di sam čitav vek provela još bogatiji, znaš ti kako su tek vaši bili bogati? Ta to nije bilo u Sremu! I da nije bilo ove svecke alamunje, ovog vandrokaša što kažedu da je bio šloser, a sad glavni gazda i gosa u celoj državi, još bi vi imali i vašu zemlju i vaše vinograde…

Al da ti kažem za mog Baćka, kad si me već pitala. On mi je bio četvrto dete i već sam ga unapred ožalila i kazla sam mom Paji, ne moš sve imati, Pajo. Uvek negdi nešto usfali. A nama ćedu usfaliti deca. Plačem ja ko kiša, a moj Paja stoji ispred naše ikone, Svetog Đurđa, pa se moli Bogu, čita očenaš po sto puti, a ko da i on koju suzu pusti. Ja se derem naglas. Gledam onu kolevku, dete ko jabuka, plave oči ko u mog Paje, pa se sigra s prstima, sit i napit, suv i prepovijen kako dolikuje, al taki su bili i ovi što i više nema. Difterija pokosila more sremačke dece. I ne uzmi mi za zlo, al mi je lakše bilo kad ga nestane dok se ni ne krsti, al kad odvrkne, ko moja Milica što je imala dve godine… e to ti je muka. Odraniš je, već uveliko nogicom po avliji trčkara i samo odjedared groznica, vatra, ne moš ništa, krklja, krklja… i pusta mati… u krilu mi je umrla.

Dojti mi još jednu šnuftiklu. Ova mi skroz mokra. Nisi ti, curo, kriva, nisi me ti ni pitala o tim, neg o mom Baćku. Saću ja.

Od tog stra što sam imala s mojom dečicom, stra osto i kad sam mog Baćka u kolevki ljuljala. I da ga krstimo i da ga ne krstimo, nisam pametna. Popa poručuje da se dete krsti, pa najposle, zovemo kuma Mitu, računam već je i otoplilo, nek idu on i moj Paja, pa nek popa i krsti mog Baćka. Došo kum, mati umesila štrudlu s friškim višnjama, baba dono vina iz našeg podruma, ja zaklala ćurku i ispekla u furuni još jutros, oma posle leba. Lep dan, sunce ockočilo, ja iznela kolevku pa metla u šarenu ladovinu od one naše jabuke petrovače, sve se mislim, mora na dobro izaći.

Seo kum Mita, gledi u mog Baćka, pa se ko nešto premišlja, i kazo bi i ne bi kazo. Kume, kažem ja njemu, jesi ti rad kasti štogod? Kanda da bi nešto reko, al se presećaš. Ako je oko imena, ti nadeni kako si namislio, neće ti se niko u poso mešati. Kazo bi, kuma Olga, al se bojim da ćete se naljutiti. I jeste baš i oko imena, al opet… Ta, kaži kume, sad se umešo i moj Paja, a došo i baba, pa se i mati vrti s onom varjačom. Najposle, kašću, a vi kako oćete. Bila nam Sekana na posetku, još o Uskrsu, pa smo se sa njome izdivanili i vas smo spominjali, kuma Pajo. Ja sam kazo da ću kumovati na krštenju i sve sam ispričo šta je bilo ondak, ranije… Nije teo da spominje našu muku, al smo ga razumeli. Ućuto se kum Mita, a baba pita, i šta je kazla Sekana? Jel nešto u vezi so tim? Jeste, kume, kazla je da se detetu da ime oca i da će poživiti.

Svi se ućutali. Baba suče onaj levi brk, pa se dobro zamislio. Mati očla u kujnu, valda se i ona premišlja. Stojimo ja i moj Paja. Gledim u kolevku i u mog Baćka, pa gledim u mog Paju i najposle, makar se ja, ko mati, i ne pitala za ime, kažem kumu, nek bude Pavle, ko i što mu je otac, pa ćemo ga zvati Pajica i svršen poso. Samo nek mi je živ i zdrav!

Baba živno, mati oma istrčala, moj Paja furtom naso vina da muški nazdravidu malome Pavlu. I odoše u crkvu. Ja uvila mog Baćka u plavu dekicu što mu donela moja Smilja iz Zemuna, kad je bila na svečarima, metnula mu belu kapicu na glavu, pa dala mom Paji da ga nosi do crkve, a ondak će kum Mita. I s kapije naručujem da kažedu popi da ne bućne dete u vodu. Sad, napolju i nije zima, al u crkvi je bome ladno, da mi se dete ne pobole. Pa, bolje da živi ko nekrst dok još malko ne otopli, neg da mi kršten, ne daj Bože…. neću ni kasti šta. Da ne bakcuziram. I nemojte, Pajo, u bircuz. Oma da ste došli kući s detetom, da se ruča.

Razletila se ja, ne znam di ću pre, dal u kujnu da se nađem materi, dal u bašticu da naberem friške salate, dal u sobu da očkrinem pendžere i razredim šalone, pa ondak vidim da sam ukraj ćušnula upišane pelene od mog Baćka, pa i nji odnesem u kujnicu i metnem u veš lonac u kojem već ima i ovog našeg seljačkog i onog tetalinog mirišljavog sapuna,sve, sve – samo da ništa ne mislim. Ni o čim.

A sto puta sam istrčala na šor da vidim jel idu. I vidim izdaleka, kod Šljebrkine kuće, kanda da su oni. Ja u kujnu da kažem materi da idu, al ajd opet da izađem, da ne zakuvava supu ako nisu oni. Kad na šoru, nikog.

Najposle, došli iz crkve, s krštenim detetom. Ja mog Baćka prepovila, naranila s mlekom od naše krave Rozike, najvolijem njeno mleko, pa ga malko razredim s vodom, čisto da detetu ne bude baš zdravo masno. Ljuljuškam mog Baćka u kolevki, nogom, pa bi da mu tepam, al mi došlo smešno, pa uzmi se, curo – ni da kažem Pavle majkin, nekako mi to za matorog čoveka, a ne za malo dete, ni da ga zovem Pajo majkin, aj probaću Pajica. Samo što sam kazla, Pajice, čedo majkino, ružo majkina rumena, kad on u plač. Probala još koji put, moj se Baćko baš dere naglas.

Šta ću, alalim to ime i moj Baćko ostane – Baćko.

Nek je on meni živ i zdrav.

A Baćko sam mu i nadenula zbog mog Baće kojeg nikad prežaliti neću.

Da se bar oženio, da je bar imo dečice. Al kad nije sreće.

Moj baba i moja mati samuju, pusta im avlija, dođedu kod mene, vidim, ko da se kući ne bi ni krenuli. Al eto, živa je još baba, a ne vidi dobro, pa sede dan, dva i oma kući. Samo da moj Baćko još malko poodraste, pa ćemo mi u Surduk, na posedak, mislim se.

I tako je i bilo.

A i o tim ću ti govoriti, samo sam se sad zdravo umorila i ovaj me kašalj snašo, ko sipljivu kobilu.

Ajd, u zdravlje, pa dođi kad dospeš od posla.

Da se divanimo dok sam još ovo malo, kobojagi, živa.

kuvarica01

Ako se radujem lepoti, što u sred Sunca svoje oči traži, ne spaljujte me, hajkači, sa rukama od graba i sa rečima od laži – nepoznat autor

(Slika preuzeta sa sajta samsvojmajstor.com)

Advertisements