content-cigani-big

Izvor: ted-lukari.si

Slušala sam od starijeg sveta, još detetom, da u selima di nema Cigana, nisu dobri ljudi. Jel Cigani čergari i kotlari koji idu s onim njinim ragama po kojekakim selima volu i da se skuće i da se skrase jedared, a ne samo da landraju i da su stalno na koli. Al ni oni nećedu baš svugdi, znaš, curo. I oni glede di ćedu i s kime ćedu, pa sad Banovci ispali još i najbolji u celom srezu, kad imadu dva ciganska šora!

Jedan je baš ode, na kraj Šijačkog, nema dvajes kuća od naše do nji, a drugi je oma kad se svrneš u Beli Breg, a moš i s Belog Vetra, od volje ti ko Šokcu post. Ima i i u Šoriću pa ti sade vidi kaki smo mi – pa i ja se računam u Banovčane, ode sam pedes godina, ako ne i koju više. Ne pantim baš. I da viš, svi su kućevni, kupili i zemlje, neki su pošteni, neki nisu, neki volu da se ožderu, isto ko i naš svet.

I kadgod nam je trebalo nadničara, ja pošljem mog Baćka po Kešu Cigana, pa se s njime izdivanim ko bi mogo od njegovi il od koji drugi da dođe zajutra, pa na njivu. A što sam baš Kešu uvek zvala, kašću ti, baš zato što je njegova Kajka i vredna i čista, malo je našeg sveta takog. Još onomlane nam potkrečavala kuću o Maloj Gospojini, ta znaš ti da kreč nije ni kano na ciglje? A na njojzi, kad je vidiš, i radnim danom, a kamoli o nekom svecu, il nedeljom, sve dubi: papuče na štiklicu, lepa aljina, preko  nje uvek čista kecelja, na glavi uvek neka lepa marama. Samo po onim velikarnim minđušama i granatima što nosi oko vrata, moš viditi da je Ciganka. I što baš nije bela. Al dobro sad i to. A u kecelju metne lulu, pa kad svrši poso, ondak sedne i zadžami, pa se smeje ko luda kad je grdim – pa, otkud dođe da žensko čeljade, makar što je Ciganka, puši? Di to ima?

I kolko sam ja volela s njima da ortačim, tolko i Vesa, ovaj preko, nikad nije volo. Ta šta su mu smetali, očin ga znavo. Dok je bio mlađi, nije se nešto ni bečio u nji. Al kako je omatorio, vrči na Cigane i mal koji dan da prođe, a da i ne nagrdi, ne znaš ni krošto ni zašto. A nisu ni oni njega voleli. Sve ga zovu, kad ne čuje, onaj ludi Vesa. Iju napako, kad bi čuo, sve bi i pobio. Nisam mu nikad to ni kazla, al su mu drugi valda preneli, pa i je još više namrzo.

A i meni je zamero što sam Ciganima krstila dete, pa smo se tako i okumili. A što da ne krstim? Da neću njega pitati da l ću i kome kumovati, je l neću? Nije da kažeš Vesa loš komšija, oće i da pomogne kad treba, oće i da učini, al činimo i mi njemu, pa valda tako i treba. Al baš da Vesu pitam šta ću ja i kako ću – to ne moš biti.

I sad, proletos, pošljem ja po kuma Kešu, računam kumovi smo, da vidim ko bi mogo od njegovi sutra u nadnicu, da poseva kuruze. Da l nije valjalo seme, šta je to bilo, ne umem ti kasti, al naša pustara ko da nije ni posejana. Odud udarila i neka travuljača, poponac se vezo mladi stabljika, pa im ne da sunca viditi, a di koji kuruz – sve ko da ništa nismo ni radili. I drugi se žalili, nismo samo mi tako nagrajisali. Baba je kazo da se mora posevati i šlus. Olga ćeri, zovi onog našog kuma Kešu, vidi da l bi mogo on il neko od njegovi da se sutra s nama krene zajutra, da vidim mogu l šta stvoriti. Došo kuma Keša, divani se s babom, onako, ko svet, kumovski, obećo čvrsto da će zajutra poslati trojicu, da baba bude miran i da se ne jedi.

Kad, došlo da se krene na njivu, već i svanjiva, ja metla dve cipovke leba u korpu, uvila u lebarice, one malko istrakane, što se nose na njivu, čvaraka, slanine, bela i crna luka, obarila i koje jaje, računam, veliko društvo, ogladnićedu. Dva balona vode, balon vina, u jednu flašu nalila i malko rakije, ko velim, možda će ustrebati. Jedva smo ja i moj Paja digli korpu da je metnemo u šarage. Baba uprego konje, on će špartati, a ja i moj Paja i ovi Kešini ćemo za njim, motikama, pa šta stvorimo, stvorili smo.

Istero baba kola na šor, krenuli se mi, pa ćemo sresti Cigane, tako smo se mislili. Kad, da viš, nigdi Cigana! Svrnemo se u njin šor. Siđem ja s kola, na kapiju, zaključano. Vičem ja kuma Kešu, laju kere, već se i svanulo, kadgod izađe Jeja, što im je ukraj kuće. Di su ovi, pitam je, a ona meni – očli još sinoć u Sase, poručila Kešina sestra da dođedu, njen sin dovo mladu, pa da oma bude pomirenje i u nedelju svatovi.

A što je trebo ići s nama na njivu – mačku o rep. Ništa ja njojzi ne divanim, šta ću s njome, nit ona šta može. Pitam, ima l neki da je tu od njeni, da se krene sa nama, kaže saće viditi pa će mi oma kasti. Očla unutra i oma se i vraća sa sinom, on će sa nama. I još će nekog zvati. Tako je i bilo. Ja i moj Paja, baba, al šta ću njega računati, kad on šparta, i tri Cigana.

Nisu ova dečurlija tako vešta ko oni Kešini, al šta ćeš kad je taka situacija. A, mislim se, platićeš mi ovo, Keša, i ti i tvoja Kajka, makar što smo kumovi, samo ćeš viditi kad te Olga oplete.

Kopam one kuruze, čupam sirak, poponac mi se oplete oko opanka, pa ni tamo, ni ovamo. Sustali se svi. Kad smo došli četvrti put do uvratina, kažem ja babi, babo, da se malko odmorimo. Ajde, čedo, kaže meni baba, metni nam i da jedemo štogod. I tu smo polegali, curo, ko mrtvi. Upeklo sunce, daška vetra nema, ta znaš šta je, beda jedna. Valda sam i zaspala, kad odjedared neki vetrić, pa se malko ko i naoblačilo, oma se lakše i radi.

Oposlili mi pustaru, kako tako, al glavno je bolje neg što je bilo.

Došli kući, baba ispreže konje, mati u kujnici skuvala večeru, mi se malo oprali od one zemljurine na bunaru, seli, večerali i taman da se krenemo na spavanje, kad evo je Kajka Ciganka.

Dobar veče, kumovi, kaže ona meni, znaš kuma Olga – znam, otac te jebo ciganski, sve sam čula. I sklanjaj mi se furtom, ne mogu očima da te gledim. Ta nemoj tako, kuma  Olga, odradićedu i moji, doću da radim štogod kažeš, taka i taka stvar. A ja. Ne slušam ja više Kajku, ona se s materom divani, pa joj kaže ovo i ono, pa kaka je devojka, pa kako su se izmirili oma samo zato što je Keša bio tamo. Mislim se, pokašću ti ja ko je Olga, samo čekaj.

Bio je posle i kuma Keša, pa se i on snuždio, opričo sve kako je bilo i ja se, kobojagi, malko otkravila. Al nisam poboravila, a ja. Ne ide to kod mene tako lako.

Prošlo godin dana, a možda i dve, ne znam ti kasti. Pre će biti dve. Ja i moj Paja smo kumovali i Kešinom sinu, onom najstarijem, kad se ženio. I sina mu krstili. Moro je imati godin dana, tek što je kreno nogicom, kad došo kuma Keša, pa će meni, kuma Olga, snava nam rodila, opet je sin. Izljubimo se ljucki s kuma Kešom, da dete bude živo i zdravo, i sve po redu. Kaže kuma Keša, eto, došo sam da molim da krstite dete, kad prođe četrdes dana. Kažem ja kuma Keši, kume, da šta ćemo, krstićemo. Ti samo kaži u koju nedelju.

E saćeš viditi šta će te snaći za onu pustaru i ono posevanje kuruza, al da je bilo samo posevanje, neg i kopanja, jedva smo to svršili. A oma iza tog dana, okrenula kiša, da smo ostavili za drugi dan, ništa ne bi stvorili.

Šilje kuma Kajka dete da nam javi kaće biti krštenje i kad su se sporazumeli s popom.

Spremim ja mog Baćka, on će kumovati.

I naručim mu da ćuti, kad ga Cigani budu pitali kakvo će ime dati detetu. A kad ga popa bude pito, kume, koje je ime detetu, ondak da kaže. Dobar je moj Baćko, sve me je poslušo što sam kazla.

Dok su išli Šijačkim šorom, Cigani ga pitaju, je l kume, koje ćeš ime dati detetu, on je ćuto, kako sam i kazla. Sto puta su ga ispitivali, a ja, ne bi moj Baćko kazo.

Još su ga i u porti pitali, i nije teo kasti.

Kad je popa počo sa krštenjem, on i dalje ćuti. Najposle, kad je popa pito, moj Baćko kaže, dete da se zove Vesa.

Kad su Cigani skočili, ta nemoj Vesa, kume, ko Boga te molim, ta znaš da nas Vesa ne vole, a ni mi njega, nemoj gospodine popo, kakav Vesa! Ta nek bude Sreta.

Moj Baćko se u čudu našo, ko i popa.

Galamidu Cigani, ori se crkva, popa i smiriva, ta nemojte, ljudi, ta kume kaži neko drugo ime. Moj Baćko – Vesa, pa Vesa.

Najposle, popa kaže, dobro, nek ondak bude Sreta.

Cigani svi sretni, oma su i kumu alalili što je teo detetu dati ime Vesa. Izašli iz crkve, kad je popa već sve oposlio i kad su krenuli Grčkim šorom natrag, Cigani se opsetili da već kod kuće imadu jednog Sretu, baš tog malog što je tek pošo nogicom, kojeg smo krstili.

Da l da se vrate iznova u crkvu, il da ostane Sreta? Najposle, ostaće Sreta, a oni ćedu ga zvati Pera, ko što su i namislili.

Tako je i bilo.

Nisu Cigani glupavi, i oni su ti prefrigani, curo. Oma su se oni setili što je moj Baćko kazo da se detetu da ime Vesa, oma su se setili da je to moja uncutarija, a bome su se setili i zarad čega sam tako naručila mom Baćku. Baš u štruc. Pa ne mogu oni s Olgom izaći na kraj tako kako su namislili.

Advertisements