Da viš, moj Baćko staso u lepog momčića, ta nije ga u celim Sremu takog bilo! Šlang, pa visok, nije da se otego dva metera, neg onako, feš, uvek čist i uglancan, al, curo, oma se vidlo da nije za seljaka. Glupav, glupav, ne mogu ti iskasti. Znaš kad nedeljom deca izađedu na šor, pa mu u rukicu metneš kolača što se u kući mesilo taj dan. Ja umesim gibanicu, tanko je rastegnem, sve do patosa moš kasti onaj se list otegne, pa metnem sira, pa jaja, pa dobro omastim, ne žalim. Ocečem komadešku, dam mom Baćku da ide na šor, a on se oma menja s Lazom Pevčevim za bundevaru! Ta di se može meriti gibanica s bundevarom? Bundeva raste u bašti za džabe, a bome je sir uvek i bio skup, a tek jaja. Je l vidiš, oma se vidlo da će biti glupav i ondak otkud tako dete da ostaviš na selu, kod ovi uncuta prefrigani? Ne moš ti biti seljak, ako nisi isti ko i oni, pa je l tako?

Mislim se šta ću i kako ću, najposle, kažem mom Paji, znaš šta, Pajo, mi ćemo našeg Baćka dati na škole, nije ti on baš zdravo pametan za seljaka.

Iju, Olga, otkud ćemo jedinog sina dati na škole, pa ko će ostati na zemlji? Mi ćemo ostati, Pajo, pa dok nas bude. A naš Baćko nek jede državni lebac, kad nije mudar i ovejan ko ovaj seljački svet.

Bilo je tu, curo, povuci potegni, ne da baba, ni mati nije rada da naš Baćko ide na škole, al sam ja oma vidla da će tako morati, je l kad god se deca sigraju na šoru, moj Baćko uvek bude konj. Il da vuče sonice, il neka kolica, il mu se neko dete obesi o leđa pa ga on nosi na leđi, ta znaš kolko puta sam se najedila, samo tako. Ne izađem ja na šor, napako, neg gledim kroz rupu na našoj kapiji, pa kad vidim, dođe mi da puknem. Al šta ću, moj je, pa ćutim i mislim se šta ću i kako ću s njime. I najposle sam se tako i dosetila za tu školu.

Ne moš usred rata ni davati dete na škole, prečekaćemo mi da se rat svrši, a u tom je i moj Paja mobilisan, samo kad se živ vratio, a ondak su i baba i mati legli na rudu, pa ti ja mog Baćka ispratim u Sarajevo, u vojnu školu. Da mi bude oficir, pa i šikuje mu se. Ko da, božemprosti, nije od našeg, da kažeš, sremačkog sveta, taki je bio. Plave oči, taka neka kosa, ko kolmovana, al nije crna ko što Bog zapoveda, neg neka svetla, moš kasti ko švapska. Da nismo imali Švabe u selu, ne bi ja ni znala kaka su švapska deca, al smo imali, pa sam vidla. Isti taki i moj Baćko.

Očo u to Sarajevo, nit znam di je to, nit kako će se moj Baćko snaći, a sve sam mislila, valda će biti dobro, čim se ne vraća kući. Jedarad, tako baš s proleća, kažem ja mom Paji da se mi krenemo u to Sarajevo, da vidimo našeg Baćka. A ja. Moj Paja ni da čuje. Da ti se ja, Olga, s ajzibanom vozam dva dana tamo i dva dana natrag, jesi ti poludila? Ako ti oćeš, najposle, idi pa vidi našeg Baćka, ne branim.

Je l nećeš, Pajo? Neću, kaže. Dobro, ja ću ići i vozaću se ako treba i pet dana, samo da ja vidim kako je moj Baćko i je l zdrav i živ.

Spakovala bi ja mom Baćku sve odreda, al mi nije zgodno da to vučem u ovim našim seljačkim torbama, koju god da gledim, svaka mi ko za Peru svinjara il za Gigu dobošara, ni jedna nije, da kažeš, za ajziban i za to Sarajevo, a ne bi da brukam mog Baćka.

Najposle, otiću kod gospoja Vukasovićke, ona ima kufer, a kazla mi je, štogod da ti treba, tetka Olga, slobodno dođi da išteš, sve ću ti dati. Ona mi je i pisala pisma za mog Baćka. Nije, curo, da ne umem pisati, al ne umem ko ona, gospoja je to, svršila velike škole, nije šala, otkud se ja mogu s njome meriti. Odem kod nje, odnesem i mleka i sira i par kobasica, kaže ona meni, ne treba, tetka Olga, imamo mi svega – znam da imadu, kad joj je čovek učitelj, valda svi donosidu, al ja oću da uzajmim taj kufer, pa reko da joj se malko udobrim. Kažem, gospoja Vukasovićka, bi l ja mogla uzamjmiti tvoj kufer, išla bi kod mog Baćka, pa me čisto sramota da mu pakujem u torbe. Ta, uzmi, tetka Olga, moš slobodno. I da mi jednu knjigu da ponesem mom Baćku, kaže, valjaće mu.

Spakujem ja za mog Baćka sve što znam da vole: i šunku i čvaraka i sira i friška leba, sad kaki će biti dok se dogega ajziban do Sarajeva, ne moš znati, al ja ponela, pa tašaka, štrudle s makom, metla i vezeni peškira, nek ima tamo, i vuneni čarapa što smo i ja i mati i moja mati štrikale, i dva štrikova, i dva prusluka, mali mi je kufer bio. Obučem se i ja gospocki, da se moj Baćko ne sramoti kaka mu je mati došla.

Moj Paja uprego konje u gik, metno kufer odnatrag, pa ajd u Pazuvu, na stanicu.

Da ti sade ne divanim o tim kako sam došla u Sarajevo i šta sam sve pasirala, to ću drugi put ako budem živa, neg da ti ovo kažem.

Moj se Baćko zdravo obradovo kad me je vido. Znavo je da ću doći, je l mu je gospoja Vukasovićka šiljala telegram, pa me je čeko na stanici. I još se ja mislim, kako ću, Bože, po tim Sarajevu, di ću naći tu školu i mog Baćka, kad ja tako u tim mojim mislima, a moj Baćko stao pred mene, pa ga čisto nisam poznala, dok nije progovorio: mati, ja sam, Baćko. Iju, čedo, zagrlim i izljubim mog Baćka, ko da mi je još izrastio, il se ušiljio, sad ti ne mogu kasti. Na njemu uniforma, pa na glavi kapa, vojnička, ta lep, samo taki moš biti. Sa njim i dva druga, neki Joza, Rvat – mi nji zovemo Šokci, i nikad i nisam nešto marila, al moj Baćko kaže da je dobar momak, pa ajd kad kaže, da mu i verujem. I još neki Avda, taj je Bosanac, kaže moj Baćko. Već su oni meni našli i di ću spavati, da se ja ne sekiram. Oma smo i očli kod tog sveta, kaže moj Baćko, mati, ode moš ostaviti kufer. Otkud ću ode ostaviti kufer, čedo, kad je sve iz kufera za tebe mati ponela. Dobro, mati, ondak ću ja uzeti to što si ponela, otićemo do škole da ja to ostavim, pa da te malko provedemo kroz Sarajevo.

Išla sam ja u Zemun, išla i u Beograd, bila i u Novom Sadu, al ovako štogod nisam vidla u mom životu. Pitam ja mog Baćka, je l Baćko, pa kake su im ove kule s ovim šiljcima? Kaže moj Baćko, mati, to su njine crkve. Kake crkve, mislim se, pa di su im zvonici, di se u te šiljke moš namestiti da se moliš Bogu? Kaže meni moj Baćko da oni nisu od našeg sveta, take su njine crkve, a odgore sa tog šiljka, ima neki odža što peva ko kad naša zvona zvone. Kaki peva, curo, kad je počo da se dere odgore, ja se čisto prestravila! Iju, reko, šta je ovo, napako. Moj se Baćko smeje, a i njegovi drugovi, šta ćedu, dečurlija, sve je njima smešno, al meni nije ni svejedno. Saćedu oni mene voditi da jedem kolače. Na Čaršiji, kažedu. Nit znam šta je čaršija, nit znam di idem, sve trčkaram za njima, ne moš i stići, to mladi, pa se smeju, pa ko nešto domunđavaju. I ja se s njima smejem, al sve bi i da pitam nešto, pa me čisto i sramota. Da je moj Baćko sam, ja bi i pitala, ovako, šta ću, gledim okolo, pa se mislim, kake su im ove marame, sve se povezale samo im oči vire. Al ćutim, šta ću. Valda je taka moda. Samo di koja gologlava ko ja. A, curo, neke aljine, suknje, šta im je ono, pa ne umem ti kasti. Kako idu poradi sebe, nisam pametna. I što ja, glupoša, slušam gospoja Vukasovićku, mesto da sam povezala maramu pa da bar budem ko svet, ja kobojagi nakolmovala kosu, pa to ni ne priliči, kad vidim da su ove sve povezane i to fest.

Donese meni moj Baćko tanjir s kolačima. Šta je ovo, napako, pitam ja mog Baćka. A on meni kaže, mati, to je baklava, a ovo ti je tulumba, a ovo ode ti je urmašica, ode svi jedu take kolače, i ja jedem, moš probati, ako ne voleš, nemoj i jesti. Ta poješću, samo mi se onaj šećer što su ga metli onako rastopljenog, furtom cedi niz bradu, sva sam se ulepila ko kad se dečurlija ulepidu od oni šareni luša s vašara. Oćel me još i zolje napasti, kod ovi muva, iju, tolko muva nisam vidla u krstu sveta! Gledim u tu, kako sam kazla, tulumbu – pa to je, curo, isto ko naše špric krofne, samo što su i zaburili u taj šećer, ubio i Bog, to moš šećernu bolest fasovati i od jednog, a kamol od tri kolača.

Ceo taj dan sam se ja s mojim Baćkom divanila, kad su najposle očla ova dva njegova druga. Sve me je ispitivo, i šta ima novo u Banovci, i ko se oženio i koja se udala i ko je umro i što je umro, i kako je baba, kako su dejka i majka – tako je on uvek zvao mog Paje mater i oca, pa kako je moja mati, a nju je još detetom zvao bajka, pa mu se ražalilo što sade ja idem kući, a on mora ostati. I meni se ražalilo, sve bi plakala, a ne dam se. Neću da se moj Baćko još više osekira.

Znaš da sam sustala, curo. Dojti mi malko vode.

Isprati me moj Baćko u tu kuću, kod ti ljudi što mi je našo smeštaj, još nisam ni legla valda, već sam zaspala. Kad ujutru, došo moj Baćko po mene da me prati na stanicu. Obrijo se, namiriso, lep ko ruža majkina, čedo moje, mislim se, oćel mi doći kući, da se mati sa njime keri kroz Banovce, da ga ženimo, da uživam u mom Baćku kad je ko svet.

Mašem mom Baćku kroz pendžer, pa sad mogu i plakati kad me više ne gledi. Mati pusta. Okrenem se da vidim di ću sesti, nigdi mesta. Šta ću, sednem na kufer gospoja Vukasovićke. Kadgod se oslobodilo jedno mesto, neki starkelja izašo, sad ne znam ti kasti di je izašo, al meni svanulo. Metla kufer ispod nogu, pa zaspala čim sam sela. Odjedared, stao ajziban. Ja se prenula iza sna, reko, ovo je Pazuva! Krenem da izađem, kad ono Mitrovica. Aj vraćaj se natrag. Al oćeš, dok sam se ja povratila, neki vandrokaš mi zauzo mesto. Šta ću, otkud ću se s njime još svađati, ja sednem opet na kufer gospoja Vukasovićke. I opet zadremam, ko luda. Kako krene, ja tako zaspim. Al pre neg što sam i sela na kufer, naručim jednoj Zemunki da me probudi kad kažedu Stara Pazuva. Oće žena, kaže, ništa se ne sekiraj.

Odjedared, gura ona mene i kaže, ajde, ženo, evo Stara Pazuva. Ja ti skočim, uzmem torbu što sam nosila sa sobom, iskočim iz voza, mal nisam vrat skrljala kolko je bilo visoko, ja ne znam što ne doprave neke basamke, neg svet pada ko kruške s grane, pa tako moš i pod ajziban podletiti. Dok sam se ofrkestila, voz tututuuu, ode, a sa njime i kufer gospoja Vukasovićke na kojim sam i sedila baš da ga ne bi zagubila il zaboravila!

Ajao, majko mila, šta ću sad! Kako da izađem na oči gospoja Vukasovićki? Dala mi žena kufer, a ja ga straćila! Šta ću sade? Ta ne da sam se osekirala, ta ožučila sam se ko nikad. A šta mi vredi. Kašću joj kako je bilo, iće moj Paja u Zemun pa će joj kupiti novi kufer i punkt.

Preselo mi i Sarajevo i kufer i gospoja Vukasovićka.

Samo volem što sam mog Baćka vidla i što sam mu makar sve iz kufera dala, da imadu deca da jedu i da se obučedu da ne ozebu.

Kad sam kazla i sve ovako isto opričala gospoja Vukasovićki, ta ne da se smejala, ta orio se ceo Grčki šor od njenog smeja. Kad je najposle prestala sa smejom, kaže ona meni, tetka Olga, mani kufer, otkud ćeš mi kupovati novi, pa ja imam još kufera, ništa ti o tim ne misli.

Al ja neću da ostanem dužna, već sam naručila mom Paji kad je išo u varoš da kupi isti onaki kufer. Sad, nije baš bio istacki, al je ličio, a i bio je nov novcijat.

Tako sam ti ja prošla kad sam bila u Sarajevu. Al o tim bi još štogod imala kasti, samo bi sad malo spavala. Ti, curo, dođi kad stigneš, volem s tobom da se divanim… eto, dok sam još ovo malo živa.

kufer-podrozny-francja-pocz-xx-w

Advertisements