wp-image-1511493184jpg.jpg

Proslaviše ljudi jubilej, državnost svoju, odvojiše crkvu, jezik, pismo – a ja još ne mogu da se povežem s mozgom da između Srbije i Crne Gore postoji prava, pravcata granica!

Onomad kad smo se zaputili u Montenegro, pakujem se i sve se mislim da ne zaboravim pasoše, pa putujem u inostranstvo, takoreći… Posle pucanja gume iza Priboja i menjenja iste – a zna se gde rezervna guma stoji kod ‘mečke’ (!!!), dođosmo i do granice. Državne. Međudržavne.

– Dobro veče.

– Dobro veče. Kako ste putovali? Ima li gužve usput? Ako nijeste spavali, odmorite malo u Bijelo Polje, da vi se ne prispava na Crkvine ili na Bioče, tu je opasno… Đe idete?

– Kod majke i brata, u Podgoricu.

– A ti si od našija, nemo’ pričat’! Đe žive?

– Na Tuški put.

– E pa, sretan put i polako

– A pasoši?

– Mene ne trebaju, viđi tamo sa kolegom ako se što ima prijavit’ na carinu.

– Nema, prijatno…

– A mo’š i s ličnom, ođe ti pasoš ne treba.

Kolega maše rukom da prođemo. I tako smo se obreli u inostranstvu. Bijelo Polje, Mojkovac, Kolašin, Podgorica. Tu smo stacionirani i odatle dejstvujemo po ovoj inostranoj državi: Petrovac, Lučice, Sutomore, sutra ili prekosutra Zelenika, Budva.

Lepota od inostranstva, gde te svako razume i gde svakog razumeš. Nekako mi i ove ulice, i zgrade, i drveće poznato. Kao da nije inostrano, božemeprosti.

Advertisements