109515508

Neki odnosi među ljudima su stečeni – bilo da je u pitanju rodbinski, poslovni odnos, na šta nemamo uticaja. Tako je i sa drugim odnosima u koje ulazimo tokom života, iz objektvinih, subjektivnih ili neprepričljivih razloga.

Ne možemo svima biti po ukusu. Lično, nemam takve pretenzije. Niti želim svima da se dopadnem. Nije obavezno – da ne elaboriram sada zbog čega, kako i zašto.

E sad, to što se ne dopadam svima, ne znači da oni kojima se ne dopada moj način života, razmišljanja, moje navike, karakterne osobina i šta već, a jesu sastavni deo mog života, kao i ja njihovog, ne mogu da mi stave do znanja šta im to kod mene smeta, šta bi želeli da korigujem u svom ponašanju, kako bismo živeli u zdravlju, sreći i veselju.

Koliko je i ukoliko je ikako moguće.

Jer, ako išta ne podnosim, to su one zakulisne radnje, ona sitna peckanja i adresiranja, oni okolišni nastupi i istupi, one žaoke koje, kad ubodu, ne zabole istog trenutka, nego onda kada otrov počne da se širi. I umesto da se jasno stavi do znanja šta je to iritantno, ne, to se trn zabada u kičmenu moždinu i uvrće do paralize!

I šta onda činiti? Kako se ponašati?

Kućno vaspitanje i kultura stečena tu i tamo, tuda svuda, ne dozvoljavaju mi da se konfrontiram direktno sa takvim osobama, a i kada to, retko doduše, učinim i to argumentovano – loše se osećam, a ništa ne postignem, zato što se takvi ljudi, hrane tuđom inhibicijom koja je postala i nastala baš usled samokontrole… Zakomplikovala sam bespotrebno.

Ali, dilema je tu.

Otvorena.

Kako se odnositi prema takvim ljudima?

Distancirati se, ekskomunicirati ih, ignorisati, staviti na blok listu iz pedagoških razloga? Tu sam majstor neviđeni, bez lažne skromnosti. Nego, ako ima nešto efikasnije… možda? Da baš ne pljuckam sa plemićkih visina. Ako ima nešto prizemnije, da mogu ljudi da ukapiraju o čemu je reč i o čemu ja to…

Advertisements