Nisam više u godinama, niti u zdravstvenoj kondiciji, za dizanje revolucije, za kuke, motike i usrane motke, kao što sam bila devedesetih, kada su me stizali i vodeni topovi i suzavci i sva ta revolucionarna čuda po Beogradu, “onih dana kad smo bežali ispred raznoraznih neprijatelja” – jednom sam se čak sakrila u onu prodavnicu lampi i abažura na Slaviji, pa je gazdarica zamandalila vrata, ona od pre sto godina, koja se otvaraju lakim pokretom ramena spolja, ali je ta prodavnica bila moje utočište odakle sam gledala kako napreduju hameri i druga oklopna vozila sa Banjice ka Trgu republike… Da ne govorim o devetom martu, beše prohladno, odležala sam posle revolucionarnog ispada opstruktivni bronhitis od koga i danas vučem posledice.

Zašto ovo pominjem?

Svi bismo mi jako voleli da nam bude bar bolje, ako ne može baš odlično… Ali, da se ne cimamo mnogo, da ne talasamo, da neki drugi ljudi rade, govore, pišu umesto nas, dok mi, udobno zavaljeni u sopstveno nečinjenje, povremeno izlamentiramo nad prohujalim, lepšim vremenima, setimo se, često potpuno nekritički, pokojnog doživotnog druga predsednika Tita, i kako smo svi imali čuvene dvosobne stanove, i kako smo imali fiće, i kako smo išli na more, i kako smo bili nešto između kapitalizma i socijalizma, daleko bolji od Bugara, Čehoslovaka, Mađara, a nešto lošiji od Italijana i Švaba… etc.

A sada, kada smo ispod egzistencijalnog minimuma po mnogo čemu, zašto bismo stavljali dupe na vrelu ringlu, učiniće to, umesto nas, neki drugi, luđi i hrabriji ljudi.

A mi ćemo im se, ako pobede, uredno privaliti i zajedno sa njima slaviti, ili opet iz nekog budžaka tuliti i nipodaštavati tuđi trud i tuđe junaštvo.

Tako da, najbolje sebe uvaliti u letargičnu ambivalentnost, bez stava, bez racionalnog promišljanja, bez ideje.

I čekati, čekati… ?¿ Da politička elita kojom ne da nismo zadovoljni, nego bismo ih najradije proterali na drugu planetu, jednostavno sama ode, da se skloni i da ustupi mesto nekim drugim, boljim, humanijim, sposobnijim elitama.

Malo juče.

Odakle nastade ta, gorepomenuta, ambivalentnost? Ta letargija kojoj su Srbi u prošlosti bili neskloni? Gde se pogubilo rodoljublje, gde racionalnost, kud nestade srpska hrabrost? Da li je to ikada i bila naša nacionalna vrlina, ili su pojedinci bili ti koji su davali pečat srpskom narodu?

A možda ima nešto i u ovim društvenim mrežama? Nešto trulo, nekrofilsko? Nakotilo se toliko živih mrtvaca bez emocija, bez empatije, bez osećaja humanosti, ljubavi, potpuno ravnodušnih na sva zbivanja, čak i ona pogubna za njih same.

I kao što je nekada Domanović bio režimski ventil, kao Sterija, kao Nušić, tako je aktuelna politička elita pustila sve nas da lajemo po ovim mrežama, da se osećamo važno i značajno, jer, Bože moj, rekli smo nešto na račun Prepodobnog Aleksandra i njegove svite – njih zabole peto slovo, a nama lepo, rasteretimo se i bar na trenutak nam bude lakše na srcu i duši. I tako, ispražnjenih mozgova, jer smo rekli sve što smo mislili, postajemo bezopasna masa na kojoj može da se iživljava ne samo Prepodobni Aleksandar i njegova svita, nego i pola planete!

Mi ćutimo, postojano, kano klisurine. Praznih novčanika, praznih frižidera, u cipelama od pre dve godine, u garderobi koju bismo pre par godina bacili u kontejner, krpimo se kako znamo i umemo i – trpimo.

Zašto, to samo mi, valjda, znamo?

unnamed

_________

*Pokupljeno sa Twittera.

Advertisements