Sve ono što je zahtevalo da bude proglašeno autoritetom, što se nametalo na ovaj ili onaj način, što se samoreklamiralo, kod mene nema prolaz. Kakve god bile namere, kakva god bila presija, nema odjeka u meni, ali nikakvog. Naprotiv. Samo dovodi do suprotnih reakcija – odbijanja i anuliranja. Ne, ja nemam problem sa autoritetima, samo imam problem sa nametanjem istih, ako ih ne osećam iz sebe same, ako nisu autohtono prepoznati. Džaba truda, džaba packi, džaba ucena. Ja, ustvari, imam problem sa mediokritetima. 

bjanko.co.rs

(Izvor: bjanko.co.rs)

Termin “autoritet” potiče od latinske reči auctoritas, što znači ugled, čast, vlast, dostojanstvo. Međutim, u prenesenom značenju, termin se odnosi na osobu koja je vredna poštovanja, zbog svojih kvaliteta, znanja, obrazovanja, mudosti, osim ako je u osnovi poštovanja – strahopoštovanje ili strah, odnosno kada se autoritet gradi na sili i moći.

U osnovi, autoritativnost je pretpostavljena sposobnost nekog pojedinca da iznese svoj stav, svoje mišljenje na način da mu se bespogovorno veruje, bez sumnje u njihovu ispravnost. Podrazumeva se da autoritativna osoba zaslužuje poštovanje zbog navedenih osobina i karakteristika.

E sad, kako se izboriti za autoritavnost? Kako postati autoritativna ličnost? Koji su to neophodni preduslovi da bi se neko mogao smatrati autoritetom? Da li je to znanje? Stepen i vrsta obrazovanja? Ogromno životno iskustvo? Mudrost stečena na osnovu znanja, obrazovanja i iskustva? Sigurnost u sebe, samosvesnost? Visok stepen samopoštovanja? Sve zajedno? Ili je dovoljna samo jedna od ovih odrednica?

I kako uopšte dođe do toga da je neko stekao epitet autoritativne ličnosti, a drugi je prihvataju na taj način?

Da ne zalazim u dalje podele autoriteta, zadržaću se ovde na sopstvenim iskustvima i svom odnosu prema autoritetima, jer od koga bih pošla, ako ne od sebe same.

Ko je za mene autoritet?

Danas, nekad? Ikad?

Kada sam bila dete, za mene su autoriteti bili moja mama, moja baka, moja tetka, mamina sestra i njen muž, moj teča. Oni su bili moja enciklopedija i sve što sam želela da znam, pitala sam njih i uvek dobijala odgovore.

Sve ono što od vrednosti nosim u sebi, od njih sam dobila. Iskrenost, marljivost, odnos prema učenju i radu, poštovanje i samopoštovanje, uvažavanje.

Ovo su autoriteti koji su ostali zauvek – autoriteti. Nemam batine koje pamtim, niko me nije tukao – to nije bio model vaspitanja koji je moja baka, pre svega, primenjivala na meni. A valjda sam bila takvo dete. Poslušno. Sa ove vremenske distance, više nekako tunjavo…

Kasnije, tokom školovanja, za mene je autoritet bio, na prvom mestu moj učitelj, jedan sjajan čovek koji je voleo ljude i na nas, decu, prenosio tu ljubav, čovek koji je voleo svoj poziv i koji nas je mnogo čemu naučio – drugarstvu, ravnopravnosti, pružanju pomoći. Onda su tu bili nastavnici, kasnije profesori u gimnaziji i na kraju, univerzitetski profesori…

Nisu svi imali isti autoritet, ni slučajno. Kod mene su se oduvek i uvek najbolje kotirali oni koji su imali znanje i to znanje umeli da prenesu, koji nisu bili nadobudni i prepotentni, koji nisu bili maliciozni i ironični. Oni  koji su tražili u svojim đacima, studentima znanje, a nisu tragali za neznanjem da bi nas izvrgavali ruglu i urušavali naš ego, naše samopoštovanje na pragu života.

A bilo je i takvih, da ih ne pominjem, koji su se isticali u svojoj nadmoći, koji su još kako znali da nas omalovažavaju i time sputavaju sve ono dobro što su u nama, u meni, mogli pronaći. Nerado ih se sećam, ali ću navesti jedan primer sa druge godine fakulteta.

Polagala sam ispit na koji su kolege izlazile bez posebne pripreme, jer je, u neku ruku, taj ispit bio sličan Ustavnom pravu, pa onaj ko je već položio Ustavno pravo, imao je solidnu osnovu za ovaj ispit o kome je reč. Nikada nisam izlazila na ispit, a da nisam bar tri puta pročitala knjigu – prvi put informativno, da steknem uvid u tematiku, da se upoznam sa kategorijama, drugi put detaljno, sa podvlačenjem, treći put još detaljnije, uglavnom sa pravljenjem izvoda i kombinovanjem sa beleškama sa predavanja. Tako je bilo i ovog puta, bez obzira što sam Ustavno položila i dobila devetku. Sve sam ja to odradila po redu vožnje, ali – padoh. To je bio, ujedno, prvi ispit na kome sam pala. Drugi put, ista priča. Treći put, takođe. Ali, pamtiću taj treći put za ceo život, jer nikada, ni pre, ni kasnije u životu nisam doživela takvo poniženje od nekog ko bi, po svim merilima, trebalo da predstavlja za mene autoritet! Izvukla sam pitanja, profesor je sedeo za katedrom, jeo kiflu i pio jogurt, a bogami, u dva-tri navrata je tu kiflu umočio u jogurt, na opšte zgražavanje prisutnih u amfiteatru. Napravila sam koncept za sva tri pitanja i, kada sam završila, počela sam sa odgovaranjem na prvo pitanje. Posle par rečenica, profesor je rekao da pređem na sledeće pitanje. Na drugo pitanje sam počela da odgovaram opet u skladu sa konceptom koji sam napravila, i opet me je profesor prekinuo i rekao da pređem na treće pitanje. Na trećem pitanju me je prekinuo, grubo sledećim pitanjem:

“Ja ne znam zašto Vi, koleginice, insistirate na fakultetskoj diplomi?! Pa, nismo svi stvoreni da budemo akademski građani! Uostalom, ljudi mogu sasvim pristojno i lepo da žive i sa srednjom školom.”

Vratio mi je indeks sa konačno upisanom peticom, jer ih prethodnih puta nije upisivao, ali najvećom kakvu sam videla u životu!

Ustala sam bez reči, jer nikada nisam bila slona raspravljanju, svađi, konfliktima, uzela indeks i jedva pogodila vrata, dvokrilna, na koja sam izašla u hol. Svet se okrenuo oko mene. Te tri rečenice koje je izgovorio profesor, zabole su mi se u hipofizu. Zauvek.

Nisam shvatila razlog zbog koga mi ih je izgovorio, niti šta je to što nisam znala, a najviše od svega i iznad svega, bilo me je sramota od kolega koji su slušali moje odgovore i čuli šta mi je preporučio profesor. Da se manem nauke i da se zadovoljim srednjom školom, jer ne možemo svi biti fakultetski obrazovani. Zemljo, progutaj me. Ko god je izašao iz amfiteatra, a mnogi su prošli kao ja, bio je zaprepašćen. Nekog je pogodilo više, nekog manje. Mene, previše.

Izašla sam sa fakulteta, plakala sam naglas, kao da mi je neko umro, a u Vojvode Stepe me zamalo nije udario tramvaj koji niti sam čula, niti sam videla.

Položila sam taj ispit pred komisijom i dobila visoku ocenu, što je nebitno za ovu priču. Ništa više nije moglo da izbriše taj gorak ukus nemoći, nepravde, poniženja, uvrede.

Možda bih mogla da prihvatim reči tog profesora negde na početku studija, možda bi me čak i poljuljale u nameri da studiram baš taj fakultet koji sam želela, možda. Ali, sve ovo sam doživela kada sam u indeksu već imala četrnaest položenih ispita i prosek preko osam, što znači da sam postigla pristojne rezultate, do tog momenta.

Evo, to je jedan primer skarednog autoriteta, odnosno njegove zloupotrebe.

Neko ko bi trebalo da izgrađuje svoj autoritet na znanju, na odnosu prema studentima, na poštovanju, samopoštovanju – sebi dozvoli ovakav sunovrat. Jer, predsednik komisije pred kojom sam odgovarala, jedan od profesora koji je važio za najstrožeg, ali i pravičnog, pitao je profesora koji me je tri puta obarao na ispitu:

“Kolega, zašto je koleginica imala ovaj problem? Jeste li organizovali konsultacije? Vidite, ima solidne ocene…”

Kolega Obarač je spustio pogled i ništa nije odgovorio, bar ništa što bi bilo smisleno. Nešto je promrmljao.

I zauvek ostao umrljan u mom sećanju.

Nerado se prisećam ovih događaja. I guram ih pod tepih, ali, eto ponekad ugledaju svetlost dana.

Na poslu pamtim jedan, jedini autoritet – to je bio naš sekretar, pravnik, čovek koji je ostavio trag ljudskosti, humanosti, znanja i obrazovanja, beskrajne duhovitosti, neko ko je umeo da nas obodri, oraspoloži, ko je umeo da organizuje posao na najbolji mogući način.

I tu bih mogla da stavim tačku u vezi sa autoritetima koje sam poznavala i priznavala u svom životu, ne računajući one koje ne poznajem lično, a koji zavređuju moju pažnju i na koje gledam kao na autoritete u oblastima kojima se bave. Mogla bih, recimo, da izdvojim neke od javnih ličnosti do čijeg mišljenja mi je stalo i koje sam spremna da usvojim, koje imaju za mene važnost i vrednost bez prethodne provere (a kako ja mogu i da proverim mudrosti i lepotu kazivanja Vladete Jerotića, na primer?), ali to neću učiniti, jer bi spisak bio poduži, a sigurno je da bih nekog, nehotice, izostavila.

Neću pominjati ni svoj partnerski odnos, bespotrebno je isticati da neko sa kim delim život mora biti vredan poštovanja. I obratno.

Sve ono što je zahtevalo da bude proglašeno autoritetom, što se nametalo na ovaj ili onaj način, što se samoreklamiralo, kod mene nema prolaz. Kakve god bile namere, kakva god bila presija, nema odjeka u meni, ali nikakvog. Naprotiv. Samo dovodi do suprotnih reakcija – odbijanja i anuliranja. Ne, ja nemam problem sa autoritetima, samo imam problem sa nametanjem istih, ako ih ne osećam iz sebe same, ako nisu autohtono prepoznati. Džaba truda, džaba packi, džaba ucena. Ja, ustvari, imam problem sa mediokritetima. U prilog mojoj tvrdnji govori, eto, i taj moj zlosrećni radni spor i mobing koji trpim zahvaljujući baš tom nametanju autoriteta od strane nekog koga ne cenim i ko nikada ne može, niti će zavrediti moje poštovanje.

Moje nepokoravanje samoproklamovanom autoritetu u ovom slučaju potiče baš zbog toga što je ta vrsta nametanja prouzrokovana nemotivisanom opsesivnošću – dakle, trebalo je slepo da poslušam nešto što se ne uklapa u moj, odnosno normalan sistem vrednosti, da ne bih doživela šikaniranje. To je bolesno i ja na to ne pristajem, a kada ne pristajem, sledi represija.

Samo oni koji nemaju lični autoritet, nemaju stav, nemaju samopoštovanje i ne veruju u sebe i svoje vrednosti, mogu slepo da slede sve ono što im se naredi, što im se servira kao bespogovorna istina, bez razmišljanja, bez ideje da bi moglo drugačije, da je to čak laž i da ta osoba koja nameće autoritet može biti psihijatrijski slučaj. I tu se, eto, susrećemo sa problemom mediokriteta koji su najčešći razlog nastanka strahopoštovanja, strahovlade, tiranije, autoritarnih režima. Sve počinje i završava se na pojedincu i njegovoj svesti. Ili nedostatku iste.

Advertisements