crnogorski-relativ

Stereotipi se, nekako neopažno, kroz viceve, anegdote, nečija loša ili dobra iskustva, jednostavno uvuku u misao, u podsvest, i nije ih se lako osloboditi.

Recimo, i ovi:

◊ Crnogorci su lenji

◊ Crnogorci su neotesani

◊ Crnogorci su arogantni

◊ Crnogorci su primitivni

◊ Crnogorci su neljubazni

Evo, provodim već ko zna koji po redu godišnji odmor u Podgorici, odakle dejstvujem diljem Crne Gore – što po moru i Boki, što po Skadarskom jezeru, što po Lovćenu.

U toku dana, kafići su poluprazni. Osim turista, mogu se videti “kontroverzni biznismeni”, kao i svugde po belom svetu i veoma mali broj ljudi koji sede i gluvare. Sve je u pokretu, pijace, tržni centri, prodavnice, butici, svi nešto rade, svi su u nekom spidu, zuje motori, velika saobraćajna frekvencija, dostavna vozila, niko se ne vuče kao prebijeno kuče. Rade ljudi, rade punom parom, borba za bolji život sve nagoni na trud. Kakva sporost? Nema toga ovde.

Ta grubost, neotesanost koja se Crnogorcima stavlja na teret je potpuna neistina. To je mahom kulturan svet, obrazovan, pristojan. Ne računamo ekstreme kojih svuda ima. Govorim o prosečnom narodu, onom koji je u većini.

Pristojnost se ogleda u oslovljavanju, u načinu ophođenja i komunikacije, u opštoj kulturi, u kulturi saobraćaja, na primer.

Zagradila sam dva auta koji su bili propisno parkirani, uključila sva četiri žmigavca, sedim u autu i pušim. Prilazi grmalj od dva metra sa moje leve strane i ja u tom momentu ne znam da je njegov jedan od ta dva zagrađena auta.

“Gospođo, molim Vas, pomjerite auto da mogu da se isparkiram.”

U Beogradu bi takav, zagrađeni, prvo gledao besno, zatim prišao svom autu, seo, zalupio vratima iz sve snage i upalio isti, a zatim bi bučno turirao i krenuo – iz čega bi trebalo da shvatim da on želi da izađe. Ovo govorim iz ličnog, višedecenijskog vozačkog iskustva po beogradskim ulicama i parkinzima.

Prepotentnost uvek krije neku impotentnost. Tako se i arogancijom prikriva neka teška mana, neki nedostatak čega god. Ovaj, crnogorski narod, nije arogantan. Ovaj narod je ponosan i tu je potrebno napraviti razliku, jer ovaj narod neguje neke vrednosti koje smo mi, Srbi u Srbiji, ostavili iza sebe ili još uvek gazimo po njima zato što nam ništa nije sveto. Kakav obraz, kakvo poštenje! To kod nas odavno nije u modi. Oni koji se toga drže, bivaju okarakterisani kao glupaci, retardi, ljudi sa atavizmima. Sačuvaj Bože i sakloni.

Crnogorci su tradicionalisti, što, svakako treba razlikovati od primitivizma. Za njih je porodica još uvek najveća svetinja i vrednost. I njoj se klanjaju. U Crnoj Gori se, zamislite, poštuju i cene roditelji. I braća. I sestre. I ostala svojta. Da ne govorim o kumstvu.

Nisam još nigde sela, a da se u roku od odmah nije pojavio konobar i da mi se nije obratio na ljubazan, uljudan i kulturan način. Niti sam čekala porudžbinu duže nego što je neophodno. Bez obzira na gužvu. U tržnom centru u kome sam kupovala… ma, ne, bolje da o tome ne pričam. Momentalno se iskompleksiram. Ipak, moram. Dakle, u tržnom centru koji mi je preporučen za kupovinu, kada sam videla količine i kvalitet sirovog mesa, sveže ribe, voća, povrća, suhomesnatih proizvoda, sireva – da ne nabrajam čitav asortiman, a sve sam obišla i ostala bez teksta na aranžmane! – ono što me je isfasciniralo je upravo broj zaposlenih. Vri kao u košnici. Od dvadeset i nešto kasa, rade sve. Sve! Na kraju svake kase, stoje momak ili devojka koji su zaduženi za pakovanje. Kojom brzinom i spretnošću spakuju sve što imate u kolicima, pa to je nezamislivo. I osmeh. Svako na licu ima osmeh. Svaki sir možete probati, svaku vrstu pršute, svaku vrstu pečenice, sve ono što nije originalno zapakovano, može da se proba, bez obavezne kupovine.

Predveče, samo je potrebno izdvojiti se malo, sesti na zidić u Lučicama, i posmatrati kako se ko pakuje i kako ko napušta plažu – moram da kažem, iako mi ne prija ta istina, da je između Rusa i Srba mrtva trka u neurednosti! Za sobom ostavljamo kese, otpatke od voća, omote od grickalica i bombona, a bogami i poneku prljavu pelenu. Fokusirala sam se na dve porodice, mlađi ljudi, Podgoričani. Dečica oko njih. Naravno, tu su sokići, grickalice, čokolade, voće, keks. Kada su pošli, i roditelji i deca su pokupili ne samo svoje, nego i okolne otpatke, uz komentar da nije prljavo more, nego mi, ljudi…

Verujem da će ovo biti povod da se sruči gomila protivargumenata na moju glavu, što ću hrabro otrpeti, jer iskustva koja ponesem iz Crne Gore svaki put kada ovde provedem neko vreme, samo me učvršćuju u mom stavu da je ovaj narod i radan i vredan i ljubazan i predusretljiv i kulturan i obrazovan. Ili ja, možda, imam sreću da se uvek sa takvim ljudima sretnem?

Advertisements