Upantila sam dobro šta mi je baba kazo. Al šta vredi, kad god sam prošla pored deda Srete, uvek sam kazla „ljubim ruke“ i uvek mi se povraćalo. Bar da je opro te ruke ko svet, neg su stalno bile kaljave. Nisam ondak, ko dete, ni razumevala da je on i prao ruke, al džabe. Seljački je to poso bio, težak i prljav. A valda kad čovek omatori, ko ja sade, pa ne moš te ruke dobro ni oprati. Nit vidiš kako treba, nit ti moš oprati sve i da oćeš, kad se ta prljavština zavuče u te ispucane ruke i nokte, pa da uzmeš i ribaću četku, a ja, ne vredi. Tek kadgod, kad sam i ja došla na deda Sretine grane, vidla sam da to i ne moš biti drukčije.

Kaka su vremena naišla, dobro sam i prošla kroz moj život. Nije to ko nekad što je bilo, sve se izokrenulo natraške i kud ne treba. Kazo je moj Paja meni, pre neg što će umreti, Olga, biće propast sveta. I biće, a kanda da je već i počela.

Kadgod, kad me mati šiljala u dućan, il kad sam išla u školu, to malo pešes godina, znalo se reda. Kad prođeš šorom, a stariji svet sedi na klupi, oma još izdaleka  kažeš „ljubim ruke“. A oni il kažedu „živa bila, čedo“, il okrenu da te iskuziraju šta ima novo kod kuće, šta je baba posejo i di je posejo, kolko imamo svinja i oće l gospon Sveta iz Nova Sada skoro dolaziti da tera svinje u Peštu, kako je dejka otkad se šlogiro, je l se još ožderava ko što je umo, pa kad se dobro nakreše, pratidu ga po dve muzike, pa se ondak smeju, valda se opsete kako je moj dejka kadgod, kad je bio mlađi, uživo i lumpovo i u bircuzu i u našom fijakeru, pa me ondak pitadu kako je baba i je l joj prošla noga što se još lane zdravo udarila s motikom, pa umal nije ostala brez prstiju baš na levoj nogi, pa je l nam se otelila Belka i tako štogod. Ne moš ti proći, nit smeš, jel ćeš dobiti kod kuće i od matere i od babe, a ne smeš ni kasti sve što znaš, otkud dođe da se iz kuće iznese na šor šta se divani i o čim se divani.

Al sam jedared baš fasovala dobri ćuški od babe kad su mu kazli da sam prošla ko mula pored deda Srete Opačićeg. I prošla sam, curo, nije da nisam.

Isped njine kuće je valda najveća klupa u šoru, ako nije i u celim Surduku! A tolko nisam marila da prođem tuda kad neko sedi, al džaba i bilo, uvek je neko sedio. Da l oni iz kuće, il neko iz komšiluka, al skoro da nikad nije ni bila prazna. Valda zato što su ispred kuće imali jedan velikarni dud, pa lepa ladovina ko što je niko nema, a baba Zora uvek metne baš one najlepše muškatle u pendžere, a najvećma u kibicfenster, pa malo malo gledi na šor ko je došo, ko je prošo. Na pendžeri lepe firange, sve čipkane, da moš iznutri viditi, a da tebe ne vididu. Malko dalje od tog duda i od te klupe, uvek su imali lepog cveća, tu na šoru, a obaška u baštici u avliji. I šeboja i lepe kate i lepog čoveka i lepog gliše i kadivice i zumbula i zelenkade s proleća, pa božur, i to onaj duplovani. I mi smo imali uvek lepoga cveća. Moja mati je još oma kad se udala, iz Sasa donela pelceri i pelceri, pa posadila i ladoleža i minđušica i petonija i cica maca svi boja, a one kad se rašire, pa to je ko na najlepšim ćilimu da sediš! A okolo sve turski karanfili, ta ne moš to ni prestaviti kako je bilo. A njina Smilja, eto i ona sirota ostala mlada udova, vratila se kod oca i matere, nisu je gledali svekar i svekrva kad im je sin umro. Sreća, pa nisu imali dece, jel su je oma isterali. Kaki je to nesvet! Još joj kazli: „A što ti nisi crkla, neg naš sin, otac te jebo“ i ona, šta će, kud će, neg kod svoji. Tako i zajutra i predveče iznese boktepita kolko kanti vode, pa zaliva cveće na šoru i u baštici, u avliji, a ondak malko polije i ciglje ispred kuće – nije ondak bilo ovi totuara, kako im se imelo, što sad ima ispred svake kuće, a ja. Ondak se znalo i po cigljama ispred kuće kaka je kuća i kolko je bogata. Ako su ciglje bile ravne ko staklo i ako si mogo po njima gaziti a da se ne skrljaš, ondak ni ne moraš gledati, oma znaš da je to bogata kuća. A bilo je i sirotinje, nemadu ni leba, a kamoli da meću ciglje na šor, pa se ondak utrackaš od blata i fest moraš paziti di ćeš nogom stati. Al ne moš ti to ni upaziti. Nije mi kad idem kući, opraću se, al kad idem nekud, pa furtom tako ulopana od blata, dođe mi da im glavu rascopam.

Kud sam očla i na ciglje i na blato, a sve oću da ti ispripovedim kako sam nagraisala sa deda Sretom.

Pošla sam u školu, al sam taj dan čuvala svinje na vr bašte, jel baba i mati nisu bili kod kuće kad je svinjar prošo šorom, pa naše svinje ostale i ko će i čuvati, neg Olga. Sva deca iz šora očla u školu, ja se kadgod krenula – pa dok sam se oprala, dok sam se presvukla, eto ti. A što nisam marila onu tablicu i pisaljku da nosim, furtom me udara il po nogi, il po dupetu, dolazilo mi da je izgazim, al oćeš, baba bi mene izgazio da ne bi valjala ni Bogu, ni svetu. Taki je bio. Dobričina, al kad se zdravo naljuti, bolje mu se sklanjaj s očiju da ne bi dobio po nosu. I još izdaleka vidim ja da na toj Opačićoj klupi sedi deda Sreta. Mislim se, samo si mi ti falio. Rešim se, proću i kašću kobojagi nešto, al neću kasti „ljubim ruke“, pa makar crkla. Nije mi, curo, što moram to kasti, neg mi je ondak, ko detetu, bilo gadno i kad vidim one njegove staračke ruke, pa ispucale, pa pod noktima crno ko da je oro s njima. A nešto mi je i bio sav kaljav, ko da se s prasicima kaljugo po kočini. Na meter da prođeš od njega, smrdi. Da l od tog grunjaka što nosi i po najvećoj letnjoj žegi, pa se to upali na njim, ne umem ti kasti. Kanda da me nije ni vido, jel se kreno da ustane, pa da uđe u avliju. Ja usporila, ko velim, ajd nek uđe, a ja kad stignem u školu, stignem. I tako ću dobiti packe. Tako je ondak bilo. Učitelj ti je bio bog i batina. Al kad god fasuješ od učitelja, fasuješ i kod kuće. Ne umem ti kasti, ko da su gledili jedan od drugoga. Taman da uđe u avliju, kad, zaboravio šešir na klupi, pa se povratio. U tom i mene vido. Ja sagla glavu, pa gledim ispod oka, da l me je baš upazio. Šta ću, vidim da me je vido, pa kažem: „Bardan“ i požurim. Ćuti deda Sreta, kanda nije ni čuo da sam nešto kazla. Dete ko dete, okrenem se da vidim je l već jedared ušo u avliju, kad on stoji i gledi za mnom, pa sve klima onom glavurdom. Valda gledi zato da dobro upanti koje mu se to dete iz šora nije javilo, da može da me tuži kod babe i matere. Oma sam znala da ću biti bijena. Ajc u očin, pa nek i budem, al mu bar jedared u veku nisam kazla to što me mati učila, neg sam po svom. Otkud dođe takim prljavim deduskari kasti „ljubim ruke“? Pre bi se izljubila s blatom, neg što bi poljubila tu njegovu kaljavu ruku.

U školi me učitelj pito što sam zakasnila. Ja kažem i oma pružim ruku, štaimam da čekam, al je nešto bio dobre volje, pa mi dao samo dve packe. Nije to ni bolelo, pa nisam ni plakala, šta ću, kad sam kriva. I sigrali smo se taj dan, mi deca, i pisali na tablicama s pisaljkama, i sedili u skamijama i slušali učitelja Peru šta nam je čito, i bio je i gospodin popa sa slankamenačkim protom, pa smo i pevali. Nisam ti ja bila neki dobar đak, curo, al je bio neki Toša Doronjski, taj je sve recitacije znao, pa kad god neko bane u školu, učitelj prozove Tošu da on deklamuje. Ta milina ga bilo slušati. Veze Toša, ne sustaje, a meni došlo u pamet kako će me dočekati mati na kapiji, ako joj je deda Sreta kazo da mu se nisam javila ko dete, pa u plač. Suza suzu stiže. Pita me gospodin popa, Olga čedo, šta je bilo? A učitelj kaže: „Ona je, gospodine, jako nježna, osetljiva, valda je k srcu primila ovu recitaciju“, baš je tako kazo. Obrišem ja oči rukavima, ušmrknem sline što su krenule iz nosa, a sve se mislim, šta mu je to „nježna“? Pitaću ovog Tošu, kad zna sve te deklamacije, valda i ovo zna. Ako se bude važniro, ko što već ume, ondak ću pitati Stevicu Mijačkog, s njime i tako idem do kuće, a i on vole da čita, furtom neke knjižurine vuca, pa dok se mi drugi sigramo, on sedi u skamiji i čita. A nije zloban, kašće mi. Utom već i zvonio poslužitelj Jova, pošli mi oma kad su izašli učitelj, gospodin popa i gospodin prota. Ja zaustavim Tošu, pa ga pitam: „Je l, Tošo, jes ti čuo kad mi je učitelj kazo da sam nježna?“ „Čuo sam“, kaže Toša. „Pa kaži ti meni, šta je to ’nježna’, ako znaš.“ „Znam, Olga, kako ne bi znao. To ti je…“ pa se kobojagi zamislio, „to ti je… kao govno na kiši.“ Smeje se Toša naglas, a ja bi ga tako umlatila onom torbom sa tablicom i pisaljkom, svu bi je olupala o tu brezobraznu glavuču. Ta znaš ti šta su ti to uncuti. Al opet, kad mi je tako kazo, neću ni pitati Stevicu, bog zna šta bi mi i on kazo. Ne znaš ti kaki su to bili mangupi.

Na Opačićoj klupi opet sveta. Prođemo mi deca, pa ko jedan: ljubim rukeeee. Živi bili, deco, kažedu oni. Ponadam se, valda nije ništa ni kazo mojima ovaj kaljavi deda Sreta, kad očin.

Čim sam ušla u avliju, čeka me mati. Besna, samo što ne pukne od jeda. Oma sam znala kolko ima sati. Samo da nije i babi kazla. Al, kazla je baba Zora i njojzi i babi. Ne mogu kasti, mati me je branila, al je baba bio zdravo besan i ćušno me bome  šes-sedam puta. Al nije ni to što me je ćušno, više me je bolelo što je viko, cela avlija je zvonila: „Glupošo glupava, ti da prođeš ko mula pored čika Srete i da ja zbog toga crvenim! Istuću te ko mačku, da me dobro upantiš, jes čula? Ja neću vandrokaše i bitange po kući! Da nisam više čuo tako štogod!“ I još je viko i na mater i na mene, kazo je: „Je l te mati tako naučila? To može u njenim Sasama, a ode tako ne može!“ Plače mati, plačem i ja, pa kažem babi: „Babo, kako da deda Sreti poljubim ruku, kad je onaki prljav i kaljav? Kašću, al kad to stvorim u glavi, oma mi se povraća.“ Gleda me baba, pa mu čisto došlo žavo, valda je tek ondak svatio moju muku. Ćuto je, ćuto, pa mi kaže, al više ne viče: „To se samo tako kaže, jel stariji moraju da se poštivaju. Jesi razumela?“ I ko da se malko brkom nasmešio na mene, a oko mu sija.

Upantila sam dobro. Al šta vredi, kad god sam prošla, uvek sam kazla „ljubim ruke“ i uvek mi se povraćalo. Bar da je opro te ruke ko svet, neg su stalno bile kaljave. Nisam ondak, ko dete, razumevala da je on i prao ruke, al džabe. Seljački je to poso bio, težak i prljav. A valda kad čovek omatori, ko ja sade, pa ne moš te ruke dobro ni oprati. Nit vidiš kako treba, nit ti moš oprati sve i da oćeš, kad se ta prljavština zavuče u te ispucane ruke i nokte, pa da uzmeš i ribaću četku, a ja, ne vredi. Tek kadgod, kad sam i ja došla na deda Sretine grane, vidla sam da to i ne moš biti drukčije.

Al došla i nova moda, pa nit kažedu „ljubim ruke“, nit „brojtro“, neg svi i prolazidu pored starog čeljadeta ko mule. Ja gledim za njima, pa bi čisto i kazla nešto, al više ni ne znam koje je čije dete, pa i da oću, ne mogu kasti. A ne bi ni kazla, jel se oma setim kako sam ja prošla s mojim babom i materom. Pa što da deci pravim posla kod kuće?

Kad čeljade omatori, curo, oma treba i da se prestavi. A ne da još svašta istraživa, ko ja što stalno nešto ištem. Fala ti što si mi donela ove slakamenke, to smo ja i moj Paja uvek zdravo voleli da jedemo. Leba i grožđa. Al ne svakojakog, neg baš od ovog, ko u našem vinogradu što je kadgod bilo.

staračke ruke i štap

(Preuzeto sa interneta)

Advertisements