Ja kažem mom Paji: „Pajo, šta ti misliš, da neće naš kum dati detetu ime Đurđica, napako?“ A on meni odgovara: „A što, Olga, šta fali? Sama sebi je dala ime, čim se rodila za Đurđevdan.“ Moj Paja je uvek bio tako miran i što kažedu staložen, a ne ko ja, oma skačem kad mi nešto nije pravo. Kažem ja njemu: „Nemoj, Pajo, ko boga te molim, koje god drugo ime, samo ne da bude ko luda Đuđa iz Surduka! Nemoj, kumim te bogom, da nam se svet pocmeva.“ Moj Paja i ne šušti što ja dan noć samo o tim mislim. Ta, curo, nisam oka sklopila, dokle god se moj Paja nije kreno kod kumova da isposluje ime za dete. Valda sam mu se popela na vr glave. Najposle, kum poruči: biće Anica. Sad, jeste mi nekako šokačko, al ajde, sve je bolje od Đuđe… Pomisli, kako bi očla kod moji u Surduk, do bruke? I da me svet pita, je l Olga, kako se imelo detetu, a ja da kažem: Đurđica. Oma bi se posprđivali: ko naša Đuđa, a iza leđi bi kazli: ko luda Đuđa.

gospodica-osvetnica

(Preuzeto sa interneta.)

Sve ti divanim i o mom Paji, i o mom Baćku, i o volbi, i o Ciganima i gospon popi, i o babi i materi, i svatovima, al nikako da stignem i do moje Anice, a sade što je ja zovem lucprda, i to ću ti kasti.

Već sam se i sustala od ovog divana, curo, a volem kad dođeš. I zafaljivam ti se što si mi donela krofne, iju, napako, pa pun tanjir! Jesi metla pekmeza u nji? Nikad nisam bila majstorica od krofni. Ta nisam ni od čega bila majstorica u kujni, samo što sam morala. A jedared kad sam mesila krofne, ko velim, kake su take su,  odneću ovima preko. Siroti su, ne kažem, nisu tolko da nemaju za krofne, al opet. Uzmem tri krofne med prste, pa preko. I kažem, evo, Perso, tri krofne, ta znam da imaš četvoro dece, al nisam imala više. I baš sam rada da vidim kako ćeš im podeliti. Kad ona meni, tetka Olga, evo kako: ja ću pojesti jednu, a njima ću dati po polak. E, sin je materin, što ti je i ta bila veštičara! Šta se ona setila, molim ja tebe. A ja tela malo da teram šegu s njome. Bome mi je pokazla kako se tera šega.

A ti meni sad dojti malko vode, sve kad jedem, bojim se zasešće mi u grlu, stra me da se ne udavim. Ajd što ću umreti, i vreme mi je, al baš da ne umrem od krofne.

Eeeee, mog sam Baćka rodila devesto sedme, baš nekako u proleće. I na taj dan su nas Švabe bombardovale četrdes prve i oma posle nekolko dana, mog Baćka su zarobili ko i druge kraljeve oficire i oterali u logor, u Nemačku. Posle je premešten u Švajcarsku, odatle nam je i piso i znali smo da je živ i zdrav. Imo je ondak 34 godine, u punoj snagi, što se kaže, al eto, rat nikome nije brat.

Imali smo ti petljanciju ja i moj Paja so tom decom, beda jedna, nit smo i više teli, nit nam se više nije dalo. Kad je prošlo pet godina, moj Baćko je već bio veličak dečkić, rodila sam moju Anicu. Devesto dvanajste, baš uoči Đurđevdana. Teo je kum da joj nadene ime Đurđica, al je u Surduku bila neka luda Đurđica, što su je zvali Đuđa, tako išla šorom sva upackana, prljava, zatrackana, pitaj boga da l se kadgod i okupala, više gola neg obučena, više bosa neg obuvena, na njojzi uvek dve različite papuče, il papuča i opanak, pa su sva deca šorom trčala za njom i prkosila joj: „Luda Đuđa najela se smuđa, ide šorom svuda, pa je zovu luda.“ Ondak ona uzme onaj štap što se s njime podboči kad oće da odane, pa zavitla al baš uvek pogodi najmanje dete, valda što nije vešto da umakne, a bome je kadgod nekom i glavu razbila. Deru se kad i stigne s onom budžom, zovu njine da i izbave od lude Đuđe, al ni ovi matori nećedu, neg i puste nek se sami snađu. Ko vele, kad si znavo da prkosiš, sade se i sam brani, valda neću ja, mator čovek, da se tučem sa sirotom ženom.

Ja kažem mom Paji: „Pajo, šta ti misliš, da neće naš kum dati detetu ime Đurđica, napako?“ A on meni odgovara: „A što, Olga, šta fali? Sama sebi je dala ime, čim se rodila za Đurđevdan.“ Moj Paja je uvek bio tako miran i što kažedu staložen, a ne ko ja, oma skačem kad mi nešto nije pravo. Kažem ja njemu: „Nemoj, Pajo, ko boga te molim, koje god drugo ime, samo ne da bude ko luda Đuđa iz Surduka! Nemoj, kumim te bogom, da nam se svet pocmeva.“ Moj Paja i ne šušti što ja dan noć samo o tim mislim. Ta, curo, nisam oka sklopila, dokle god se moj Paja nije kreno kod kumova da isposluje ime za dete. Valda sam mu se popela na vr glave. Najposle, kum poruči: biće Anica. Sad, jeste mi nekako šokačko, al ajde, sve je bolje od Đuđe… Pomisli, kako bi očla kod moji u Surduk, do bruke? I da me svet pita, je l Olga, kako se imelo detetu, a ja da kažem: Đurđica. Oma bi se posprđivali: ko naša Đuđa, a iza leđi bi kazli: ko luda Đuđa.

A tolko je to dete bilo lepo, ne umem ti iskasti. Nije što je moja, neg je bila baš jednaput lepa! Crna kosica, pa sva loknava, oči krupne, curo, ko one ritske kupine što smo i brali za pekmez ujesen, preko, kad smo išli skelom na banacku stranu. Nos joj lepo stoji, uši male, al kažem ti, jedared lepa. I brzo je i odvrknula, kanda da je brže i pošla nogicom, neg moj Baćko. Kad smo joj pravili postupanicu – ja ne znam jesi ti pravila tvojoj deci postupanice, to je kad dete pođe nogicom, pa metneš na hoklicu svakojaki drangulija: ogledalce, konac, naprstak, češalj, karmin, knjigu i još kojekakvi sitnica, a kad je dečko, ondak nešto za muške poslove, pa se dete dogega do hoklice i ono što uzme u rukicu da se sigra, s time će se, kobojagi, i baviti u životu – oma je šćapila ogledalce i karmin! Curo, ni okrenuli se nismo, ona ti otvorila karmin i sva se zapackala, jedva sam je umila! Oma se vidlo da će biti kaćiperka. Lucprda, eto, oma se to moglo viditi. I kaka je bila tade, taka je i dan danji.

Dala je ja na škole, jel sam oma vidla da nije za seljački poso, pre bi je vratili kući, neg što bi se i udala u seljačku kuću. Al joj ni škola nije išla. Ne mogu kasti da je bila glupava, al nije volela ni da piše, ni da čita. Posle, kad se udala, nije ispuštala ilustracije iz ruku, al to je bilo posle. A malom, da drži krpu i briska po sobi, to da. I da ekla i to s najtanjim koncom, ta ko paučina, da veze, da izvlači ažuru, pa posle pravi kojekake mustre, da veze najsitniji vez u sto boja, i to onaj madžarski, što se šareni ono cveće „dan i noć“, pa sa zelenim listovima, milina gledati, da nešto sašije, tu je bila majstor. A tek što je umela u kujni, ko ja što nikad nisam. I da kuva i da mesi i da sprema šta god oćeš. A obaška da se ogleda, namešta, presvlači po sto puta na dan! Pa kad uzme onaj kolmajz i počne da kolmuje kosu, misliš, saće sve izgoreti. I govorila sam joj, Anice čedo, otpašće ti ta tvoja kosa, a vidi kaka je lepa! Ne sekiraj se, mati, kaže ona meni, znam ja so tim da baratam. I da viš, umela je. Posle je išla i da meće trajnu ondulaciju. I mene je jedared vodila u Zemun kod flizera. Ja joj kažem, otkud ću, čedo, ja mećati trajnu, di to ide, matora  žena, a brez marame? A ona meni, mati, ti ni nisi baš prava seljanka, tebi se i šikuje da imaš ondulaciju, a nisi ni stara. Naš je Baćko kraljev oficir, nije seljak, ondak ni ti nemoj biti seljanka, neg gospoja. Kaka gospoja, mislim se, kad se radi s motikom i kad moraš u štalu, nema tu gospoctva. Al, dobro, da ne manišem sade kade je već ugovorila da idemo kod tog flizera. Udesio me flizer za vrbicu, jedva sam čekala da povežem maramu! Otkud sam ja za gospoju. A kad sam došla kući, još su me oma šorom pitali, je l Olga, šta si furtom prečvrljila tu maramu uz glavu? Da te ne bole glava, pa zato? Mislim se, kad se dozvoliš da te vozaju u dečji kolici, ništa gore. Al sam kazla, zdravo me bole glava, jedva čekam da dođem kući da popijem prašak da prođe. Ne moš ti od sveta ništa sakriti.

Nije moja Anica još ni sedamnajst navršila, kad su krenule navodadžije! Prvo i je poslo neki veletrgovac iz Bečkereka. Otkud iz Bečkereka, znaš ti di je to? Čak u Banatu! Ljudi došli, gospocki obučeni, na fijakeru kaki Banovci do tad nisu ni vidli. Ja baš bila na šoru, s metlom čistila lišće od ovi naši lipa što su izrastile i višlje od zabata. Još izdaleka se nadigla prašina, pa ko velim, baš da vidim di ćedu. Kad oni, pravac pred našu kuću. Dobar dan, dobar dan. Je l ovo ta i ta kuća. Jeste. Može li se unutra, je l tu gazda? Saće gazda, kažem, i furtom u avliju po mog Paju. Izišo moj Paja iz podrumca di je prebiro krompir, pa me pita: „Šta je, Olga? Di gore?“ Ja se sva zaduvala i ušmurala, spopala me neka nervoza, a ni ne znam ni ko su, ni što su ovi na šoru, u fijakeru. Kažem: „Pajo, traže te neki ljudi, furtom izađi na šor. Došli u znaš kakim fijakeru! To Banovci nisu vidli!“ Moj Paja onako polagacko, ko što je uvek umo, pa meni kaže: „Ta, mani se, Olga, šta si se tako ušmurala? Ko god da je, šta me brige. Porez sam platio, nikom ništa nisam dužan, nemoj se jediti. Saćemo viditi o čemu se radi.“ Izašo moj Paja na šor, ja za njim, a za mnom moja Anica, da ona štogod ne propusti. Valda i je vidla kroz pendžer, pa da se i ona pokaže. Jedan od ove dvojice, onaj manji, a debo, sav se uprasio, skino šešir, pa će mom Paji: „Gazda Pajo, mi smo iz Bečkereka došli, jerbo smo čuli da Vi imate devojku za udaju, pa bi da se preporučimo da i mi imamo momka za ženidbu i da oma vidimo možemo l se štogod dogovoriti za našoga Vasu“. Gledi ga moj Paja, pa gledi i ovog njegovog pajtaša što se otego dva metera uvis, a ko tačka za boraniju, mršav, valda ga vetrić može časom oduvati. Suče moj Paja levi brk, pa će kadgod: „Nećemo se valda na šoru divaniti, ljudi. Izvolte ući. Olga, otvaraj kapiju i zovi Savu da raspreže konje, da i narani i napoji, dok se mi divanimo.“ Ovoj dvojici kanda da je pao kamen sa srca. Valda su mislili da i gazda Paja neće ni pustiti u avliju, a kamoli i njine konje da rani i poji. Kad je moja Anica utekla, ni vidla nisam, al kad sam se okrenula da joj kažem da otvori kapiju, nje ni od korova! E, sin te dečiji. Otvorim kapiju širom, ovaj dugački se popo na fijaker, pa utero u avliju, a naš Sava što nas je lepo služio i što se iz naše kuće i oženio posle i kuću napravio od novaca što je ušparo u našoj kući dok je služio, oma se stvorio i isprego konje da i narani da i napoji u drugoj avliji, tamo pred štalom. Njište naši konji, valda osetili da su tu neki tuđi, al se i to utišalo. Moj Paja dovo ovu dvojicu za astal ispod oraja, posadio i preko puta, a meni kaže: „Olga, naseci šunke i slanine, daj sira, paradajza, leba, da se ljudi založe, s daleka su puta. A pošlji Anicu u podrum da donese rakije i vina. Pa da se izdivanimo ko ljudi.“ Rada sam i ja sve da čujem šta ćedu ovi kasti, al ne moš ti na sve strane. Viknem moju Anicu i kažem šta je baba naredio, pa u kujnicu da iznesem sve što je moj Paja kazo. Gledim kroz onaj mali pendžer iz kujnice, moja Anica se sva zarumenila ko majska ruža puketuša, pa sve cvrkuće: „Babo, je l u onu veliku olbu da naspem vina? A rakiju si juče sipo u flašu, oću l tu doneti?“ A sve im se prvo poklonila, ko prava gospojica, a ne ko ove naše što glede u zemlju ko mule kad i neko nešto pita. Di je ona to vidla, di se tako naučila, ja ti nemam pojma. Ova dvojica glede za njom, pa će tek mom Paji: „Gazda Pajo, lepa Vam je ova Vaša ćer, pa se i ne čudimo što nas je gosin Vasa poslo čak u Banovce da navodadžišemo!“ Ne vidim ja mog Paju, jel mi sedi unatraške, al vidim s leđa da opet suče brkove, pa znam da mu je milo oko srca što ovi tako kažedu za našu Anicu. Tolko sam se izbečila kroz pendžer, umal nisam ocekla polak prsta zajedno sa šunkom. I to da znaš, ako nisi znala, a sumljam da nisi, jel si ti naše banovačko čeljade, samo u bogatim kućama se sastave šunka i paradajz. Sirotinja i ako kolje svinje i suši šunke na tavanu, omlati i pre neg što dospe paradajz, pa nikad da sastave dva dobra. Il imadu šunke, il imadu paradajza. Al uvek obaška. A mi smo uvek klali po pet-šest brava, i to najveći, od trista kila, da ima i šunke i kobasica i slanine i za dogodine, a da nećemo imati sade, u leto! Iznela moja Anica rakiju i vino, donela veliki bokal friške vode s bunara, iz ekstraja iznela one stajaće čaše što sam ja još kadgod donela u miraz kad sam se udavala, a meni i darivala moja tetala, od najfinijeg češkog stakla, što kažedu kristalnog, pa se samo sijaju i prelevaju i u ladovini pod orajom, a kako bi tek na suncu! Samo smo i o Đurđevdanu iznosili i kadgod za Božić il za Vaskrs il za Gospojinu, kad nam dođedu gosti. Ja naređala na veliki poslužovnik i šunke i slanine, al nije ona bela sapunjara, već je moj Paja zapatio neke naročite svinje što i na slanini daju mesa kolko oćeš, pa ne znaš šta je lepše, da l šunka, il ta naša slanina, sira što smo uvek imali, pa poneku papriku iz naše bašte što malko rezi, a nije baš paprena da ne moš jesti, pa paradajza i luka, a najposle i friška leba u lebarici što je moja Anica vezla i mećala eklane čipke, ta to je bilo da pred cara Franju moš komotno izneti! I još sam obarila jaja i pačija i morčija i živinska, pa prepolovila da se vidi kaka su unutri, crvena moš kasti. Beli porculanski tanjiri, viljuške one rosflajne, što je malo ko imo u Banovci. E saćedu oni najpre jesti, a ondak će se divaniti što su došli i ko i je poslo. Taki je red bio. Ne znam kaki je sade. Moja Anica kad je sve iznela što sam joj dala, očla gore u sobu, jel ne treba ona da bude tu kade se o takim stvarima divani. A ni ja ne bi trebala, al je moj Paja drukčiji neg što su drugi ljudi, pa mu ne smeta da i ja s njima sedim, al da ne zapitkivam i da se ne mešam u njine divane.

Nafalili gosti i rakiju i vino i šunku i sir i sve što je bilo na astalu, pa najposle će početi i divan zbog kojeg su došli. Oni su čuli da mi imamo devojku za udaju, nisu ni znali da je tolko lepa i vredna, da je tolko okretna i vospitana, al ni njin momak nije gori, lep je, naočit, visok, mlad trgovac, trguje i u Temišvaru i u Pešti i u Vijeni, po celim svetu, ima dve kuće u Bečkereku, dućana nekolko i u Bečkereku i u selima oko Bečkereka, saće da otvori dućan i u Zemunu, ima babu i mater, još su mu i deda i baba živi i s babine i s materine strane, ima dve sestre, jedna je udata za doktorom, a drugu još nisu udali jel je mlada ko i naša Anica, al su za nju već našli dobru priliku, pa ćedu je udavati oma čim ožene Vasu. Al kod Vase ima jedna mala falinka, nije do njega, sačuvaj bože, al eto, da oni to kažedu, da ne bude posle kako nisu kazli. Vasa je već bio ženjen, pa mu žena mlada umrla od jektike. Dece nisu imali.

Čim su to kazli, oma sam znala da moj Paja neće dati našu Anicu za udovca. Aja. Nema ti novaca, nema tog bogactva da bi on našu ćer davo za čoveka kojem je već jedna žena umrla, napako.

Tako je i bilo, tako i je i ispratio kroz kapiju. Očli su siti i napiti, i oni i njini konji, da su reč mogli kasti, al moj Paja je reko što je reko i ne bi poreko ni kad bi oma tu pao na zemlju.

Raščulo se to po Banovci i okolini, pa našoj Anici narasla numera. Te godine, do zime, došlo je nekolko prosaca i navodadžija. Al nekako, ako je bio po volji mom Paji, nije našoj Anici, ako je bio i mom Paji i našoj Anici, nije bio po volji meni, a našeg Baćka nismo mogli uvek ni pitati, kad nije bio kod kuće, neg na službi u Beogradu u Generalštabu.

U sred zime, baš drugi dan Božića, na velikim sonicama, pod opaklijama i sa šubarom na glavi, došo još jedan prosac. Učitelj iz Zemuna, a poreklom iz Sente. Polak Madžar, polak Rvat. Šokac. Lep ko upisan. Crna kosa, pa loknava ko u naše Anice, neke zelene oči, pa sve sijaju kad se smeje, a smeje se stalno, pa i oči stalno sijaju. Došo s ujakom, kaže, da vidi tu najlepšu Sremicu. Al, curo, čim je ušo na gonak, oma sam znala – ode moja Anica za ovog Krunoslava, tako mu se imelo. Kod kuće moj Paja, naš Baćko baš bio na dopustu, naš kum Mita došo da bude kod naše vatre, jel su Šijačani uvek imali najveću vatru na Božić, pa nalože do nebesa i ondak po celu noć pucaju s karbitom, iznesemo rakije i tako do ujutru. Na astalu svega i svačega, ko i svaki put kad nam dođedu gosti, a još za Božić. Guščije pečenje, paprike iz dunsta, pečenog krompira i još koječega, a naša Anica namesila sitni kolača, pa i naređala na pradle, ne znaš koji je od kojeg lepši, sve od oraja i našeg putera što je ona s bućkalicom napravila od našeg mleka, ni jaja nikad nije žalila, imali smo kolko oćeš. Da l je ovaj naš Krunoslav štogod i metno u usta il nije, ne znam ti ni kasti. Ovaj njegov ujak Stjepan, njemu se tako imelo, svaki čas se nazdravljo s mojim Pajom, pa s našim kumom, pa s Baćkom, najposle je teo i sa mnom, al ja ti nikad nisam volela ni rakije, ni vina. Tako se nismo ni nazdravili, al sam ga dobro slušala šta je divanio. Njegova sestra, mati od ovog našeg Krunoslava, Madžarica, udala se u tu kuću Horvat, u Senti. Bogati, prebogati, svega imadu. I zemlje i kuća i novaca. Al je Krunoslav teo u učitelje i bog. Oni su bili radi da ga školuju u Pešti za doktora, aja, on ni da čuje. Il učitelj il ništa. I tako je svršio učiteljsku školu i našo službu u Zemunu. Otac i mati su mu oma kupili kuću na Kalvariji, da im se dete ne pati po kojekakim podstanarskim sobičcima. Dali su mu jednu kuću i u Senti, pa ima rentu. Ako bi mi dali našu Anicu da pođe za njega, neka znamo da ona ništa ne mora raditi, osim ako ona baš nešto oće, jel Krunoslav ima i slugu i sluškinju, pa se ne bi ženio što nema ko da mu skuva i da ga opere, neg da ima druga i prijatelja i da se pomešta med svet, a ovako kad je samac, stalno ga saleću navodadžije i stalno ga vuku tamo ovamo kod kojekakvi da gledi u devojke. Nudili su mu i Švabice i Rvatice u Zemunu, i Madžarice u Novom Sadu i Senti – aja, on je rešio da se ženi sa Sremicom, pa je načuo negdi da u Banovci ima jedna najlepša, to je mislio na našu Anicu, e sa njome bi se oma oženio.

Moj Baćko se oma s njime raspričo, oma oko vojske i oko politike, oko kralja i još koječega, oma su se i složili oko svega. Vidim ja, i našem Baćku je zet po volji, ko i mom Paji i našem kumu zetov ujak – reko, da još moja Anica aminuje i gotovo. Ode ona u Zemun za koji dan. Nešto mi se ražalilo, tek se zadevojčila, mlogo je mlada, šta je to sedamnaest godina? A najposle, i ja sam se mlada udala, pa šta mi fali? Ako je tako suđeno, nek ide za ovog Krunoslava, valda će biti sretna u njim i sa njim i on s njome.

Tako je i bilo.

Nit je nama smetalo što je on Rvat, Madžar, šta li je, da l se krsti s tri prsta, il sa celom šakom, pa zato i jesu šokci, je l tako, što se krste s celom šakom, nit sam marila odakle je i šta je, glavno mi je bilo da moja Anica lepo živi sa njim, da se ne ožderava pa da je pijan tuče, sačuvaj bože. Svatovi su bili uoči Vaskrsa. Ne znam da l Banovci pante lepše svatove, neg što su bili od naše Anice. Tu se jelo i pilo ne umem ti kasti kolko, reduše su se sustale i od kuvanja i od pečenja i od služenja, ta popadale od umora, kapija širom otvorena, ko god je teo, mogo je ući i sesti za astal, jesti i piti kolko oće. Moj Paja nije žalio za našu Anicu, ko ni za Baćka kad se ženio, al i o tim ću ti jedared divaniti, ako budem živa.

Naša Anica ko na krilima. Samo gledi u njenog Krunu, a i on samo za nju ima oči. Pa se tako smeju jedno na drugo, on je zagrli, pa je pusti, odmakne je malo, gledi u nju i njene crne oči, pa je ondak poljubi, lepo vidiš, ne mogu da se nagledaju jedno drugog. Prija i prijatelj i njina familija, sve fini svet, ne moš kasti, oma se vidi, gospoda. Volu moju Anicu, darivali je, ta ni ne znam šta joj sve nisu dali, zlatom je okitili, sva sija. A ona svaki čas ustane, pa zagrli njenog babu, ljubi ga i plače, pa dođe kod mene i kaže: „Mati moja, mogu ja otići na kraj sveta, al ću uvek biti vaša“, pa me ljubi, a suze u četir reda po njenim obrazima. Ona je nama uvek bila prvržena, što kažu, ko nema žensku decu, ni nema decu. Ovi muški, kad se oženidu, ako nisi dobra sa snajom, otpiši i sina oma, jel će on onako kako mu žena kaže.

Kad smo ispratili našu Anicu i Krunu, kad su svi očli – pusta mi kuća. Došlo mi nešto teško na duši, pa ništa drugo, neg pući od tuge. Naglas bi se derala. Al šta ću. Sad sam tek vidla kako je bilo mojoj materi kad sam se popela na fijaker i otišla s mojim Pajom u Banovce, a ona ostala kod kuće da tuguje za mnom. Ej, živote. Ne moš ti ništa ni znati, dok sam ne pasiraš. Tako je to udesio ovaj odgore, ako ga ima, a valda ga i ima, čim je moj Paja večito palio kandilo i molio se pred našom ikonom, svejedno što ja nisam. Verovo je on i za mene.

Nisu se čestito ni svrtili kod kuće, oma su očli na medeni mesec. Nisam nikad ni čula da to ima! Pa, pitam mog Baćka, jel je on kod nji išo često, šta je to „medeni mesec“, a on meni kaže: „Mati, to se zove bračno putovanje, medeni mesec je da im sve krene ko med i mleko. Očli su u Opatiju, to je na moru, pa ćedu tamo biti dve-tri nedelje i ondak ćedu se vratiti kući.“ Iju, napako, pa di je to more? Je l to daleko? Ako je velika voda, ko što je naš Dunav, da se ne podavidu? Kaka Opatija, šta je to, di je to? Sve je meni moj Baćko opričo, da se ja ne sekiram. Doćedu oni kad se vrate, tako su kazli, pa ćedu posle i u Sentu kod njegovi, na posedak. Da i Senta vidi Horvatovu snaju, najlepšu Sremicu, kako su kazli Kruna i njegova familija.

Tako ti je moja Anica prvi put očla iz kuće. Sretna i presretna.

Al nije to bio i zadnji put. Žavo mi bude kad se toga setim, al šta ćeš. Đavo nit ore, nit kopa… a to sam ti već kazla… A stvara bedu.

Seti me kad dođeš drugi put di sam stala, pa ću ti pričati šta je dalje bilo s mojom lucprdom. Ne kažem, bila je pametna, al eto, nije imala sreće.

Ajd, u zdravlje. I pozdravi kod kuće.

Advertisements