Uvek sam se rvala sa nekim krševima od auta! Redovno je nešto trokiralo, škripalo, strugalo, otpadalo, curilo, zaglavljivalo. Raspali „jugo“, „golf 1“, „reno 5″… sačuvaj Bože i sakloni. Pola života sam provela kod majstora! Naravno, u skladu sa kvalitetom vozila, ide i kvalitet majstora – čast izuzecima! – a samim tim i enterijera servisa… Sve garavo, umazano koječime, kaljavo, sa onim specifičnim mirisom benzina, nafte, sagorelog ulja. Majstor u kombinezonu kome, ni pod pretnjom streljanja ne možeš odrediti prvobitnu boju, u htz gojzericama, sa rukama zamazanim još pre devet godina i crnilom ispod noktiju koje se ne može oprati nikada… i niŠčim. Neizbežne prazne flaše piva u ćošku, nonšalantno nabacane preko punog sanduka, takođe praznih flaša.

 

images-1

(Preuzetno sa interneta.)

Kako je nekad bilo kad odeš kod automehaničara – uvek sam se rvala sa nekim krševima od auta! Redovno je nešto trokiralo, škripalo, strugalo, otpadalo, curilo, zaglavljivalo. Raspali „jugo“, „golf 1“, „reno 5″… sačuvaj Bože i sakloni. Pola života sam provela kod majstora! Naravno, u skladu sa kvalitetom vozila, ide i kvalitet majstora – čast izuzecima! – a samim tim i enterijera servisa… Sve garavo, umazano koječime, kaljavo, sa onim specifičnim mirisom benzina, nafte, sagorelog ulja. Majstor u kombinezonu kome, ni pod pretnjom streljanja ne možeš odrediti prvobitnu boju, u htz gojzericama, sa rukama zamazanim još pre devet godina i crnilom ispod noktiju koje se ne može oprati nikada… i niŠčim. Neizbežne prazne flaše piva u ćošku, nonšalantno nabacane preko punog sanduka, takođe praznih flaša.  Na ogromnom, crnom metalnom astalu, pored okastih i viljuškastih ključeva, gedora, macola i čega sve ne, mastan papir sa umotanim ostatkom bureka „od jutros“, providnom najlon kesom sa debelom srpskom kobasicom i veknom ‘leba, par flaša neotvorenog piva… i žvanjkavim borozanjem: „Ne mogu ni da jedem od vas, šta ste navalili od jutros, k’o da će smak sveta! Šta ti ‘oćeš sa ovom kantom? Nema od babe devojka!“ Ili: “Dođi od nedelje jedan dan, zbudžiću nešto, kad nema originalni deo” – i zbudži, što je najbolje!

Taljigali smo i ti krševi, i ja, i majstori. Godinama. Decenijama. Milenijumima.

I, evo mene, ovog subotnjeg jutra, u servisu. Otuda i ovo podsećanje.

Namenski pravljena zgrada, staklo-metal, visok plafon, dizalice za šest automobila, pokretne sajle za sve i svašta, nigde praznih konzervi, u uglu tri mini kontejnera sa naznačenim otpadom kojim se hrane, šest-sedam duša koje tu nešto prčkaju, u tišini naravno, nekoliko kompjutera kojima naizmenično prilaze i pomno zagledaju u monitore, pa se malo čak i konsultuju, svetle pastelne pločice na kojima nema ni tragova hodanja, a kamoli šta drugo.

Ljubazna devojka za pultom, u prostoriji čistijoj od bilo koje apoteke u gradu:

– Dobro jutro, šta možemo učiniti za Vas?

(Za razliku od nekadašnjeg brundanja iz kanala: „Šta je? Opet ne dihtuje?“)

– Juče je moj muž zakazao kod Miroslava…

Gleda u monitor.

– Kasnite 15 minuta, kaže uz blago prekorni osmeh.

Boktevideo. Ni kod privatnog lekara nije ovako precizno.

– … akademskih. Izvinjavam se.

– Nije strašno. Dajte mi ključ i servisnu knjižicu.

Kanala nema, dve grdosije od džipova vise sa plafona na dizalicama.

– Gospođo, možete otići gore, na sprat. Da li želite kafu? Tursku, espresso, ness? Sok? Vodu? Password za wi-fi je servis123. Imate novine na stolu…

Penjem se stepenicama kroz svetlarnik na kome su blistavo čista stakla. Stepenicama na kojima nema ni zrnce prašine. Spiralne su, pa se pridržavam za rukohvat od prohroma koji blješti. Sve je, ustvari, blistavo čisto.

Na stolu me već čeka kafa. Na zidu veliki monitor na kome idu slike sa desetak kamera. Lepo vidim šta se radi sa mojim autom dole, u prizemlju. Ovo je, valjda, taj zapadnjački, strogo poslovni duh, taj savršeni profesionalizam kome težimo? Udobno zavaljena u prijatan prostor u kome čak može i da se puši, čekam…

I imam vremena da se setim „Majstorske radionice“, sjajnog Zorana Radmilovića, Mire Banjac, Milana Srdoča, Steve Žigona, Bate Živojinovića, Tanje Bošković i drugih glumaca iz plejade najboljih, onih koji su obeležili jedno davno vreme…

I gle čuda, usred ove vrhunske dijagnostike, urednosti, profesionalnosti i ljubaznosti – nedostaje mi miris kolomasti i istrošenog, sagorelog ulja iz majstor Dačine radionice, ono gunđanje i onaj smeh, zadirkivanje, vicevi i anegdote: “A jesam ti prič’o kad sam bio suvozač na Bajinoj Bašti čuvenom Joci Asu? Ma šta ti znaš, nisi onda bila ni u petogodišnjem planu… Ahahahaaa…. “

Prohladno je. A u srcu – toplo od uspomena. Panta rei.

Advertisements