Čim je došla kući, oma se pobolela. Samo je ćutala i gledila u zid. Štagod da sam joj kazla ja, il moj Paja, pa je i moj Baćko došo kade je čuo šta je bilo, ona oma u plač. Četvrtu noć, budi me ona i kaže: “Mati, kaži babi da preže konje, nek ide po doktora Herlica u Pazuvu, ja sam pobacila.” Kako je to kazla, oma se srušila pored kreveta! Ja u vrisak. Utom, probudio se i moj Paja, uzrujani obadvoje, polagacko je dignemo na krevet, a ona sva krvava… Ej, čedo moje, al se napatila. Kad tu noć nije umrla, kazla sam sto puti, živiće sto godina. Očo moj Paja u Pazuvu, bio čuven taj doktor Herlic, baš za ženske stvari. Pa nikad da se vrati. Izašla bi ja na šor da vidim je l ide, al ne mogu nigdi, moja Anica u bunilu, pa sve ječi…

kazniona_lepoglava

Kazniona Lepoglava (Wikipedia)

Je l, da te pitam, nisam se setila kad si onomad bila, šta radi Dadica Markićeva? Jao mene do boga, pa kako ne znaš? Ja sam ti, curo, uvek sve znala. Odavde, iz Šijačka šora, upravo na kraj Bela Vetra i Bela Brega – i u Ćoravom šoru i u Grčkom šoru i u Šoriću i u Pregravici i u Šicari, a već o ciganskim šorovima i da ne divanim, jel sam tu baš sve znala. I ko se oženio i koja se udala i kolko imadu dece i šta su posejali na njivi i kolko imadu marve, i šta imadu od vinogradi i kolko su ispekli rakije i izmuljali šire i kome je crko konj, a kome krava, i ko se s kime posvađo i ko se s kime izmirio, ta sve sam znala da me pitaš u po dana, u po noći, a ti ne znaš ni šta radi ova što ti je ukraj kuće? E, bože, bože, nije ti ni svako za život. A i nismo ni svi isti, napako i da jesmo, na čega bi to tek ličilo?

Kad bi tela da mi dojtiš onaj manji jastuk, bolu me leđa, a taj mi je zgodan. Podiću se ja sama, ti samo metni preko ovog, a moš mi i ogrnuti prusluk, kanda da malko poliva ladan vetrićak s Dunava? E pa da, tebi nije zima, kad se ko čigra, čas tamo, čas ovamo. A ja ode ležim ko proštac, nit mogu sesti, nit mogu ustati, samo mi jezik radi i ovo malo pameti što je ostalo. Kad neće Bog da me se seti i on me poboravio, a da neće svet.

O Anici mojoj da ti divanim, jesi to kazla? Znaš ti da više ni ne čujem ko što sam čula? Pa di ćeš ti, godine su to. Nije šala, tolko sam i navrljala, prosto me sramota i da kažem kolko imam.

Moja Anica i njen Kruna se vratili iz tog medenog meseca što je dokona gospoda izmudrovala, a mi seljaci nikad nismo ni čuli da to ima, kaki napako! Pa to oma čim se udaš, na njivu, u štalu, u gumno, u baštu, po vodu, za šporet, nit te ko ferma, nit te ko pita da l voleš, il ne voleš, neg na poso. Ne mogu kasti, ja sam imala više sreće, neg pameti s mojim Pajom i s njegovima i fala im što su me tako gledili ko svoje čedo, a ne ko tuđe čeljade, pa ga upregni dok ne crkne. Al i ja sam nji bome poštivala i više neg moje. Mati me je svetovala još pre neg što sam se udala, kazla mi je: „Olga čedo, u poštenu i bogatu kuću ideš. To će odsad biti i tvoja kuća. Pajine da glediš uvek bolje neg nas, mi smo tvoji i volemo te kaka god da si, nama si najbolja. A kod nji se moraš tek pokasti kaka si, da nisi lenja, ko što i nisi, da nisi štrokava, ko što i nisi. I kad ti nešto nije pravo, ti čedo progutaj, ne skači oma za oči. Štogod da je, ti oćuti. Proće to ko što i sve prođe. I nemoj oma sve Paji da divaniš, neg ti polako sa njegovima, pa kad prođe malko i  oni ćedu uviditi da si dobra i vredna. Niko ti, čedo, ne može kupiti sreću, to sama kuješ kroz svoj život.“

Eto viš, tako sam i ja svetovala moju Anicu, al moja Anica nije baš sve ni poslušala, a i valda su ovi Krunini bili drukčiji, očin i znavo madžarski, škokački, koji su većem bili. Očli oni u Sentu, pa ćedu kad se budu vraćali, svrnuti i kod nas. Ja se zaželila mog čeda, makar što je umela da bude prava lucprda! Ta nije marila da l kogod sedi u kujnici il u avliji, furtom zajutra  izađe u spavaćici da nabere cveća il jabuka! Jedared Stanka Opačića došla, pa nikad da ode, a moja Anica baš taka izašla na avliju, peva ranom zorom i pravac u bašticu da nabere ruža za njenu sobu. Stanka gledi, pa će meni: “Iju, snaja Olga, napako, da se Anica ne preladi?” Otkud će se preladiti kad je letnjo doba, neg je tela meni da kaže izokola kako nije red da taka izlazi. Aja, ne moš ti to dokazati ovoj mojoj ludi. Ako joj je došlo, pevaće naglas, da je polak Banovaca čuje. Ta dok je još bila mala, potuče se na šoru ko od šale, pa kad je pitam što se tukla, a ona meni kaže: „Mati, branila sam našeg Baćka, kad on ćuti, a deca ga naduzmu kad se sigramo, pa jel uvek on da bude konj i da vuče sonice?“ O tim sam ti i divanila za mog Baćka, oma se vidlo da nije za seljaka i seljački poso. Tu moraš biti vidra, a moj Baćko je bio dobričina i uvek su ga šorska deca naduzimala. Za o to sam ga i dana na škole. A ova moja… Sva deca dođedu kući sa šora, moje Anice nema do neka doba, pa kad dođe sva prašnjava i izgrebana, mene bude žavo da je još ja istučem, kad vidim da u rukicama drži neko nakostrešeno mače – valda je za njim trčala. Taka je bila još detetom. Kako ona namisli, tako je moralo biti i šlus. E, a to ne može sa gospojom svekrvom i gospojicom zaovom. Kad su očli u Sentu, a Krunina mati veli da im je namestila sobu, pa samo da uživadu. Neka druga bi kazla, fala mati, a ova moja pustolina se oma iskrlještila na nju: “Kake su vam ovo firange? Je l nije bilo lepši?” Sad, i neka druga svekrva bi kazla, pa ti čedo namesti kake voleš, a ove ćemo metnuti na drugo mesto, kad već imadu sto pendžeri, pa mogu da metnu di oćedu. Al udario tuk na luk, ova neće te firange, a ovoj krivo, pa su se tu oma i zdrpile, a i zaova se oma umešala, šta ćeš, na materinoj strani, tako da su se sve tri podžapale čim su se vidle. Opsetila sam se ja, al ništa nisam tela da kažem mojoj Anici, da se ne jedi, malo se najedila za ti par dana što su tamo bili, još ja da dolevam. Znaš ti šta je tu bilo, nisu tu samo firange bile po sredi, neg su je podbadale i s ovim i s onim, a ona ne da na sebe i da viš čuda. Valda se njima nije šikovala taka snaja, makar što su kazli u svatovima da je najlepša Sremica. Džaba što je najlepša, kade nije od gospocke fele, neg od seljačke. I džaba što je ova moja po svemu ockakala od drugi banovački gospojica po svemu, ove je nisu marile, a oma ni ona nji. Da bi se ona ponizila i da bi lepo s njima, a one sa njome kojekako u sprdačinu, aja, nema pojma o tim. Volo je Kruna moju Anicu, to se vidlo, al šta je i on tu, siroma, mogo? Pa kaži? Sve mi je to moja Anica ispripovedila kad su došli kod nas pravac iz Sente. I kazla mi je da nju Senta više neće viditi. I tako je i bilo. Vidla je Senta moju Anicu i mene još jedared i nikad više.

Odoše oni od nas u Zemun, da se skuće i da najposle počnu da žive ko svet. Ne mogu kasti, bili smo ja i moj Paja dvared kod nji, sad, moj Baćko je išo češće, kad je već bio sa službom u Beogradu. Al što sam vidla tu Kruninu kuću, samo moš taka biti. Puna lepog nameštaja, ćilimova, eklani stvari, sve se cakli. Neki velikarni pendžeri, jedan ko naša tri. Oma sam se setila senćanski firangi, pa to ne moš najamiti meteri i meteri za tolke pendžere. Pa još neke naročite firange preko oni beli, onako bordo pa sa nečim zlatim, ta jedared lepo. Neka mala sluškinjica, sva uštirkana, leti tamo ovamo, Madžarica iz Sente, al sve moš razumeti, naučila rospija da govori i našim jezikom, oči joj ko na zejtinu. Oma sam kazla mojoj Anici: “Ovu da ekspeduješ u Sentu, ta ti ne treba u kući. Ode da dovedeš neku postariju ženu, a ne ovu vrtirepku.” Ova moja se smejala naglas: “Ni brige te nije, mati, ta će raditi šta joj ja zapovedim.” A ja njojzi: “E, a kade ti nisi tu, čedo, ta će raditi šta je njojzi po volji, a ne šta je tebi po volji”, pa pogledim u Krunu. Zna moja Anica o čim joj divanim, al ne svaća, još je ona bila mlada, pa nije ni znala šta su sve žene u stanju da narade i s kakim čudima da te snađe njiov rad. Al dobro. Vidli smo da naša Anica lepo živi, u lepoj kući, da se deca lepo slažedu, što se kaže. Aljina, cipela, čizmica, kaputa, mufova, rukavica, lepi kućni aljina, gospocki papuča – to se broja ne zna. Što je ponela od kuće, što je još kupila, a što joj je i Kruna kupio! Komotno je mogla so tim otvoriti dva dućana.

Al da viš sade ovo.

Ja ti, curo, nikad nisam ni čula za taj, kako mu se imelo, komunizam. Nit znam i sade šta je to, al da je opasno, to sam uvidla kada je moja Anica, sva usplairena, došla kući ondak kad su Krunu odveli žandari. A dok su ga vodili kazli su da je komunista. Imo je neke napredne ideje, sad šta je to, ne umem ti kasti. Oma su ga još kod kuće tukli, sve porazbijali po kući, srkljali i astal i stolice, sve mekane stvari nožom isekli, valda su tražili neke artije il knjige, nisam upantila. A moja je Anica tade bila noseća i kad je vidla kako su ovi tukli njenog Krunu, a da l su i nju zakačili, pa nije tela da mi kaže da se ne osekiram, ja sam oma znala da to detence neće viditi sveta i veka.

Ražali mi se oma kad o tim divanim. Dojti mi još jednu šnuftiklu, ova je većem mokra. Same suze idu, šta će pusta mati…

E da. Čim je došla kući, oma se pobolela. Samo je ćutala i gledila u zid. Štagod da sam joj kazla ja, il moj Paja, pa je i moj Baćko došo kade je čuo šta je bilo, ona oma u plač. Četvrtu noć, budi me ona i kaže: “Mati, kaži babi da preže konje, nek ide po doktora Herlica u Pazuvu, ja sam pobacila.” Kako je to kazla, oma se srušila pored kreveta! Ja u vrisak. Utom, probudio se i moj Paja, uzrujani obadvoje, polagacko je dignemo na krevet, a ona sva krvava… Ej, čedo moje, al se napatila. Kad tu noć nije umrla, kazla sam sto puti, živiće sto godina. Očo moj Paja u Pazuvu, bio čuven taj doktor Herlic, baš za ženske stvari. Pa nikad da se vrati. Izašla bi ja na šor da vidim je l ide, al ne mogu nigdi, moja Anica u bunilu, pa sve ječi: “Kruno, nemoj ići… Nemoj, Kruno, noseća sam, šta ću sama… Udari mene, nemoj njega, nemoj po glavi…ko boga te molim”… Ja je smirivam, mećem joj obloge na čelo, menjam čaršave pod njom, puni lavori krvavi čaršava. Majko mila, zapevala bi od muke i sade, a ondak – ne umem ti kasti. Nisam stigla ni da zaplačem od čuda i muke šta me snašlo, a obaška od njenog jaukanja: “Mati moja, ne daj me, mati moja, umreću ti, ne mogu izdržati…” Pa joj glava klone. Nije svesna. Ondak opet ko da je došla sebi, pa ječi i plače. Pa se opet ućuti. Nit sam znala šta ću, nit sam znala di ću. Umire mi dete na rukama, a ja kao luda drkćem i samo joj šapućem: “Čedo moje, nemoj plakati, evo saće baba dovesti doktora, samo što nisu, nemoj mi umreti, Anice moja, zenice oka moga” – da l ona čuje, il ne čuje, al to je bila straota.

Dojti mi taj štrikov, furtom me poliva po leđi, a na ti ovaj prusluk pa ga metni na hoklicu. Valda kade se toga setim, oma mi ladno, neka me drktavica obuzme.

Došo doktor Herlic s mojim Pajom, kade je vido moju Anicu, samo je odmano rukom da izađemo. Malo posle je izašo i tražio tople vode i čisti čaršava i peškira. Pitam: “Je l živa moja Anica”, a suza suzu stiže. Kaže: “Živa je, al jedva. Neg je dobro što je mlada i zdrava” i uđe u sobu kod moje Anice. Već se i svanjiva. Ja i moj Paja sedimo i ćutimo ko dva groba. Kadgod, izašo i doktor, i on sav upackan, oznojo se dobro, siroma, sav mokar, pa kaže: “Sade je zaspala, nemojte je buditi. Nek se odmori, pravi je junak. Ovo bi malo koja na njenim mestu izdržala. Al da znate, vaša Anica neće imati dece. Žavo mi je zbog tog, al bolje da vam oma kažem. A vi njojzi ako oćete, kašte, ako nećete, ona će to i sama viditi. Nek je glava na ramenima, valda je to i najvažnije. Mati, skuvajte joj jaku supu, metnite dosta zeleni i mesa, mora dobro jesti da ozdravi. Ajmo, Pajo, da se i ja malko odmorim. Ne pantim da sam imo teži slučaj od ovoga u mome životu.”

Da ti sade ne divanim kako sam nad njome bdila, ranila je kao detence od godine dana, klečala pred njome da proguta bar dve kašike supe il friška mleka, skupljala jaja ispod živine, još mlaka, pa joj barila da bar nešto metne u usta. Muke sam vidla sa njome. Teško je na noge stala, al je stala. Bela ko kreč, izbečila se, izmršavila, pa došla ko vejka. Misliš, ako dune jači povetarac, odneće je! Ni daj Bože one moje Anice kakva je bila. I to što se na noge učlovila bilo je da ode do kapije kad ide poštar da vidi je l je piso Kruna. Pa kad vidi da nema ništa, jedva se dovuče do kreveta, pa opet u plač.

Nije prošlo dve-tri nedelje, kad neko lupa na kapidžik. Mi se svi ponadali, Kruna je. Ja na kapidžik, nepoznat mlađi čovek. Učitelj što je radio s Krunom u školi. Moja Anica ga poznala. Oma sam znala da nije dobro. Snuždio se, samo što ne zaplače, pa kaže: “Javili su da je naš Kruna izdano pod mukama. Al nikog nije odo. Mošte biti ponosni na druga Krunu, drugarice Anice”. Kaki drug Kruna, kaka drugarica Anica, kako odavanje, ne kopčam ja o čim se tu radi. Kako je on to kazo, tako je moja Anica pala ko sveća. Jedva smo je povratili. Celu noć su sedili taj dečko, moja Anica i moj Baćko i divanili se o Kruni i o tim di je i kako je siroma nastrdo.

Ništa ti ja nisam svaćala dok mi moja Anica, onako slabašna i žalosna i moj Baćko nisu rastolmačili da je Kruna bio komunista, da je za o to i strado u nekoj Lepoglavi, valda se to tako zove, taj zatvor za komunizam, šta li. Na Kruninu saranu u Sentu je išo moj Baćko, jel moja Anica još ni na noge čestito nije mogla, a kamoli da se trucka do Sente.

Išla sam ja posle s njome u tu nesretnu Sentu, na groblje, otkud ću je pustiti samu, znaš ti di je to sebi, odužilo mi se ko da je na kraj sveta. Al kod njegovi nismo ni svrćale. Nisu je voleli ni dok je Kruna bio živ i zdrav, a kamoli sade, kade je ona ostala u životu, kakva takva, a njinog sina više nema.

Moja Anica je bila na svom mestu što se toga tiče, ožalila ga je kako dolikuje. Godin dana nije na šor izašla, crninu nije skidala, pa još metla i crnu maramu. Došla ko gavran. Onako crna, pa se čisto smanjila, straota i da je glediš, a slabo divani. Kad god je mogo, moj Baćko je dolazio i pričo s njome, pa je najposle počo i neke knjige da joj donosi. Kažem, Baćko čedo, valda nisu to te, napako, zbog koji je siroma Kruna glavu izgubio, a on meni kaže: “Nisu, mati, ovo su romani, evo moš i ti čitati ako oćeš.” Ta kakvo čitanje, uvek posla preko glave, pa još ovo dete bolesno, otkud ću ja čitati, nego sam se bojala da se i ona ne zarazi so tom idejom, pa da nastrada ko i Kruna. Al nije. Kad je prošla godina, ko da je malko došla sebi.

Bilo još petljancije sa njome, kašću ti i to. A već sam ti i kazla, nije da je ona bila glupava, neg, eto nije imala sreće ko neke njene parice što joj nisu bile ni prineti, a sretne, sretne, do boga. Nisam mrzeća, ne zavidim, samo mi bude žavo što ni s jedne strane nemam unučadi. Ko i ona, ni moj Baćko nije imo dece. Pa sad, šta ćeš.

Ne moš sve ni istraživati od ovog odgore, ako ga ima.

Advertisements