Došla popadija sa mlađom sestrom i s bratom, tim Svetislavom, vidim, mojoj Anici svejedno da l je ko drugi došo, važno da je taj došo. Sve u njega gledi kad misli da je niko ne vidi. Al ja vidim sve. I njega kako gledi u nju, pa u kuću, pa u avliju, pa bi i kroz kotobanju i ambar da vidi šta imamo u drugoj avliji, a najposle i na guvnu i u bašti. Odjedared sam se setila našeg Krune, pa mi se ražalilo. Kolko mi je on bio i lep i dobar, tolko mi ovaj nešto nije bio po volji. Ne mogu kasti da je bio gadan, al mi se nije dopo ni ondak, ni posle, ni nikad. Ko neki fićfirić, zalizo tu kosu, onako baš crnu, pa i obrve crne, nije ružan bio, al ko da ga je naša Rumenka olizala. 

Znaš ti, curo, da sam dva dana jela one tvoje taške. Ta ne da su bili, neg samo taki! Utrefila si samo tako mož biti. Pravi i i moja Lepa, al nisu ko tvoji. Il se meni jeli, pa zato.

A što volem kad mi dođeš, ne mogu ti iskasti.

I šta si mi sade donela? Višanja iz dunsta? Iju, kako se samo setiš šta bi ja volela! A je l, da te pitam, je l su bile crvljive? Što nisam marila kad metnem višnje u dunst, u one velikarne flaše, znaš one što smo i kadgod kupovali na rumskom vašaru, pa spustim u podrum, a kad oću da rastežem pa i iznesem, sve se na zidovima iznutra navataju crvi. E otac i njih, kako i ne vidim kad cepam višnje, neg tako posle izmigolje pa se zalepe na flašu. Sad, nije to ne znam kolko, al bude i.  Ondak dam mojoj Anici da prebira, ona dete vidi dobro, a meni vid popušto još dok sam bila mlada, pa mi kaže: „Iju, mati, kako nisi vidla dok si mećala?“ A ja se mislim, e, čedo moje, da je meni samo taj poso bio. Neg čim otopli, ajd na njivu, ajd u baštu, a kad višnje stignu, te i oberi, te operi, pa i cepaj kad se smrkne i kad svršiš sav poso. Ko da je ondak bilo takog svetla ko sade. Jedna sijalica čkilji s odgore, ne moš viditi ni kantu, a kamol višnje, a di su još i crvi. Mati propere flaše na bunaru još zajutra, tek da skine prašinu sa nji, jel smo i uvek ostavljali čiste za dogodine. Makar so tim da nemam posla, pa i poređa u veš korpu da se dobro osušidu, a ja ondak, kad dospem s poslom, sednem na šamlicu pa i cepam do ponoći. Cepa i ona sirota sa mnom, al kad vidim da joj glava klone, meni čisto bude žavo, pa joj kažem: „Idi, mati, spavaj. Ja ću i iscepati, nemoj se mučiti, viš da ti glava pada“, a ona neki put ode, a neki put samo što se ne strmekne sa šamlice od umora. Sustane se i mlađe, a kamoli starije čeljade. Poso je to. A kad sve iscepamo, ondak red višanja, red šećera, red višanja, red šećera i tako dok fest ne napunim flašu od deset litara, pa metnem celofan preko nje, pa vežem s uzicom, al baš jako zategnem, odnesem u podrum di je najladnije i to moš trajati dokle oćeš. Pa, take dve-tri sam mećala svake godine. I uvek mi dotegne do novi višanja. Nisam samo rastezala, mesila sam i štrudlu s višnjama, pa i onaj kolač za svakidan, što se meri na šolje…

Iju, al su ti lepe, pa baš i slatke ko što treba!

visnje.jpg

(Preuzeto sa interneta.)

Znam ja da ti voleš kad ja divanim o mojim životu, al i ovo sam ti morala kasti. Je l, jel sam musava? Ne volem da budem musava, kud sam matora, pa još nemam zuba i još da budem od višanja. Ubriši me, ako sam se negdi uflekala. Fala ti, živa bila.

E, da. Posle je i moja Anica, kad se zadevojčila, svakojake špecije mećala. I u dunst i u kompot i neki mleveni paprika što i je pre toga pekla na šporetu, ni ne znam di je za to čula, kako mu se imelo, ajvar. To se kod nas nikad i nije mećalo za zimu. Nit smo znali za o to. Valda je ona to načitala u onim njenim ilustracijama što joj donosio poštar kade naruči iz Beograda. Mi smo ostavljali pekmeza, kompota, paprika, paradajza, al ti šareni salata i tog ajvara nismo. A da viš, nije ni to bilo lošo.

Te godine kad je Kruna umro, moja Anica nije ništa radila. Šta god počne, sustane se, pa kaže: „Mati, ne mogu ja ovo sade. Posle ću.“ I ode u sobu, pa plače i gledi u zid. Ja ostavim sav poso, pa za njom. „Nemoj, čedo, tako. Pobolećeš se, šta ti sade možeš, taka mu je bila sudbina“, pa u plač s njome. Žavo mi kade je vidim taku, žavo mi i Krune, mlad dečko, a eto, so tim komunizmom je nabrljo, otac ga i komunizam i ko ga je izmislio. Tako što su bili bogati, što je mogo živiti za tri boga, on se odo toj… ideji. Kaka ideja, napako. Ta ja sam uvidla oma posle ovog rata sve o toj ideji i šta se tu sve radilo, i o tim ću divaniti, al ništa dobro nisam od te ideje dočekala, ni ja, ni svi Banovčani i Surdučani, svi što i ja znam, a što su radili i bili vredni i prve gazde u selu. Sve što smo radili i ostavljali znoj na njivi i kosti i šta već o tim kasti, sve je očlo onima što su večito bili neradnici i vandrokaši, belosvecke protuve i bitange. Poslednja beda u selu, lenštine i lezilebovići.

Posle godin dana, jedva sam je namolila da skine crninu. Ta otkud dođe da tako mlada i posle godin dana nosi crninu. Pa je l nije tako? On je, siroma, umro i ne mož ga niko dići iz groba, a tek ne moš njena crnina. Jedva me je poslušala. Kazla sam joj nek ide kod gospon pope, pa nek i njega pita, ako mene već ne sluša. Al nije ni morala ići, jel je gospon popa dolazio da sveti vodicu uoči Đurđevdana, pa smo ga i pitali za o to kad je svršio poso s kađanicom i bosiljkačom. „Gospa Anice, Vi ste Vašeg supruga pošteno ožalili. Bog je tako teo da on ode i so tim se mora dalje živiti. Vi ste mlada gospoja, udova, i Vi morate misliti na sebe i svoje zdravlje, to bi i Bogu bilo milo.“ Sve tako divani, ko med da mu silazi s usta, pa niz bradu. Došlo mi da mu dam celu šunku, samo da mi opameti ovo dete, da dođe sebi. Al se setim da je post, otkud ću mu sade dati šunku, napako. Neg sam namislila, poslaću mog Paju uoči Vaskrsa, nek mu odnese šunku i celu polu slanine, kade je tako lepo i razborito svetovo moju Anicu. Da je bilo do mene i moji reči, ne bi me ni poslušala, znam ja kaka je moja Anica.

Tako je i bilo.

Uprego moj Paja našeg Liska u gik, pa će kod gospon pope. Ja metla u pletenu korpu celu šunku, polu slanine, ko što sam i kazla, a moj Paja nalio pun balon našeg vina, ta znaš kaki smo rizling uvek imali, najbolji u Banovci, metno flašu komovice, pa ja dodala i koje jaje i sira, ko velim, kad prođe post, nek se bar ljudi najedu ko svet. Ne žalim, samo kad mi se moja Anica malo povratila, a baš se vidlo da je bolje neg što je bila. Kanda da su gospon popine reči odjedared presudile. I samo što je moj Paja kreno da otvori kapiju, s gonka naša Anica! Skinula crninu, obukla se u lepu tegecku aljinu, jes da malko ko visi na njoj, ko na aufingeru, a nekad joj je bila baš pasent, al je metla pojas, pa aljina došla ko ucigovana. Ona tanka, tanka u struku, misliš pokidaće se, na glavu metla šeširić, ovamo nakolmovala kosu, natakla eklane rukavice, tašnica i cipele, pa će meni i mom Paji: „I ja bi se krenula s tajom do crkve, da se pomolim i da se posle svrnem kod gospon pope i gospoje popadije, da se malo divanimo, ako mogu, mati? Tajo?“ Ta kako ne bi, mislim se, sva sretna i presretna! Samo kad je dobila volje da izađe iz avlije. Sela i ona na gik uz njenog taju, ja gledim, pa mi došlo toplo oko srca. Otac i ćer. Lepi ko upisani, samo mi je ona nešto jako slaba, stalno se ja još bojim da će se zdravo poboleti. Ispraćam i pa brišem suze krajičkom verte, sve da niko ne vidi. Al vidla mati, pa mi kaže: „Nemoj, Olga čedo, još će naša Anica biti sretna, vidićeš ti“, pa me zagrlila ko svoje dete i sa mnom u plač. Baba došo s guvna i gledi u nas dve ko dve lude. Zatvorio čovek kapiju, da nas svet ne naduzme ko što već ume.

Nema nji, bome, već i Pera svinjar dotero svinje iz polja, skoro da se i mračak vata. Ja se i ne sekiram, kad znam da su zajedno, doće kad dođedu. Al mati stalno, iju, pa di su, da im se nije štogod desilo. Ta šta im se moglo desiti, od Šijačkog do Grčkog šora i natrag? Kadgod, čujemo mi da se otvara kapija, utero moj Paja gik u avliju, ispreže Liska, a moja Anica, sva rumena u licu, pa joj i oči sijaju. Mene ko da je sunce ogrejalo, makar što je već noć. „Iju, Pajo, napako, pa di ste vi dosad“ pitam, a baš me ni brige nije, kad vidim da je moje dete kako bog zapoveda. Moj Paja se malko ko uvinio, pa mu se smeje jedan brk: „Ta tu smo, Olga, viš da smo tu. Nismo na vr bašte!“

Ušli svi u kujnicu, mati namesila listića more jedno, puna vangla, još poneki cvrči u masti, pa metla na astal i pekmeza od naši kajsija, još od lane, al baš sam ga udesila. Posedali za astal da nam ispripovede kako su prošli kod gospon pope i gospoje popadije. A oni uglas, te kako je bilo lepo, kako i je popadija dočekala ko najrođenije, te kako i je ostavljala na ručku, pa su najposle i ostali, te kako su divanili o ovim i onim. Al ja bi tela da čujem sve po redu, a ne tako, na preskokce. Moj Paja pojo neki listić s pekmezom  i oma očo da spava, valja mu se rano zajutra ustajati, još nije oprsko vinograd s bordovskom čorbom, a kanda da se od Pazuve nakanjivala neka kiša, valda neće baš sutra udariti. Očo i baba da legne, ostali ja i mati i ova moja lucrpda – saš viditi što je lucprda. Il ćuti i slini u zid, il se smeje ko luda na brašno. Al računam, bolje nek je i malko luckasta, samo nek je živa i zdrava, napako, trebalo je snašati godin dana onaku zarozanu i uplakanu.

Još baba i moj Paja nisu zamakli čestito iz kujnice, kad ti ova moja počela da veze, pa kiti i kinđuri, da je muško, oma bi je dala u Karlovce da uči za popu, tolko se raspričala: „Mati, tako je bilo lepo, tako sve gospocki, ne umem ti iskasti. Pomisli, gospoja popadija ima isti šifonjer ko što smo ja i Kruna imali u našoj sobi! Istacki. Da ga nisu žandari olupali, još bi pomislila da je naš! To sam i kazla. A vetrina! Puna srebrni čaša ko pekari da su, kaže gospoja popadija ona u tim posluživa gostima vina. Ja sam joj kazla da vina ne pijem, al bi volela da mi naspe makar i vode u tu čašu, pa da probam kako se iz nje pije, a ona mi nasula ladnu limunadu, ta to je štogod! I rastezane s krompirom je pravila, baš je ona rastezala, a ne njina Simka sluškinja, pa nam svima metnula po parče u tanjir. A tanjiri! Sve na ruže, one bele puketuše, pa sa zlatnim, samo što ne progovore! Da ne divanim o salfetama, sve vezenim sa njenim imenom i to sa zlatnim koncom! Na astalu beli čaršav, sav u čipkama i ažuri, znaš, mati, i ja sam taka dva vezla i eklala, isto sa ažurom?“

Ni ne čeka lucprda da joj štogod kažem, većem samo veze ko navijena, a ja sva sretna. Bajka njena ustane, pa je pomiluje po glavi, a ona joj ljubi ruku. Ta drugo dete, ni nalik na onu Anicu od onomad! Lepota je i viditi i slušati. A glas, ko slavujev, samo cvrkuće, čedo moje. Eto šta ti je mladost. Začas se pobole od tuge, začas ko da se iznova rodila. „Imali su još gostiju, mati, nismo bili sami ja i baba. Došli gospoja popadijini na posedak, iz Šapca. Tu su joj sestra i zet sa malim, mlađa sestra još neudavana i stariji brat.“

Zastala moja Anica, pa se nekako naročito nasmešila. Ta oma sam ja znala da u tim grmu leži zec! Al ništa ne divanim, sama će ona kasti. „I, mati, kad smo jeli te rastezane s krompirom, al znaš kaki su bili, tanko i razvukla gospoja popadija, ta ko flis papir, pa metla dosta krompira i crna luka, dobro pobiberila i posolila, pita me njena sestra da idemo napolje, u portu, da se loptamo, pa izađe i gospoja popadijin brat! Sigrali smo se baš ko deca što se sigraju po šoru!“ Tu se zasmeja, ko pravo derište. „Je l, čedo, da te pita mati, a kako se imelo tim njenim bratu“ pitam je, za sestru i ne šuštim, jel nije moja Anica zbog popadijine sestre ni izašla da se lopta, znam ja ovu moju lucprdu! „Svetislav“ kaže moja Anica, pa uzdane duboko. Kanda da joj se taj Svetislav stalno i vrti po glavi. Pa nije ružno ime, lepo je. Svetislav. Nije od našeg sveta, oma se po imenu vidi, al ja tek još štogod da pitam: „A je l, čedo, jel on momak? Je l se ženio?“ Ona ko malko da se zarumenila, pa će meni i bajki: „Nije momak, ženio se, pa se rasto. Ostavila ga žena i očla za nekim šabačkim trgovcom, pa žividu u Osjeku, tamo su se ocelili, da se sklone iz Šapca, dok ne prođe bruka. Dece nisu imali. Ko što ni ja i Kruna nismo imali sreće“ – i tu joj ko malko glas napuko, al je oma došla sebi. „I bolje što nisu imali, kad je već pobegla s drugim, pa je l nije tako? Sve mi to ispričala njegova sestra, ova mlađa, dok smo se posle špacirali do Dunava i natrag.“

Vidim ja već, eto nama novog zeta! Sreća, pa je prošla godina, da se i s nama svet ne sprdači ko sa gospoja popadijinom snajom. „Pa kaži nam, čedo, je l čemu? Kaki je momak? Je l ima lepu kosu, je l ima obrve, da nije neki broćast, onako, ko ćureće jaje?“ Sve bi je pitala, je l lep ko što je naš Kruna bio, al neću da je sećam na njenu tugu. „Lep je, mati, lep ko slika. Ta ko filmski glumac, džabe da ti pripovedam, kade ti ni ne znaš za te glumce. Ima lepu i gustu kosu, crne oči, podštucovane brkove, ko naš Baćko, samo što je naš Baćko plavušan, a ovaj zift crn. A ruke što ima lepe, mati…“ Iju mene do boga, valda se nisu i grlili u sred porte, napako! „Kad mi je dojtio loptu, a on metno ruku preko moje i baš se dobro zagledo u moje oči, pa mi šapuće ‘gospa Anice, ah kako ste lepa…’ Al sam se i ja zagledala u njegove, baš da vidim šta u njima ima. Mati, ja se njemu sviđam, oma sam vidla!“

Šta sad ja njojzi da divanim? Da je devojka, da nije udova, pa da nešto i kažem. Ovako, kad bi je taj Svetislav teo, ako je neki pravi čovek, pa nek nađe sreće s njime, kad već nije s njenim Krunom. Greota mi zbog Krune, mlad dečko, a eto, ode bogu na istinu, siroma. Pa kad je već tako bog teo, ako ga ima, onda valda i ovo oće, valda on i ovo namešta. Sudbina, šta ja znam.

Nije me, curo, bilo sramota od sveta. A što da me bude? Mlada je moja Anica, pa što da ostane sama, bez kučeta i mačeta? Nije ona, sirota, kriva ni za taj komunizam, ni za tu ideju. I šta je s njime i provela, ni godin dana nisu sastavili, pa ga još godin dana žalila. Ne može se živa zakopati. I šta je imala, molim ja tebe, dvades jednu godinu. Neke njene parice se još ni udale nisu, a ona taku muku doživila.

Kad zajutra, moja Anica ustala zorom, širom otvorila pendžere, luftira, paja, čisti, iznosi mekane stvari na avliju da se osunčaju, pa sve čaše i tanjire iz vetrine u kujnicu da propira, svaki čas je na bunaru, stalno menja opirače, na šporet metla veš lonac i u njega potopila eklane i vezene stvari, okrenula celu kuću natraške! Ja ušla u ekstraj, a šifonjer prazan! Sve to ona pere, leti po sobi, ko da nije ona. Pa će tek meni: „Je l, mati, šta ti misliš da na slavu zovemo gospon popu i gospoju popadiju? Nije nam popa na slavi bio još od preklane, al je ondak bio onaj stari gospon popa, a ne ovaj naš, novi.“ Mislim se ja, nije tebi do gospon pope, a još ti je manje do gospoja popadije, neg je tebi do popadijinog brata, kanda ja ne znam otkud vetar duva, al se i ja pravim luda, pa kažem: „Pa, nek dođedu, čedo, marim ja. Kad Paja bude došo iz vinograda, nek ide da i zove, najposle i ne mora danas, može i sutra.“ Skoči ova moja lucprda, pa me poljubi i otrča u onim crvenim  papučicama sa gombama, na štiklicu, što i je nazula preko beli fusekli, taka je bila moda, a moja Anica uvek sve po modi.

A što nisam, curo, marila kad nam slava padne na vaskršnji post, ne umem ti iskasti. Nije da ja ne volem ribu i riblju čorbu, al ne moš se to meriti s prasicima i s ćurkama, pa kad ispečeš prase u furuni, a pre toga cipovku leba, napohuješ ćureća bela mesa, to je štogod. Ovako, moš ispržiti tu ribu i nuz ribu krompir, a šta ćeš drugo. Dobro, moš i čorbu. Volem kad u čorbu metnem i mrenu i štuku i belu ribu, pa kad se raskuva, ja procedim i ispasiram tu raskuvanu ribu, pa ondak metnem lepu parčad somovine i šaranske ribe i zapržim da papri, al ne baš da ne moš jesti, neg onako, tek da malko rezi. Nit moš štrudlu – i u nju ako ne metneš koje jaje, nije ni za čega, bude ko običan lebac, a ne ko kolač, nit moš neku pogaču brez jaja i mleka, a ja sam uvek mećala i putera, tako mi bude lepša.

A te godine nam Đurđevdan pao baš nedelj dana pre Vaskrsa, usred posta. Nemam kud, poslaću mog Paju na Dunav, kod oni ludi alasa što bi za rakiju i vino oma dali svu dunavsku ribu, pa nek donese šaranske ribe, somovine, ako ima i neka kečiga, jel smuđ se teže nađe, al ako ima i smuđa – njega najvolijem, pa kad se reš isprži na zejtinu, u njim baš uživam.

I taj post, da ti kažem pravo, nikad i nisam fermala. Pa di ti moš na njivu ceo dan i da nosiš samo leba i luka u torbi, brez šunke, slanine, čvaraka, kobasica, jaja, sira? Da obarim krompira, pa da nosim s lebom i to da jedem na ceo dan kopanja? Ja ne znam ko je to izmislio, al je izmislio neko ko nije išo da kopa il poseva kuruze. E sade, šta mogu, moram i ja u taj post, pa kud puklo, ne moš osim sveta.

Moja će Anica kolače za slavu, uvek je to volela. Namesila neki šapica, vanilica, pa i neke oblatne, nit sam znala šta je to, al da viš, nije bilo za baciti, metla dosta oraja, a sve posno, da ne bude pred gospon popom i njegovom svitom nešto kako ne treba, ne daj bože. Za slavu ćedu nam doći, ko što uvek i dođedu, kumovi, tetala, moj Baćko, pa ako još i nekog druga povede sa sobom. Volem kad dođedu ta deca, ko zna šta tamo i jedu i kako im je, jeste to kraljevska služba, al opet. Nije ko kod matere, to sigurno. I još će moj Paja otići da zove gospon popu da svi dođedu kod nas na Đurđevdan.

slavski-kolalci-2015-013

(Preuzeto sa interneta.)

Ja i mati ćemo peći ribu, obadve se ušmurale, udarila neka vrućina, jedva smo izgosile sve, di ćeš ti, tu je bilo preko dvades kila ribe, treba to sve ispržiti. Kujnica nije baš velika, al je zato šporet veliki, zauzo polak, ne moš se okrenuti. Malo mati, malo ja, na smenu, važno da je sva riba bila gotova kad je trebala pred goste. Još se pušila, ko i čorba. Friški lebac, od jutros, našo se i neki krastavac u bašti, od oni rani, što dospevaju u to doba.

Pomagala je i tetala, ne mogu kasti, al je još ondak petljala s nogama, valda reoma, šta li, pa nisam bila rada da je uposlim, bolje nek sedi, nek uživa, jedared-dvared na godinu ako dođe kod nas, pa ne mora i ondak da radi. Ako su ona i njeni došli na svečare, ondak nek i budu pravi gosti, neka što su moji.

Moja Anica leti nuz basamke, samo što se ne skrlja s onim cipelicama što i je onomad kupila kad je išla u Zemun za te oblatne što je pravila od nji kolače za slavu. Došli i kumovi, stigo i naš Baćko a s njime još dvojica kolega, samo još da dođedu popini, pa da moj Paja s gospon popom čita očenaš, da sečedu kolač i da počne slava.

Kad, namesto gospon pope, u avliju ušla gospoja popadija s mlađom sestrom i s bratom, brez dece. Još s kapije, dok je moja Anica do nji dotrčala, gospoja popadija, malko ko i zaduvana, kaže: „Sretna slava, gazde, sretna slava svim ukućanima. Gospodin sveštenik se mlogo izvinjava, nije mogo doći jel se zdravo preladio, pa nije ni red da taki sedi za slavskim astalom. Poručio je da vam bude sretna slava i da će se svrnuti do vas, čim malko prezdravi.“ Izdeklamovala to gospoja popadija, sad da l popa nije mogo doći baš zato što se preladio, il zbog nečeg drugog, ne znam, al vidim, mojoj Anici svejedno da l je ko drugi došo, važno da je došo Svetislav. Sve u njega gledi kad misli da je niko ne vidi. Al ja vidim sve. I njega kako gledi u nju, pa u kuću, pa u avliju, pa bi i kroz kotobanju i ambar da vidi šta imamo u drugoj avliji, a najposle i na guvnu i u bašti. Odjedared sam se setila našeg Krune, pa mi se ražalilo. Kolko mi je on bio i lep i dobar, tolko mi ovaj nešto nije bio po volji. Ne mogu kasti da je bio gadan, al mi se nije dopo ni ondak, ni posle, ni nikad. Ko neki fićfirić, zalizo tu kosu, onako baš crnu, pa i obrve crne, nije ružan bio, al ko da ga je naša Rumenka olizala. Brkovi fest oštucovani, obrijan, belo odelo i bele cipele sa nekim braonskim, ne umem ti kasti kako se to imelo, ko neke mašne, šta li, vezo maramu oko vrata, pa bela košulja, a preko nje braonski prusluk iz kojeg viri zlatni lanac od sata, ovako debeli, s prsta, pa beli i šešir, i on s braonskom trakom, vidi se oma, kicoš. Ošacovala sam ja njega sa sviju strana, a obaška dok je mojoj Anici ljubio ruku, pa ‘gospa Anice ovo, gospa Anice ono’. Da ne lajem sade, al sam ondak u sebi baš prolajala, kako sam umela kadgod da okrljam, kad me niko ne čuje.

Gospoja popadija se uspija, sve joj milo što se njen Svetislav unterhaltuje s mojom Anicom, pa sve gledi ispod oka i smejulji se, a ovamo fali našu verandu i gonak, kobojagi jako joj se sviđaju naše pletene stvari pa se raspitiva di smo to naručili, da i ona kupi, baš joj fale take fotelje i okrugli astal.

Kadgod i da uđemo unutra, da sednemo, pa da se malko i izdivanimo. Ta njena mlađa sestra, što je dovela s bratom, isto neka uspijuša, oma se vidi da je skotasta. Tanka usta, stisnuta, ona žgoljava ko džogara, neke sitne plave oči, samo sevaju na sve strane, da joj nešto ne promakne. Najposle se zadržale na našem kumiću Siniši, lep dečko, samo taki mož biti. Al on ni ne piri što ga ova gledi. E došlo mi da ga izljubim kad je taki pametan. A ne ko ova moja sakaluda, oma vidiš da se zacopala, a ne znaš ni u koga.

Baba i moj Paja ustali, prekrstili se, baba očito očenaš i uzo slavski kolač sa mojim Pajom, našim Baćkom i kumićem, pa ga okrećedu, a sve naglas govore ‘Hristos po sredi nas, jest i budet’, pa ljube kolač, pa tako trired ko što je i red. Ondak je moj Paja uzo nož i naše vino što smo pravili onomlane od hamburga, pa miriši cela soba od toga njega, preseko kolač, zalio ga s tri strane i tek smo ondak svi seli za astal.

Moja Anica će s tetalinom Jelicom i Vericom posluživati goste. Mati neće ni sediti s gostima, ona u kujnici sipa u supntope riblju čorbu, ređa lepu parčad ribe za goste na pradle, seče lebac, trebi krompira što smo ga barili pod ljuskom, pere mladi lukac na bunaru, ove tri pomažedu, meni ne dadu ni da ustanem od stolice, a sela sam baš unakrst od popadije, a pravo preko puta ovog njenog brata Svetislava. Pa baš da ga vidim kaki je i kako se vlada za astalom.

Ova moja se sva usplela oko rakije, pa ne zna koga će prvog uslužiti, da l dejku, da l taju, da l kuma, a najpre bi onaj poslužovnik sa eklanim tabletom pod nos metnula Svetislavu, jel na našeg Baćka i njegove ni ne misli. Najposle se snašla, pa krenula od kuma. Što kažedu: bog na nebu, kum na zemlji. Naš kum Mita zdravo vole rakiju što moj Paja ispeče, pa je fali po celim srezu, a da neće za naše svečare, napako. Te ovaka je, te onaka je, te za lek, te ne mož biti bolja, pa ondak isponova. Baba većem zna kaka je naša rakija, moj Paja je peko pa i on zna, naš Baćko kad dođe na dopust, i on je proba, a njegovim kolegama se zdravo sviđa, pa sam nazdravljadu, što gazdi, što jedan drugome.

A Svetislav samo ćuti. Ćuti i furtom pije, curo, al nekako iz lakta. Kad onu rakijsku  čašicu, eno viš onu na nogu, u vetrini, e nju kad namesti ispod brkova, pa jako udane onaj rakijski vonj, čisto mu se one zejtinjave oči što šaraju svud naokolo, al nisu zaobišle ni Jelicu, ni Vericu, i to od glave do pete, e kad mu se te oči suze, pa dođedu sitne, ko praseće, bože me prosti, i na taj, i na ovaj dan, kad moram da kažem. Mislim se, al ovaj vole da ždere! Ta taj je više ožderan, neg trezan. Aja, ne treba to mojoj Anici. Sa njime se ne bi leba najela, a kamol štogod drugo.

Al šta vredi šta se ja mislim u mojoj glavi, kade moja Anica ni ne šušti za tim. Ona ti se oko njega vrti ko na ringišpilu. Pa mu se umiljava, pa se umiljava: “Gospon Svetislave, oćete l izvoleti još malko ove babine komovice, svi kažedu da je zdravo lepa. Ja nisam ni kušala, jel ne pijem rakije, al mi ona limunada što smo pili kod Vaše gospoje sestre, jošte miluje grlo”, pa ga gledi ko da su sami u sobi. Iju, napako, šta ću s ludom, mislim se. Gledim u mog Paju, on se zabaćoko s kumom u divan, ni ne piri šta ova naša stvara. Ej, glupošo glupava, ta na koga se umetnula da mi je znati? Ako nije na onu moju zaovu iz Surčina, samo je ona bila tako zjakasta kad je bila mlada. Gospoja popadija sve gledi iskosa ovu moju i svog brata, pa se ko smejulji i nešto žuga s ovom njenom sestrešinom, iju, al je bila gadna dok je bila mlada. Posle ni ne znam, nit marim.

Slabo je šta i jeo ovaj Svetislav, ne mogu kasti. Al je sve falio na sva usta: “Kako Vam je ovaj kolačić divan, gospa Anice, ta samo se topi u usti, a tek ova oblatna, delikates.” U, otac te jebo, al umeš i da lažeš!

Najposle sam očla kod matere u kujnicu, to nisi mogo izdržati. Dođe ova moja lucprda da donese prljave tanjire i beštek, a ja joj kažem, ko svaka mati što bi kazla svom detetu: “Anice čedo, napako, nemoj se tolko usijavati pred tim čovekom. Je l ti vidiš da on samo gledi po sobi, pa je gledio po avliji, valda da vidi je l smo siroti il bogati, da oma uvidi da l će i šta će nuz tebe dobiti. Mani ga u očin, naće se neki bolji od njega, takog ožderanog. Viš da je popio polak flaše rakije, dok još ni čorba nije bila na astalu. Otkud to dođe u gostima, pa još za slavu?” Kad ti se ona iskrlještila u mene: “Mati, on se meni jako sviđa, a i šapno mi je da me vole kad sam mu nasula rakiju. Nemoj mi kvariti, ako ću sa njim biti sretna.” I u plač. Mati me vuče za rukav, kaže: “Olga ćeri, nemoj se jediti, proće to nju, znaš kaka je, danas ovako, sutra onako. Ovaj će valda otići kući u taj njin Šabac, a daleko od očiju, daleko od srca, što kaže naš svet.” Mislim se, znaš ti mati kaka je ona, bolje neg što ja znam. Ta će se skrljati za njim, makar ja oma sad na mestu crkla! Kazla bi ja mom Paji, al ne mogu sade. Kad gosti odu, kašću mu, pa nek se i on ždere, a ne samo ja i mater.

Nikad dočekati da odu, bože m prosti! Nikad mi se slava nije tako odužila, ko ova. Jedim se u sebi, gledim u sve nji za astalom, pa mi došlo da i popadiju i njenu svojtu furtom isteram napolje! Sve bi i nogom iscakala do šora. Al, otkud ću popadiju, napako.

Najposle, jedva odoše. Nije mi za druge, nit sam gledila, al mi za ovog kicoša što se vezo moje Anice i ona njega. Da mi je da se njega rešim.

Sklonili sve sa astala, oprali sudove, sve metnuli na svoje mesto, ova mladež očla na spavanje, ostali ja i moj Paja, mati i baba i tetala. Kažem ja mom Paji šta sam vidla i na čega to može izaći, a moj Paja meni kaže: “Ta, mani se, Olga, otkud će za tim poći? Vidli se dvared i ti oma…” Ne znam, curo, je l su ti muškarci glupavi, il je samo moj Paja bio tako glupav? I mati mu priča šta je ova naša luda kazla, al on ni ne šušti. Popio vina, pa se samo smeje. Iju, napako, šta me je snašlo! Znam ovu našu, ta kad nešto zainači, il crći, il pući. Ajd, odemo na spavanje, valda ćemo zajutra nešto pametno izraditi.

Kad, oćeš. Zajutra naše Anice nema!

Dok smo se mi u kujnici divanili, ona ti se s Jelicom i Vericom spakovala, ovaj njen fićfirić došo pod pendžer, uzo kufer, valda je i ova s pendžera iskočila – i pravac Šabac! Mal me šlog nije strefio! Moj Paja bogara po avliji, da ceo svet čuje našu bruku, mati ga smiriva, a on još više! Ja se formalno skamenila od čuda. Znala sam da je naša Anica na svoju ruku, al baš tolko, to nisam ni sanjati mogla…

Ej, bože, al sam se sustala od divana. Dojti mi još malko ti tvoji višanja, umal se nisam sade udavila.

Ko što sam i kazla, brže se povratila iz tog Šapca, neg što je tamo očla. Samo se za džabe izbrukala. A šta ćeš, kad je tvoje, ti i oprostiš. Moram se sade malko odmoriti, ako i ne zaspim, tolko sam se zamorila, a eto, ko da sam nešto radila. Viš ti, curo, kako i divan može umoriti staro čeljade.

Ajd, u zdravlje, i nemoj mi ništa donositi. Samo ti dođi kad dospeš od tvog posla. Najposle, ako budeš punila dolmice, moš mi doneti. Al samo polak od jedne. Kod vas je veće društvo, šta za mene jednu, eto, samo od želje.

 

Advertisements