Slušam ja njega i već se mislim šta bi ponela mojoj Anici, šta bi priji i prijatelju, a šta onoj rospiji, njinoj mlađoj ćerki, jel za Svetislava već znam, bardak rakije. Oma sam vidla šta on najvolije, lako mi je za njega, nek ide u očin. Al mi nešto ne da mira, ne umem ti kasti šta. Samo mi neka zebnja oko srca, pa sve bi i da kažem, al ne znam ni šta, ni kako – ko da sam predosetila da mi tamo nećemo ni ići.

Kad, na Veliku Subatu, otvara se kapidžik, a na kapidžiku moja Anica.

 

17449_depresija_shutterstock_71027956_630x0

Ko je sretan, taj je i pametan (Slika preuzeta sa interneta.)

 

Bila mi juče, curo, al čim si ti očla, nova doktorica, neka Jelena. Iju, al je fina i lepa, ne moš se nagledati! Pa falila i moju Lepu kako me čisto drži, kazla je da to još nije vidla do sade, da se babe pa još i šlogovane, tako drže. Pita me: „Je l, bako, je l to tvoja ćerka?“ A ja joj kažem: „Ta nije, doktorice, to je moja snaja. A volem je više neg ćerku. Kad bi čekala na ćerku, bila bi i gladna i žedna i da sade ne lajem, nije red“, a tela sam joj kasti, bila bi i usrana i upišana, tebi bar mogu kasti, jel i ti si moja, da mi bude lakše. Nekad ti je snaja preča od sviju, pa da si i sto rodila. Taka je i moja Lepa, makar što ti je sestra, mlogo mi je dobra i volem je, ne mogu ti iskasti. Kud i kamo više neg onu moju lucprdu.

A s doktoricom došla i nova babica, ja sade, curo, ne umem kasti kako joj se imelo. Al nije od našeg sveta. Tako ime nisam ni čula. Kako si kazla…? E da. Almasa. S mužom i s decom se doselili u naše Banovce, pa ćedu Banovci sade imati i novu doktoricu i novu babicu i tog njenog muža, ni za njega nisam upantila kako mi je kazla da se zove, a on će biti medecinski brat. Kaki brat, tako i ime.

Dala mi doktorica neke nove praškove, znaš kako sam lepo spavala, ni jedared se nisam probudila noćas. A odjutros mi moja Lepa donela friškog leba iz pekare, pa mi nadrobila u mleko i metla šećera, ta znaš ti kako sam slatko fruštukovala. I oma sam se bolje osetila. A i prošo me jed od juče, od one moje lude što je pobegla za onim štucovanim Svetislavom, otac ga njegov šabački.

Ko što sam ti i kazla, pobegla moja Anica s njime, ni brige je nije za nas, za sramotu što nam je napravila, ubio je bog. Moj Paja nikad nije viko na mene, da kažeš, onako, baš, al tog puta je viko što ga grlo nosi, i da nisam prava mati kad to nisam osetila, i da sam je sve lošo naučila, i da ne može izaći na šor i med svet od čuda i pokore što mu je naša Anica stvorila s tim beganjem, i da ne zna kako će u nedelju u crkvu – ko da mi je pa ta crkva nešto, nije njemu, curo, tolko ni do crkve, kolko mu je do bircuza posle službe, pa ćedu mu tamo čestitati novoga zeta i posprđivati se sa njim, to je njemu, znam ja, ko da gledim iz bircuskog budžaka! Pa usedne na mater i babu, a šta su oni ljudi krivi, očla luda, pa očla. Ne moš ti tu sade ništa. Viče po avliji, pa ode u guvno, pa ga i odande čujemo. Ja sam se jedila što sam se jedila i dok nije očla. Sade više i da se jedim, džabe mi je. Više se jedim što ćedu svi sade znati, a nije tako ni moralo biti. Da je ćuto, niko ne bi ni znavo iz komšiluka. Ta, beda jedna, šta da ti divanim.

Kad, da viš, posle podne, taj isti dan, poslo popa Ranka crkvenjaka, po mog Paju, da dođe kad bude mogo. Došo Ranko, pa stao na sred avlije, i kaže: „Gospodin me poslo, gazda Pajo, da izvoleš doći kod njega i gospoje na divan. Imadu nešto važno s tobom govoriti. Ajd, u zdravlje.“ Siroma Ranko nije baš bio svoj, ne znam da l ga ti pantiš, ja pantim da je taki bio još detetom, al se uputio u crkvenjački poso s matorim popom što je bio na službi u našoj crkvi, pa i s ovim novim – i kad je došo  Banovce, otac ga njegov, nastavio. Ume da oglasi kade šta treba, kad popa peva, i on otpevava, kako bilo, al vrši poso i popi i nama. Moj Paja ga gledi, pa bi ga najpre šopio, bolje njega neg popu i njegovu popadiju, al se suzdržo. Samo je kazo: „Skloni mi se s očiju i ti, da te ne gledam.“ A Ranko će njemu: „Gazda Pajo, šta ću kasti gospodinu i gospoji? Oćeš doći? Kazo je da te pitam.“ Baba se umešo, pa će kasti: „Kaži gospodinu i gospoji, doćedu“, pa ga isprati iz avlije upravo na šor.

Opet se preže Lisko u gik, moj Paja natuko šešir na glavu, nije se ni preslačio, neg onako kako se našo u avliji, pa sa babom, pravac crkva. Ja i ispraćam, pa pitam mog Paju, potio, mogu l sa njima, a on meni, al onako, besan i ko i malko tužan: „Tvoje smo, Olga, vidli šta je i kako je. Sade ćemo viditi šta se može i kako se može ovo nariktati, da nam se svet ne smeje.“ I tako oni odoše, a ja i mati ostale kod kuće da čekamo. Moj Baćko i njegovi pajtaši se ustali, pa ćedu da se špaciraju na konjima kroz Banovce. Ni ne zna on, siroma, šta je noćas i odjutros bil! Otkud će se sade špacirati, na tu bruku i sramotu! Kad je čuo šta je bilo, on se snuždio isto ko i ja i mati. Ne zna šta bi kazo, pa će najposle: „Mati, nemojte se jediti ti i majka, nije naša Anica glupava, valda zna di je i za kim očla. Ako joj ne bude valjalo, ona će se povratiti kući. A svet će ispirati usta s nama, pa će i prestati. Ko je još njima udovoljio, taj se još nije ni rodio.“ Pravo kaže, čedo moje, vidim da mu je zdravo žavo što smo se nas dve tako ojedile. Namestim ja beli čaršav na astal ispod onog našeg oraja, mati iznela ribe i svega što je ostalo sa slave, da deca fruštukuju, pa ćedu se spremati na lađu, za Beograd. S konjima će se špacirati i keriti kade dođu drugi put. Sve ja tako s njima divanim, a mislim se kako je tamo, kod pope i popadije, šta ćedu kasti. Pa da l će moj Paja biti ko što treba, il će, napako, olupati i popu i popadiju ko staru kantu.

Nikad da se vrate. Ako nisam izašla na šor sto puti, manje nisam. Nikad i. Već sam i mog Baćka ispratila, i ovima njegovima spakovala i sira i slanine i ribe što je ostalo, da imadu deca, nije šala, daleko su od kuće, pa neka imaju bar za neki dan.

Kadgod, čujem ja, otvara se kapija, baba utero gik, moj Paja ide za njim, zatvara kapiju i kazla bi, ko da je veso, nije onaki smrknut kaki je pošo. „Dobar veče, evo i nas“ kaže i ide u kujnicu, di ga mati već čeka, a ja idem za njim. Saće i baba, pa da čujemo kako je bilo kod pope i popadije.

„Olga, dojti malo onog crnog vina, baš smo dobro ručali, pa da malko zalijemo“ i namigiva na babu, a i babi šešir nešto u šreh, iju, napako, pa oni se kod pope napili! Ajao, mati moja, šta je tek tamo bilo, jedva čekam da čujem, al ne smem da pisnem, sve se bojim povratiće se ona dreka i vika od jutros. Mati ukraj šporeta sedi na šamlici, ni njojzi nije svejedno, makar što joj je moj Paja sin. Posle sam vidla kroz moj život da ti ljudi, što su dobričine, kad polude, u stanju su da polupaju  sve čega god se dovate! E moj Paja je bio baš taki. Dok je dobar, dobar je ko lebac, al kad se zdravo osekira, beži mu s očiju, da te ne bi i ti bila bijena ko mačka.

Naspem ja njemu i babi vina iz olbe, što je ostalo od juče, pa sednem za astal, da čujem šta ćedu nam kasti. Mati kobojagi džara po vatri čokovom, a i ona jedva čeka da čuje, ko i ja.

„E, pa Olga, udala ti se ćer, bolje nije mogla“, pa opet namigiva na babu. Baba drži onu čašu s vinom, pa gledi u nju, kanda da je ne bi ni prino ustima, a i on se smejulji. Iju, napako, pa šta je sade, jesu poludili! Šta već ne govore di su bili i šta su divanili, neg ovako. „Kade smo očli kod gospon pope i gospoje popadije, oma su nas metli za astal, a na astalu svega, ko na slavi. Posno, ko što bog zapoveda.“ Moj Paja je u tim bio strogo po redu, makar što je radio po celi dan, što na njivi, što u vinogradu, pa i kod kuće. Ako je post, ondak je post i šlus. „Popa nije ni znavo šta su ovi dvoje snovali, pa se čovek zdravo ojedio, al je popadija znala i ona im je i pomogla. Eto, Olga, kad je gospoja popadija aminovala da begaju, valda će im ondak biti dobro. I ova naša luda će se snaći, ta znaš ti da je ona ko mačka, sa devet života, uvek se na noge dočeka. Oni u Šapcu imadu lepu kuću, a Svetislav je svršio Trgovačku akademiju u Pešti, pa ima i lepu radnju. Ima mater i oca i tu sestru što je za udaju.“ Mislim se, ta se nikad neće ni udati, kaka je gadna, napako. Pa ko će to teti? Al da viš, i ta se udala, i to još kako dobro! Te gadne uvek i najbolje prođedu. Valda to tako ovaj odgore udesi. „Neg, Olga, zvala nas je gospoja popadija da se s njome krenemo u Šabac, oma posle Vaskrsa. Ja sam kazo da ćemo ići, da vidimo di se naša Anica udala. Je l si i ti za o to?“ Kako ne bi bila, mislim se. Neg šta ću, neg ići. Baba će nas odvesti na koli il s fijakerom do Pazuve, a tamo ćemo na voz, sve tako on meni govori.

Slušam ja njega i već se mislim šta bi ponela mojoj Anici, šta bi priji i prijatelju, a šta onoj rospiji, njinoj mlađoj ćerki, jel za Svetislava već znam, bardak rakije. Oma sam vidla šta on najvolije, lako mi je za njega, nek ide u očin. Al mi nešto ne da mira, ne umem ti kasti šta. Samo mi neka zebnja oko srca, pa sve bi i da kažem, al ne znam ni šta, ni kako – ko da sam predosetila da mi tamo nećemo ni ići.

Kad, na Veliku Subatu, otvara se kapidžik, a na kapidžiku moja Anica.

Kade se od nje nisam šlogovala kroz moj život, mislila sam – nikad neću. Al eto, baš sam se i šlogovala, sade da l od nje il bogzna od čega, ne umem kasti. Ulazi na kapidžik, ko pokisla morka. Sagla glavu, ide polagacko, nogu pred nogu, sve bi i da uđe i da ne uđe, sva ošvanjena, vidim ja da je vrag odno šalu. „Dobrojtro, mati“, i ćuti, a suze joj se slevaju. Utom silazi i moj Paja sa gonka, pa stao na basamak, sve trlja oči, ko da mu se prekazuje nešto strašno, napako. Kako ga je vidla, tako je pala pred njime na kolena, pa sve čelom udarila u ciglje. Ajao, mati moja, što ću ti s ovakim detetom! Nemaš šta ni tući, nit imaš kome govoriti. Gledi je njen taja, pa joj prešo, digo je za ruke, pa se zagledio u nju, lepo vidim da mu je žavo, sve bi se dero. Al i on samo ćuti i gledi u nju. Beli obadvoje ko kreč. Ta moja verta što sam je nosila po kući i kade nešto radim, više je moji suza vidla, neg sve šnuftikle kad bi se metle na gomilu!

Sve joj oprostio moj Paja, a kako i ne bi, naše je dete, šta ćeš, curo. Valda bi tako svaki roditelj. Pa nisi stvorio dete da ga drugi razlači kako oće, makar i ako je glupavo. I opet ti kažem, nije ona tolko ni bila glupava, ko što je bila nesretna i ko što je verovala kojekome. A znaš kako naš svet kaže: kad si sretan, lako ti je biti pametan.

Isprva nije tela ni da divani šta je to bilo i što se vratila. Nismo je ni pitali, jel smo znali da će sama kasti sve kad njojzi dođe da kaže. S njome nikad ništa nisi ni mogo na silu, neg lepim, taka je bila i detetom. Ko što sam i mislila, taj njen fićfirić Svetislav, makar što su njegovi bili, da kažeš, fini svet, čim su očli za Šabac, još za puta u ajzibanu se oždero, jedva je sišo niz lotre na stanici. Aj dobro, kaže ona, mislila je da će se istrezniti, pa ćedu se izdivaniti ko ljudi, da vide di će živiti, kako će živiti. Aja. Taj se oždero pre deset godina i nije se ni treznio, samo je dodavo i samo se nalivo. I šta je on i mogo stvarati u tim dućanu što ga ima, kade je večito pijan? Tela je moja Anica da stane za tezgu i da bude trgovkinja, al njegovi nisu dali, kobojagi, sramota da snajka radi, pa će raditi ta njegova mlađa sestrešina. Tako danas, tako sutra, tako svaki dan. Moja Anica ni marjaša nema, nema su čim ni od čega da kupi ni čarape, a kamol štogod drugo što joj ko ženi treba. Pa je najposle očla kod zaove da od nje ište koji dinar, a ova je otpravila s onim stisnutim ustima, crkla dabogda: “Idi kod tvoji pa išti, ja nemam, a i da imam ne bi ti dala. Kade si umela da nam se tako uvučeš u kuću ko gadža ispod kapije, a ti sade vidi šta ćeš.” Ne bi ona to ni smela kasti da je njeni tako štogod nisu naučili, to je moja Anica oma uvidla. Onaj tamo krmelja uz flašu, ni brige ga nije! E došlo mi da puknem od muke kad je sve to opričala. Al nisu oni krivi, sama je kriva što je poletila za njim ko šiparica. I žavo mi je bilo i besna sam bila i ne umem ti iskasti kako sam se osekirala. Al što može dete da te smesti u svecka usta, to niko ne može. I kad si jedared dospo u svecka usta, nikad izaći!

Najposle je od njega iskamčila novaca da kupi kartu za voz, a on joj, kobojagi, nije dao da se krene, kao, žavo mu, pa nek ostane još koji dan, sredićedu se, neće on više piti, a vole je, ne ume iskasti kolko – sve ga stvaram sa onim oštucovanim brčićima, pa bi mu svu glavu rascopala!

A kad je vido da je ona baš rešena da se vrati kući, on opleti po njoj! Istuko je, i još bi, da nije naišla njegova materešina, pa je ona spasla od lude. I taka je, sva modra, moja Anica došla kući i pala na kolena pred oca da moli da je primi natrag. Pa ti meni, curo, kaži da l je ne bi primila? Evo, opet mi se ražalilo na nju i njenu sudbinu kaku je imala u te dve tri godine, a baš je mlada bila… Prvo joj umro njen Kruna što ga je volela i on nju, da se o tim mogla debeljasna knjiga napisati, šta ti misliš, tako mlad dečko i tako da strada. Ondak se pobolela, kade je pobacila, pa trebalo je to izdržati, da je od čelika, a ne tako nežnog zdravlja. Ni jača od nje ne bi to sve preživila. E posle joj je upala kašika u med, ne mogu kasti. I tako je i dan danji. Nek im bog da zdravlja, njojzi i njenom Aleksi, samo da više te sekiracije nemam. A sade su i matori, valda su ondak i pametni kad su prošli sito i rešeto i pojeli džak soli u njinom životu. Al volela bi da mi češće dođedu, a ne samo dvared, trired na godinu…

Ja, curo, ne znam je l tebi štogod ladno? Pa kako to da je meni uvek zima? Evo, obukla mi Lepa i štrikov i prusluk i opet ko da drkćem. Otvori taj šifonjer, pa mi dojti tu vunenu maramu da ogrnem. Znaš ti, nisu ni te Totice u Pazuvi glupave, kad se obuku u one suknje, pa se ogrnu s takim marmama, nikad im i ne mož biti ladno. Baš mi je tu dala neka Zuska, kad sam jedared bila u Pazuvi, a okrenula neka salauka, duva, straota jedna. Skinula ona žena tu maramu i dala meni, jel je njen čovek došo po nju s kolima, pa se uvila u neki pokrovac što je našla u šaragama, a bilo joj žavo mene kad je vidla da drkćem od zime. Viđala sam je još par puti, pa sam tela da joj vratim ovu maramu, baš mi nije nešto ta boja, nekako ne volem te plave, ko šerpa, al ona ni da čuje. A viš, i sade mi dobro dođe da se s njome ogrnem.

Čisto bi spavala malko, nemoj se naći uvređena, baš sam se zdravo umorila od divana. Kad god pričam o ovoj mojoj lucprdi, uvek se zamorim. Valda se ponova osekiram, šta li. Mati ko mati.

Ajd, uzdravlje i pozdravi kod kuće, pa dođi kad dospeš.

Advertisements