Ja i moja Anica mećemo u kola korpu sa ranom, krčag s vodom, motike što smo i spremili, pa sednemo u kujnicu s materom da se divanimo o koječim, a najviše o tim proscu. Ako će taj Aleksa dolaziti, ko što kaže Sava, šta ćemo spremati, sa kime će doći, da l će sam il će još koga sa njim biti. I da od tog posla ništa ne bude, nije red odbiti prosca, kaki god da je, moraš ga primiti u kuću kade imaš žensko čeljade, pa posle poručuj po navodadžijama da l oćeš, je l nećeš. Tako je nekad bilo, sade ne znam kako je. Najposle, nagno se Sava na ragastov, pa kaže: „Ajd, pa uzdravlje. Anice, čedo, naš je Aleksa gospodin čovek, da znaš. I pošten udovac. Ako štagod bude među vama, volo bi da budete sretni doveka. Eto, ondak ćemo se i oroditi, što se kaže. A ako i ne bude, opet lepo, da se vidimo u zdravlju. Doviđenja.“

Kanda da sam ti sve ispripovedila o onoj mojoj lucprdi. E, da. Al ti nisam divanila o našem Aleksi, makar što ga znaš, i o tim kako su se nji dvoje sredili još od ondak, pa do dan danas. Nek im bog da zdravlja i života. Ja sam i tako blizu da se sretnem s mojim Pajom na onome svetu.

Kade se udala za našeg Aleksu, oma sam znala da će u njim biti sretna, al oma. Udovac, dve ćeri i jedan sin, ko što i znaš. Žena mu umrla na trećem porođaju, baš kade je i rodila tog sinčića, sirota. Patio se Aleksa so tom sitnom dečicom, sve jedno drugom do uva, kako je znavo i umo, pomagali su i njegovi, ta kod nji su večito i bili. Nit je njemu bilo do čega drugog, samo je gledo kako da tu decu uputi, a brez matere ti je svako dete siroto, ko i brez oca, makar ti to znaš, jel si mlada ostala brez matere. Kad se samo setim kaka je to žena bila! Ta ni jedna joj niste za mali prst, nemoj se vređati, al to je istina. Ne kažem, niste loše, al ko što je ona bila, to se više ne rađa. I kako je, sirota, završila, sačuvaj bože, ako te ima. Tako mlada umrla, greota. A nesretna, nesretna, ko da se na boga kamenjem bacala.

Al ovo još da ti opričam, kad sam već počela.

Ko što sam ti i kazla onomad, kad su ljudi sretni, ondak su i pametni. Tako ti je i moja Anica, kade se udala za našeg Aleksu, čim je bila sretna, oma je bila i pametna. Jeste da je on stariji od nje četrnajst godina, al šta to ima veze. Prav u leđi ko da je kraljevski oficir, a ne bankarski činovnik, lepuškast, ne moš kasti, u najboljim godinama za čoveka. On je neki rod s onim Zorićima, baba mu je bila iz njine kuće, al se i nisu nešto srađali, nit je on kadgod dolazio u Banovce.

Kako ne znaš koji Zorići? Oni što i zovu Perići, to im je špicname. Je l si se sade setila?

A za našu Anicu je naš Aleksa, ondak i nije bio naš, al je posto, e za nju je čuo u Zemunu, od šnajdera što je naš pokojni Kruna kod njega šio odela. Taj mu je majstor kazo da je naša Anica ostala udova, a znavo je da je iz Banovaca, jel je naša Anica uvek s njenim Krunom išla di god da se krene, pa se tako i naš Aleksa posle raspitivo kod Banovčana kaka je i da l se ponova udala. Valda mu je majstor nafalio kako je lepa i iz dobre kuće, Sremica, samo taka mož biti. A morali su mu Banovčani kasti i za Svetislava, onu belosvecku šabačku vancagu i protuvu, da je za njega bila odbegla, pa se još brže i vratila kući, obrukana – ne mogu ti iskasti kolko. Znaš ti šta ti je svet, ako treba za nekog nešto dobro kasti, teško da će, al ako treba da se otrcava, e ondak su oma tu. Al to našem Aleksi ništa nije smetalo, čim se tolko raspitivo. Ništa mi to nismo ni znali, dok jedan dan kod nas nije došo Sava Zorić, od ti Perići, što sam ti kazla.

Mi se spremali vinograd da okopavamo, a ti dana udarila neka kiša, pa nikad lepog vremena, baš do tog dana kade je sinulo sunce, a zatravilo se ko nikad! Moj Paja požurio da iskoristi lep dan, a i bojo se da ne udari medljika – sad, ne moš ti njojzi ništa, ne moš prati svaki vinov list, al moš zapaliti neki krpa, pa da se rasteradu zolje i čele, muve i obadovi.

Uprego moj Paja konje, pono špartač u koli, pa će on sa špartačom, a ja ću s motikom, da i taj poso svršimo, kad se mora. Poće i naša Anica sa nama, makar što ne vole motiku očima da vidi. E pa ne moš ti samo šta voleš. Ima i šta se mora.

Ja još u kujnici, reko da spremim štogod da ponesemo ako ostanemo duže, a ostaćemo, znaš ti kolki je naš vinograd. Anica na bunaru, vadi vode da naspe u krčag, da imamo ladne kad ožednimo. Moj Paja očo u kotobanju da uzme još jednu motiku ako ustreba, kad neko otvara kapidžik. Čujem kako škripe šarke, a sto put sam kazla mom Paji da i podmaže. Valda se nije setio, il nije imo kade od drugog posla. Ni ne vidim ja iz kujnice ko je, al čujem da viče: „Gazde, gazde, ima l koga?“ Mislim se, da ideš u očin koji si da si, valda vidiš po upregnutim konjima u koli da ima nekog kod kuće, nisu se sami upregli. Al nije to, neg što će nas sade, ko god je da je, zadržati pa nećemo ništa stići da uradimo i već se jedim. Da l da izađem, il da mećem taj lebac u lebaricu i tu slaninu i lukac što sam spremila, ne znam di ću pre, a ne znam ni di je mati bila, valda je očla da baci svinjama pominje, šta li, znam da je baba očo u baštu da naseče mišlingera za krave.

Šta ću, vidim da moram ja izaći.

„Dobar dan, Olga“ kaže meni Sava. „Bog ti dao“ kažem ja njemu. „Ja došo poslom kod gazda Paje. Di je on?“ Eto, otoič sam pomislila da će me ovako nešto snaći i snašlo me. „Vidiš, Savo, da smo za putom? Krenuli se da okopavamo vinograd, ako stignemo i kolko stignemo. A žuri nam se. Ne moš od ove kiše, pa da uvatimo lepog vremena danas. A o čim oćeš da divaniš s mojim Pajom?“ On me gledi, pa gledi i okolo, ko da nikad nije bio kod nas u avliji, a obaška što je bio i za našim astalom, al to sade nije za divan. „A je l tu gazda Paja? Sa njim bi imo nekog razgovora.“ Ja se podbočim pred njim, ovaka mala kaku me bog dao, a on ko četir mene, pa mu kažem: „A o čim bi se ti razgovaro s mojom Pajom, a da ne moš sa mnom? Ako ti nešto treba u zajam, ja ti mogu isto kasti ko i moj Paja da l imamo il nemamo.“ Sava podigo šešir s očiju, s drugom rukom predržava bacikli na kojem je došo, pa će meni: „Nije, Olga, to što misliš. Ne treba mi ništa. Neg sam teo s gazda Pajom da se divanim o vašoj Anici.“ A mene nešto preseklo ode, viš, posred grudi, umal nisam pala. „A o čim ti imaš da divaniš o našoj Anici, Savo? Kakvog ti posla imaš so tim? Da se nije štogod lošo čulo? Ako si došo da mi divaniš šta je ko kazo, ni brige me nije. Ja znam ko je moja Anica i kaka je, ta u srezu je nema, makar što nije bila sretna, pa ostala udova tako mlada. I da znaš, Savo, niko ne zna šta ga čeka s decom. I ti imaš kod kuće ćeri, pa vodi ti računa o tvojima, a o mojoj Anici ima ko da vodi brigu…“ Još ja nisam kazla ni deseti deo šta sam tela, kad evo mog Paje, a za njim ide i naša Anica. „Šta je mati“ pita me dete „Šta si se tako uzrujala?“ A ja njojzi i mom Paji: „Ta kako se neću uzrujati, ovaj ode došo da se divani s Pajom o tebi, ćeri.“ Prešo moj Paja i gledi u Savu, da vidi šta ovaj oće. A Sava se premešta s noge na nogu, da nema bacikli da se na njega osovi, valda bi i on pao od moje dreke. „Gazda Pajo, dobar dan. Ja došo da se raspitam o vašoj Anici, poslo me naš Aleksa, sećaš se ti njega? Što živi u Zemunu, a njegova baba meni dođe tetka, iz naše se kuće udala. Sećaš se ti nje?“ Moj Paja gledi čas u njega, čas u kola s upregnutim konjima, pa u motiku što je dono iz kotobanje, pa najposle u našu Anicu i u mene. „Kaži ti meni, Savo, što si ti došo? I šta oćeš da se raspitivaš o mojoj Anici“, ko da ovaj već nije kazo kojim je poslom došo, al ovaj moj valda oće još jedared da čuje. Pa će Sava mom Paji isponova: „Gazda Pajo, nisam ti ja neki navodadžija, mene je, kažem ti, poslo naš Aleksa da pitam kad bi on mogo doći do vas, jel on zna za Anicu i imo bi ozbiljne namere spam nje, ako vi imate volju da je date za njega. Eto, zato sam došo. Pa ti sade kaži šta imaš.“

Moja se Anica sklonila u kujnicu, ja za njom, al tako da čujem šta ćedu se još divaniti. Nisam rada da mi nešto promakne, a već sam kazla šta sam kazla, pa mi ni to nije svejedno, a ne mož vratiti reč u usta. Nije taj Sava nikad bio loš, al znam ja šta su Banovci sve lajali o mojoj Anici, pa sam još zdravo besna zbog tog. Ne kažem, i ona je kriva, al nije moja Anica ni zlobna, ni brezobrazna, nije ni nepoštena, a sad što joj se to omaklo – neću je zbog toga na vešala, napako. Dosta se ona napatila u njenim mladim životu, još i ja da joj čantram, a tek kojeko! Ne dam na moje dete, makar bilo i najgore, a ne što nije. A već je i od tog njenog beganja prošlo skoro sedam godina, pa valda je već okajala greove, ako i je i bilo. Nit kud veliko ide, nit se špacira, nit se nešto modi, sedi kod kuće, vredna je i radna, ne dam više da na nju senka padne. Jednu nju imam i mog Baćka, pa nek puknu Banovci, idem šorom uzdignute glave, šta mi ko može.

I sve ja tako mislim u mojoj glavi, kade čujem di me moj Paja viče: „Olga, dojti nam dva satljika od one rakije, sešćemo pod oraj, valda nećemo o tim divaniti na tvojim baciklu i nuz moju levču, Savo.“

Kad moj Paja kaže „od one“ rakije, oma znam koja je, to je ona što mu je najbolje ispala, ona od preklane. Komovica od naše loze, al je baš udesio. Da l je ostalo još po akova, il manje, davali smo je i za lek, a i pilo se od nje ponajviše. Vidim, oće da se pokaže i pred Savom Zorićim, pa nek se i pokaže, ima i so čim.

Kažem ja mojoj Anici: „Idi, čedo, u podrum i naspi od te rakije što baba ište.“ Donela moja Anica polak litarske flaše, ja naspem satljike i iznesem na poslužovniku. Oni seli ispod oraja i divane se, čujem, o Zorićim vinogradu, što je blizu našog, u njin već udarila medljika, pa su furtom palili stare krpe da rasteradu rojeve kojekaki mušica, čela, stršljenova i muva. Napako, to i nas čeka, mislim se.

Ni ne šuštim više o čim pričaju, jel znam da će mi moj Paja posle sve po redu ispripovediti.

Ja i moja Anica mećemo u kola korpu sa ranom, krčag s vodom, motike što smo i spremili, pa sednemo u kujnicu s materom da se divanimo o koječim, a najviše o tim proscu. Ako će taj Aleksa dolaziti, ko što kaže Sava, šta ćemo spremati, sa kime će doći, da l će sam il će još koga sa njim biti. I da od tog posla ništa ne bude, nije red odbiti prosca, kaki god da je, moraš ga primiti u kuću kade imaš žensko čeljade, pa posle poručuj po navodadžijama da l oćeš, je l nećeš. Tako je nekad bilo, sade ne znam kako je.

Najposle, nagno se Sava na ragastov, pa kaže: „Ajd, pa uzdravlje. Anice, čedo, naš je Aleksa gospodin čovek, da znaš. I pošten udovac. Ako štagod bude među vama, volo bi da budete sretni doveka. Eto, ondak ćemo se i oroditi, što se kaže. A ako i ne bude, opet lepo, da se vidimo u zdravlju. Doviđenja.“

Ispratio ga moj Paja do kapije, pa se vraća i seda na kola, a materu viče da otvori kapiju. Ja sela pored njega na kola, naša Anica u šarage, pa u vinograd. Ćuti moj Paja upravo do vinograda, ćutim i ja, a ćuti i naša Anica. Njojzi je već i svejedno. Obrukala se, ne moš je oprati ni Dunav ni Sava, ako je ne opere ovaj Sava Zorić sa tim njegovim Aleksom, niko neće. Kanda da se ona već pomirila so tim da će ostati sa nama, nit se žali, nit govori, nit romori. Valda više ni ona sama ne veruje da mož biti sretna u nekim čoveku. Kad je taka sudbina zadesila, a i sama je bila kriva, al o tim sam već divanila, pa da ti ne divanim furtom jedno isto.

Kad sam vidla vinograd, smrklo mi se pred očima. Iju, napako, pa to čitava ardala izrastila! Ko da nismo kopali pre dvadest dana! Sad će moj Paja špartačom, a ja i naša Anica ćemo za njim s motikama. Valda ćemo nešto i stvoriti. Sad se ja već i jedim što nisam zvala one Kešine da i oni pođedu sa nama, brže bi svršili poso. Al već vidim, ne moš to za dana ni svršiti, doćemo mi i sutra, a za sutra ću ja već nji i zvati. Ja teram dva reda, dva moja Anica. Ta ne što je moja, al je sposobna za svaki poso, nema joj ravne, makar što ne vole da kopa. Kad smo došli na polak, već izašli iz dolje, vidim da gore i nije baš tolka travuljača ko tamo kod puta, pa se ko i obradujem. Isteramo ta četir reda, moj Paja se već treći put vraća sa špartačom, pa me viče: „Olga, kad odete do brega, nek se Anica vrati po korpu, zdravo sam ogladnio, a ja ću konje ostaviti u dolji da i napojim i naranim.“

E curo, volela sam taj naš vinograd, al baš, najviše zbog tog brega. Kad se popneš, pa dođeš na onu ravninu, puca ti vidik i na Dunav i na Belegiš i čak do Surduka se vidi, a na drugu stranu do Kasarne, pa kad je lep dan, ko što je taj bio, vidiš i Zemun u daljini. A obaška preko, banacka strana. Pa posadili topole, pa one vrbe, sve to ozelenilo, ta lepota od boga, šta kasti drugo. A Dunavom prolazi neka lukcuzna lađa, čuje se graja, mašedu s nekim zastavicama i s maramama, a ja se mislim, bože, bože, al ti neko uživa, a ja se već sustala od dva reda što sam isterala odole do brega! Nekom ti je život mati, a nekom maćija. Mogla je tako i moja Anica s njenim Krunom furtom da se voza na ovakoj lađi, al kad nije bio pametan, neg je glavu izgubio za o tu njegovu ideju i taj komunizam. I za čega, pitam ja tebe, curo? Ni za čega. Za kojekake bitange.

Donela moja Anica pokrovac, pa metla na travu, raširila beli čaršav, pa iznela friška leba, jutrošnjeg, pa slanine, pa bela i crna luka, pa sira i bareni jaja. Došo u tom i moj Paja, seo pa se naslonio na našu vinogracku breskvu, skino šešir, zdravo se i oznojo, polila mu Anica da opere ruke, tako, sedećki, pa pre neg što je počo da seče lebac, kaže: „Napala si čoveka, Olga, samo što mu oči nisi iskopala, a nisi trebala. Ja sam mu kazo nek dođe so tim Aleksom oma sade u nedelju, da vidimo je l taj čemu i da odma znamo na čemu smo. Je l, Anice, je l ti to po volji?“ Mene ništa i ne pita, vidim da je besan što sam kazla Savi šta sam kazla. Pa, otkud sam ja mogla znati o čim je on teo, što nije kazo oma, neg se snebiva, pa i kazo bi i ne bi, pa s jedne noge na drugu. Nije mi ni žavo šta sam kazla.

Moja Anica se upiljila u Dunav, ni ne gledi u nas, neg u onu lađu što prolazi. Samo je kazla: „Kako ti kažeš, tajo. Ja sam za to da se upoznamo.“ Na tim je i ostalo.

Da ti sade ne divanim o tim kako smo oposlili vinograd, kako su Kešini došli sa nama oma sutra da dovršimo šta smo započeli, neg da ti kažem kako je bilo u tu nedelju, kade je prvi put kod nas došo naš Aleksa.

Nit je tu bilo neke žurbe, cuor, nit je bilo sekiracije, sve se obavilo kako dolikuje i kako bog zapoveda. Jedno mi se samo ražalilo – kade je moja Anica u jedan par, dok smo sedile pod orajom ja i ona i mati, kazla ko za sebe, potio: „Mati, ako sam ja vama teška, udaću se za tog Aleksu, makar kakav da je.“ E da je kazla šta god drugo, ne bi se ja tolko osekirala, a ovako mi došlo da se derem naglas. Mati je gledi, pa joj suze u očima, a ja je zagrlila, pa joj kažem: „Anice ćeri, otkud ćeš ti nama biti teška? Pa, čedo moje, ti si naša mezimica, znaš ti da je tebi tvoj taja oma sve i oprostio. Nije bilo sreće, šta ćeš. A možda će sade biti. Nemoj biti luda i misliti tako štogod.“ A u grlu ko da mi zasela knedla, oću da puknem od tuge što je to kazla.

Mati oma zajutra u tu nedelju kad je moj Paja poručio po Savi da dođe prosac,  zaklala dve patke, pa i metla obavde na supu, pa dosta zeleni, a namesila i dosta rezanaca od sami jaja, pa razvila list tanko, tanko ko flis papir, a ostavila da rezanci budu baš dugački, onako kako ja volem. Moja Anica izdimstala i želuce i džigerice i srca, pa još metla dva-tri friška žumanceta, pa sredinu od leba, pa dobro pobiberila i so tim jednu patku napunila i metla da se peče, a drugu ostavila na supi.

Na astalu pod orajom, beli vezeni čaršav, oni naročiti tanjiri s belim ružama puketušama, pa srebrni beštek što je moj Baćko kupio sestri i dono na poklon, jel zna da ona vole take lukcuzne stvari. Pa salfete, sve vezene s belim i zlatnim koncom, uštirkane, samo dube.  Nije tela da mesi kolača, neg je napravila šnenokle.

Nisam, curo, ni znala kolko je to lepo! Je l i ti nekad praviš? Viš, mogla bi napraviti pa mi malo doneti, eto, od želje. Nisam ti ja neka izelica, al živo čeljade, a volem te šnenokle. Tu nemaš šta žvakati, neg samo progutaš, a ja i tako nemam zuba, pa mi zgodno.

Prosac će doći s mojim Pajom, oma posle službe. Doće i Sava sa njima.

Kako, koje službe? Pa u crkvi. Je l ti misliš zbog pope i popadije? A, pa oni su oma, ne znam ni da l je prošla i godina od kad je moja Anica odbegla za popadijinog brata i vratila se, očli negdi u Srbiju, a u Banovce je došo drugi popa, iz Sasa, malko stariji čovek, s popadijom. Deca im se već poudala i poženila, kad su primili banovačku parohiju. Što su ovi šabački očli, to znam. Od sramote što se i popadija u Anicin beg bila umešala, a što nije smela uraditi, pa im nije bilo svejedno kade se vratila oma kući iz Šapca i još sva modra. Al što su ovi došli iz Sasa, kade su tamo ceo život bili, to ni ne znam. Nit idem u crkvu, nit me brige o tim. Valda su tako većali u Vladičanskom dvru u Karlovci.

Moj Paja i prosac peške, a sa njima Sava na baciklu, vidim da vrluda Šijačkim šorom pored nji, kade sam izašla da vidim idu l, pa ja furtom u kujnicu da zakuvam supu.

Sade se i ove dve usplele, moja Anica se još ni obukla nije kako treba za goste, al je makar kosu nakolmovala odjutros, pa će i ona furtom u sobu da se odene kako dolikuje. Mati ukće po kujnici, gledi da nije štogod poboravila, a ja čas do astala da vidim da l nešto fali, čas do kujnice da vidim je l su se digli rezanci u supi. Iju napako, oćemo l sve stići?

unnamed-6

Kanda da je baba Olgina Anica baš ovaka bila. (Preuzeto sa interneta)

 

Otvara se kapidžik, ja na avliji, gledim, jeste moj Paja visok čovek, al ovaj sa njim višlji za polak glave! Glasno divane, kanda da je ovaj prosac mom Paji baš po volji, čim se tako naglas smeju sva trojica. Sa njima ide Sava, gura bacikli, pa ga naslonio na našu jabuku, baš ode, ispred verande. A u taj par, i naša Anica silazi niz basamke, onako lepa i feš u struku, ko devojka. Stao prosac, ko da ga je grom pogodio! Valda sve što je o njojzi čuo, nije bilo baš ovako kako on sade vidi! Zasto u po reči, pa gledi, ne moš pogleda skinuti s naše Anice. Znaš ti, curo, kad je tvoje dete, ti ni ne preduzimaš da l je lepo, jel kako god da je, tebi je najlepše. Tako i mi, gledimo je od kade se rodila, pa nam tako obična. A nije, eto, viš, to drugi uvek bolje vidi. Neku lilavsku aljinu obukla, onako skromno, a gospocki, pa cipele iste take, na malu štiklicu, s mašnicom, a na mašnici biser, a take bisere metla i oko vrata, pa i minđuše ima take u ušima. Kosu nekako naročito namestila, pa skupila odnatrag i vezala belu satinecku traku. U tom moj Paja progovori: “Ajdemo te, ljudi, oladiće se supa, već je vidim na astalu kako se puši.” Naš Aleksa se pokloni Anici, pa kaže: “Anice, dobar dan. Ja sam Aleksa Tošić, bankarski činovnik, pa sam došo ko što sam i poručio po Savi. Milo mi je.” Moja Anica se sišla niz basamke, gledi ga pravo u oči, nije ti ona od oni što glede u zemlju, kobojagi, stide se. A šta ima i da se stidi? “Milo mi je, gospodine”, samo je to kazla. On joj dao neki paket, zamotan u šarenu artiju, pa joj kaže: “Izvolte za Vas i za Vaše, da se osladite. Ja zdravo volem čokoladne bonbone od te vrste.” Nit je on njoj poljubio ruku, ko ona nesreća Svetislav što je izbalavio po celim rukama kad je bio kod nas na svečarima, nit je gledio po avliji šta di i ma i kolka je kuća, neg je nju oma uzo pod ruku, pa sa mojim Pajom i Savom, za astal. Al pre neg što su seli, kaže on: “Anice, mogu l Vas zamoliti da mi polijete vode da operem ruke?” Di ćeš ti sade iznositi lavor, pa bokal, pa tu čitavu komendiju. Aja. Očli oni do bunara, pa zajtili vode u kantu i moja Anica i njemu i njenom taji i Savi polila vode iz onog crvenog lončića na bele oči što je posle moja Lepa posadila u njega  muškatle, ondak kade se već načisto olupo. Eto ga tu, na gonku.

Izašla i mati iz kujnice, došo i baba – ni on nije volo baš mlogo po crkvi, pa nije ni išo s mojim Pajom na službu nedeljom, neg je tako tim danom sedio na šamlici kod baštice, iza kujnice, i pušio na lulu, čisto da se čovek odmori bar taj dan. Oko njega večito i mačaka i vašaka, zdravo i je volo, a i oni njega. Šta ti misliš, kaki je to čovek bio, kad je našeg Šarova što smo ga ondak imali, naučio da se s njime rukuje?

Za astalom, sve po redu. Supa, rinflajš, sosa od mirođije i sosa od paradajza, pa šta ko vole, barena krompira, pa patkinog pečenja što je moja Anica metla na pradlu, pa uz svako parče i malko onog fila što je filovala patku, pa pečena krompira, pa te zelene salate – nikad nisam marila tu salatu, to mi dođe, curo, ko mišlinger, otkud je to da ljudi jedu? – pa ćušpajz od šangarepe i od graška, a lebac mati zajutra ispekla, pa uz lebac metla i koju kajzericu, pa sve to u najfinijoj lebarici, o rakiji i o vinu da ti ne divanim.

Gledi Sava, valda čovek nikad nije ni seo za taki astal, a gledi i prosac, ko da misli: kud je ova ovaka lepa, još ako ume i ovako lepo da kuva, ja sam sretan čovek! Sela i ja za astal, doće i mati da sedne, a naša Anica će iznositi i posluživati. Taki je i red. Da starije čeljade sedi, a mladež da opsluživa za astalom. Gledim ja u našeg Aleksu, pa da viš, nije ružan. Onako, skroman čovek, al veso, ima lepe zube ko i naša Anica, a malo, malo pa se smeje. Fali sve što ona iznese na astal, dok još i ne proba. A ja kažem: “Eto, nismo mi ni znali za taj ćušpajz, to je naša Anica spremala. I patku je filovala. Kod nas u Banovci se tako nešto i ne pravi, samo se obično metne, brez ti špecija što ona ume. Je l tako, Savo”, a Sava klima s glavom, zaburio se u tanjir, pa samo žumata. A ja bi i da izgladim tu situaciju sa njim, napala sam čoveka onomad kad je bio, ni krivog, ni dužnog. A, reko, i da kažem  koju reč, da ne ćutim ko mula, a da malko i isfalim moje dete, što da ćutim.

Reč po reč, imaš o čim s takim čovekom i divaniti. Iznela moja Anica i šnenokle, a ne da su joj ispale, samo take – ko da si metno grudvu snega, pa odgore onaj žuti fil, ta samo tako mož biti. Obliziva se naš Aleksa, vidim i Savi se svidle, ako i je kadgod i probo. Moj Paja nije bio majstor od kolača. Njemu daj šunke, slanine, kobacica, džigernjače i friška leba, to on vole.

Nakašljo se naš Aleksa, pa počo: “Vi, gazda Pajo, znate zašto sam ja došo. Sade sam i vidio vašu Anicu. I ona i sve što sam vidio ode, meni se svidlo. Da ja kažem koju reč i o sebi. Eto, imo sam tu nesretnu situaciju, osto sam rano udov, žena mi umrla na trećim porođaju. Moja su deca sade već i poodrasli, svako će svojim putom, pa sam mislio da je došlo doba da malko pomislim i na sebe. Ja sam bankarski činovnik, upošljen u Prometnoj banki, tamo mi je i otac službovo, a sade je u penziji. Lepo zarađivam, imam i lepu kuću u Zemunu, u Franctalu, baš čelo švapske crkve. Nije nešto velika, al nije ni mala. Za mene i eto, ako bude sreće, za vašu Anicu, biće dosta. Ćerke ko ćerke, sutra će se udati. Sinu sam već kupio plac u Pregrevici, oma iza Kule Sibinjanin Janka. I počo sam da mu pravim kuću, makar što je mali, začas će doći vreme kade će mu trebati. Kade se bude ženio, da ima di, da svak ima svoj život. Mošte doći kod mene u svaka doba, a Vi, Anice, obaška, uvek ste dobrodošla. Teo bi da i sami vidite di i kako živim, da se ja i Anica bolje upoznamo i da, akobogda, stupimo u brak. Ja nemam sluškinje, al ni tolko posla nema ni po kući, ni oko kuće. Moje ćeri su naučene da sve rade, a i sin, još je dečkić, al ume i on da počisti po avliji i da ode u dućan da kupi šta treba od špeceraja. A i uvek se može uzeti neko pod nadnicu da uredi avliju il neka Madžarica il Totica da opere veliki veš il da pospremi po kući. I ja umem, a i volem da radim sve po kući, samo baš nisam vešt u kujni, pa je to moja mati dosad radila. A volo bi da imam ženu, jel kad je čovek sam, nigdi nije presto. Ni da odeš negdi, ni da se prijateljuješ s nekim. Sve to porodični ljudi, ja sam za to društvo nisam. Dosta mi je samoće, eto, zato sam i došo.”

Slušamo mi njega šta divani, oma se vidi, domaćin čovek. Nema tu da se fali ko što bi neki, neg kaže onako kako jeste, pa ako se nama svidlo, svidlo. Ako nije, opet lepo.

“E pa, Aleksa, doćemo kod tebe u drugu nedelju ja i moja Olga sa našom Anicom, ako je njojzi po volji. Oću da vidim di bi dao moju Anicu i za kim. Neš mi zameriti, ti znaš kako je ona prošla u njenim životu, čuo si za njenog pokojnog Krunu, znaš i zašto je momak strado. Ne bi volo da nešto ne bude kako valja i kako bog zapoveda. Šta ti kažeš, čedo?” Naša Anica gledi u njenog taju, pa će: “Volela bi da vidim i decu i kuću i da se upoznamo sa njegovima.”

Tako se svršio taj svečani ručak.

Odoše Aleksa i Sava. A mi ostali još za astalom, da se izdivanimo. Rekla bi da se i našoj Anici dopo ovaj prosac, pa ni moj Paja nije protiv, mati je oma kazla da je fini čovek, a baba se ućuto, kanda da mu nešto i nije po volji.

“Šta je, babo, šta si se ti sade umudrio, kaži oma ako ti se nešto ne sviđa” pita ga moj Paja.

A on će njemu: “Ta nije da mi se nije svidio, oma se vidi da je gospodin. Al mi se nešto ražalilo zbog naše Anice… Žavo me da ide od kuće, naviko sam se na nju, ko će mi pevati zajutra po avliji, ko će se penjati da dovati jaja od ovi naši ludi kokošaka što se veru di stignu da snesu? Ko će terati guske i patke na baru? Ko će sa mnom kruniti kuruze predveče? Ko će mi skuvati divku zajutra?” Pa se skoro zaplako.

A mati ga prekoreva: “Iju, napako, pa valda nije važnije da tebi zajutra kuva divku, neg da ona živi ko gospoja, ubio te gospod! Ta ja ću ti kuvati tu divku, izela te ona.”

Sade ga tek i razumem, pravo da ti kažem, curo. Kade si mator, fali ti mlađe čeljade da ti se nađe u tvom životu. Makar ništa ne radila, fali ti da samo bude tu, da imaš s kime da divaniš, da imaš s kime i da se smeješ. Jel ovako mator nisi ni za di i ni za koga, sem za svoje najrođenije.

E, dođe i to vreme da se krenemo i mi u goste. Išli smo, ne mogu kasti, kod tetale u Zemun, i na svečare i o Vaskrsu, a i onako, kade idemo s pijaca, il ja sama, il s mojim Pajom, il s Anicom. Nekad je i mati išla sa nama. Al sade je naročito. Tako smo ti mi u subatu zajutra na lađu, pa ćemo kod tetale noćiti i ondak idemo kod Alekse u goste. Tetala nam se baš obradovala kade nas je vidla, a nije se nadala gostima. A obaška kade je čula po kojem smo poslu! Oma je kazla da će i ona sa nama. Pa nek se krene i ona, što da ne ide, više očiju uvek bolje vidi, što kaže naš svet.

Ja i moja Anica nismo tu noć oka trenule. I mene, ko i nju, uvatila neka jeza, ne znaš ni zašto, ni krošto, nit je prvi put da se udaje, nit je više baš tako ni mlada, al opet. Čim je svanulo, mi se obukle, ta šta obukle, namodile se, pa sele u kujnu, da čekamo mog Paju i tetalu da ustanedu, pa da i fruštukujemo. Ja napravila zlatne moče, skuvala mleka što smo doneli, nasekla malko šunke i slanine, iznela našeg sira.

Izašla tetala iz stražnje sobe, pa oma na nas: “Iju, napako, vas dve, kud ste se nadigle još ni svanulo nije? Ta neće mladoženja pobeći, Anice, ne beri brige!” Evo ga i moj Paja, pa će na avliju da se obrija, ima lepa česma, tetala mu dala ogledalce i vezeni peškir, pa će se ondak fruštukovati i nji dvoje ćedu na službu. Tako uvek i bude kade dođemo kod tetale na posedak. Pa kade se vratidu, ondak ćemo polagacko do Aleksine kuće. Nije to ni daleko odatle, tetala mi kazla i di mu je kuća. Oma tu u trećim šoru od njenog.

Nikad dočekati da se ovi vrate iz crkve. Sade makar znam da moj Paja neće svrtati u bircuz posle službe, kade je tetala sa njime. Kadgod, evo i nji. Ja i moja Anica oprale to malo sudova što je bilo, ručak nećemo ni prestavljati, kade već idemo u goste. Pono moj Paja i rakije i vina, ja metla dve flaše pekmeza od naši kajsija i jednu flašu kuvanog paradajza, reko, da ne idemo prazni ruku, nije red.

unnamed-4

U trećim šoru odavde se udala baba Olgina Anica za Aleksu Tošićeg. (Preuzeto sa interneta.)

Začas smo i stigli. Stali mi ispred kapije, da se još jedared vidimo kaki smo i da l smo se dobro udesili za ovu priliku. Na mojoj Anici lepa bela aljina na crne tufnice, crne antilopske cipele na šnir, a s malom štiklicom, onako baš zgodne, ista taka antilopska tašnica, metla bele eklane rukavice, šeširić na glavu, a pod njim njena bujna crna kosa, namazala i karmin, al nije zdravo crven, neg onako, više na roze. Jedanput lepa, šta kasti, nije što je moja. Moj Paja obuko ono njegovo lepo tegecko odelo što je sakov na preklop pa se zakopčava u dva reda s nekim lepim dugmadima, pa lepe cipele i šešir, tetala u njenim crnim sandalama i u aljini iz dva dela, jeste crna, al ona crninu nikad nije ni skinula otkad je teča umro, ima već pešes godina od to doba, bog da mu dušu prosti, a i ja se nisam lošo udesila. Bordovska aljina, pa lepe cipele i da sade ne divanim o tim, al nisam ni ja bila makar kakva. Uvek sam volela lepo da se obučem, a obaška kade je ovaka prilika, neg ne moš stići od posla.

U avliji, pod velikom trešnjom, astal sa pletenim foteljama, skoro ko naše, al su ove ofarbane u belo, pa mi čisto i lepše neg naše, došle ko čipkane. I astal veći, u dugulj, nije ko naš, okrugli. Pa lepi jastuci na njima, da je mekano kade sediš. Sa basamaka se silazi i naš Aleksa, valda nas je vido kroz kapiju. Nešto mi došo još višlji i lepši kade sam ga sade vidila. Nasmejan, pa lepo obrijan, nema ni brkova, malko ko da je proćelavio na potioku, al to sade niko ni ne ferma, a nekad se na to mlogo gledilo. Ako je ćelav, oma je i gadan. Sade ja vidim da to baš i nije tako. Al ajde.

Otvara tu njegovu zelenu kapiju, a sve se i kroz kapiju može viditi, to su ti one od kovanog gvođža, ondak su i počele da se mećedu, dotad su bile sve drvene, isto ko i naša. Pozdravimo se mi tu s njime, pita kade smo došli, pa kad je čuo da smo još od juče u Zemunu, čisto se trgo: “Mogli ste doći još juče, makar bi se dvaput vidli”, a sve gledi u našu Anicu. Ona digla glavu, pa joj se samo malko oči smeju na njega. I ta moja lucprda je umela, kad je tela.

Ušli mi u avliju, a u avliji cveća, al svakojakog. Zumbul i zelenkada precvetali, al se vidi da i je bilo, a sade lale! Znaš kake, curo, sve one duplovane! Puzavice već i napupile, neka se već i rascvetava, kanda da su crvene, pa se sve penjedu po zidu, upravo do krova. Patosana avlija, ciglje sve ravne, iste istacke, ne moš se skrljati na njima, pa sve kad bi se i na štikle popela. Dao mu moj Paja to što mu je dono, zafaljiva se naš Aleksa, pa fali i našu rakiju i naše vino, ja mu dala šta sam donela, sve je on to metno na astal, pa nam kazo da izvolimo sesti, a on će oma doći, kaže, samo da dovede decu.

Kaka deca, pa tu su čitave devojke! Lepe, visoke valda na oca, ne znam kaka im je bila mater. Ne zna se koja je od koje lepša, a iste, ko da su blizanke! Ljubica je starija godin i nešto dana, Nadica je mlađa. I najposle, taj mali što sam ga furtom zavolela i dan danji ga volem ko da mi je rođeni unuk, Bogdan. Šta ćeš ti sa ćerima, to se poudaje i ode od kuće. Žensko dete je tuđa sreća i tuđa radost, tako je uvek bilo i uvek će i biti.

Svi su kazli “ljubim ruke” i svakog od nas u ruku i poljubili. Samo je moja Anica izmakla ruku, pa i zagrlila, jedno po jedno, i po njima i po njojzi sam vidla da će tu biti lepog života. Al znaš kad to osetiš oma, pa i ti si mati, već si i baba, moraš to znati i sama.

A lepo obučeni svi, ove devojane u belim aljinama, pa sve na karnere, bele fusekle, valda na štupantljiku, čim su im preko kolena, pa crne lakovane cipele sa prečkom i zlatnom šnalicom. U kosicama im lepe bele mašne, pa još na crne tufne, ko da su znale da će se i moja Anica u taku aljinu na tufne obući! Baš ko da im je mater, samo je zdravo mlada za tolke ćeri, al ko to sade gledi. Aleksa smo gledi, pa formalno vidiš da mu je milo što se naša Anica svidla njegovim ćerima, a i nji dve njojzi.

A mali, ta on mi je bio najslađi, curo, ne umem ti iskasti. Obukli ga u drapsko odelo, pa mu metnuli i mašnu oko vrata, ko lutkica. Lepa kosica, lepo začešljana, pa na razdeljak. Ko mator. Oma je seo do mog Paje, pa s njime u divan. Odnekud se stvorilo i neko kučence, lepo i ono, pa ima i mašnicu oko vrata, ko i ove devojčice, i oma kod Bogdana u krilo! Ta, mani ga, mislim se, otkud se vaška drži na krilu, makar da je lepo. Al on furtom grli tog kerića, pa ga dao i mom Paji, a ovaj isti ko i baba, vole te kere i mačke, pa oma počo s njime da se sigra. Moju Anicu okupile ove dve, pa je odvele unutra, da joj pokažedu štogod. Iz kuće se čuje smej, kikoću se sve tri i nešto divane, pa ondak se i neko muziciranje čulo, kanda ove devojane sviraju na klavir – ta to je velika gospoda, čim imadu i klavir, a to je skupa stvar. Ne bi ja, curo, ni znala za taj klavir, da nisam vidla kod našeg pokojnog Krune. On je lepo umo da peva i da se prati na klaviru. Milina slušati. Pa je i našu Anicu počo da uči, al, siroma, nije stigo. Od ideje. I od onog očina, komunizma.

Ja i tetala se gledimo, pa bi nešto i kazle, al ne moš od ovog malog Aleksinog, posadio se nuz mog Paju, pa ni ne trepće, sve sluša i gledi u njega, oma vidiš, pitomo neko dete, pod kožu se uvlači.  Tetala me podgurkiva, pa namigiva i sve glavom pokaziva na kuću, svidla joj se i kuća, a bome i Aleksa. Ja joj pokazivam da ćuti, da nas ne vidi Aleksa, napako, kako se domunđavamo. Nije on makar ko.

Kad, u jedan par, vidim ja di na vrati stoje i Aleksa i moja Anica i Ljubica i Nadica – svi ponešto nosidu u rukama od posluženja. Oma se to stvorilo na astalu. Nisam ni vidla kad su sklonili ono što smo doneli. Vruća gibanica na velikom tanjiru, pa na dve tacne lepo poređana šunka, slanina, koje bareno jaje, sira. Pa manji tanjiri i beštek sa salfetama. Ondak bokal limunade ko vole, sa čašama nalik na one naše što moja Anica meće kad imamo gostiju. Nije astal mali, da kažeš, još je i veći od ovog našeg, ko što sam ti i kazla otoič, al za sve ovo i jeste.

Kaže naš Aleksa: “Evo, izvolte, poslušte se. Da malko posedimo ode na avliji, pa ćemo ondak u trapezariju, da se ruča. Nešto sam spremo ja sam, a nešto je i moja mati, evo saće i ona i otac doći, pa da se upoznate i sa njima.” Ni mislila nisam da će i prija i prijatelj baš oma danas doći! Al ne nadaš, ondak ispadne i najbolje.

Nije prošlo mali, kad eto i i prijatelji na kapiju. Fini svet, gospoda. Oma su ove dve i mali pretrčali babi i dedi, pa sa njima do nas. Prija se oma izljubila sa nama, prijatelj, oma se vidlo da je neki dobričina, pa se i on pozdravio sa nama. Seli i oni da se izdivanimo. Curo, ko da se znamo boktepita od kade. Prija rodom iz Kupinova, od našeg sveta, a prijatelj od Smedereva, nikad nisam ni upantila kako mu se imelo to selo odakle je došo u Zemun još devesto treće. I on je radio u toj banki di sade radi naš Aleksa.

Iju mene, ja sve “naš Aleksa”, ta ondak još nije ni bio naš, neg je bio njin, al sam ga ja oma zavolela, pa mi je oma i bio naš. Divanimo se o svemu, moja Anica malo sedila sa nama, pa očla da se sigra sa dečurlijom po avliji, loptadu se, onaj kerić sve skače da uvati loptu, i Aleksa se sigra sa njima, ta divota jedna. A lep neki dan, udarilo sunce, nije da prži, neg onako lepo greje, a s Dunava malko piri vetrić, sve se sećam ko da je juče bilo.

Kaže meni Aleksina mati: “Ajmote, prijo, da mi završimo ručak. Ja ću zakuvati supu, pa da i vidimo je l meso pečeno, ne znam baš u tu struju, ja još imam šporet na drva, a moj Aleksa sve moderno.” A kujna, curo, ta ni vidla nisam do sade taku! Velika, moš se ko svet i okrenuti i sagnuti i imaš di šta ostaviti. Ja samo gledim kako će moja Anica ode uživati, ako bude imala sreće i pameti. Ta ovo nema ni na dvoru!

Prija zakuvala knedlice u supu, ja metla na neku velikarnu pradlu što mi je ona dojtila, meso iz supe, pa i šangarepe i krompira i sosa od rena, nisam to nikad ni pravila, ni sama ne znam da ti kažem što, al je baš bio lep. Na drugu pradlu prija poređala pečenje i pečeni krompir, pa presula iz vangle u dve lepe činije salatu od kupusa… I da ti sade ne divanim kaki je to ručak bio, kolko je tu rane bilo, pa nekog naročitog vina što je naš Aleksa kupovo u Pešti, a mom Paji se baš svidlo, i još kojekaki špecija što ni dan danji ne znam šta je bilo, a posle se nisam ni setila da pitam. Pantim još one špric krofne što i je prija donela u cegeru, pa dosta mlevenog šećera, ta prste da poližeš kake su bile!

Kaže naš Aleksa, kad smo već skoro i ručali: “Posle ručka, ako izvolete, pićemo kafu u bašti, pa da se i porazgovorimo.” Mislim se, kaka bašta, napako? Valda me neće sade, posle svega ovoga, namestiti u brazde s krompirom i s boranijom? A on, dete, mislio na avliju, tamo di smo i sedili. E, bože, bože, meni uvek u pameti moja bašta, što se otegla iza guvna ko duž, nikad stići na kraj. I taman kad misliš, e sade sam završila, a ono trava nikla ispočetka, pa opet motiku u šake i ajde isponova. Gracki je ovo život, nit bašte, nit motike. To malo travice oko cveća moš i rukom opleviti.

Ja ti tu kafu nikad nisam ni marila, ko što sam ti i kazla. Al dobro sade, nije red da odbijem, pa ću i ja piti. Gledim kako prija srkće, pa tako i ja, da ne zaostanem za njome. Tetala vole tu kafu, pa uživa u njojzi i svaki čas: “Iju, al je lepa, al miriši, ta sve vam je, prijo, lepo. Ovake lepote nema u krstu sveta, a kamol u Zemunu.” Kazla bi i ja, al neću, pa što da im baš tolko dižem rep? Jeste lepo, al ni kod nas u Banovci nije lošo. Imamo i mi svega, nemam se čega stiditi. Guram tetalu nogom ispod astala, al ona ne svaća, neg furtom fali i kuću i domaćine na sva usta. Ja se mislim, pa što i nas malko ne pofali.

Nakašlje se naš Aleksa, pa će najposle: “Gazda Pajo, evo, vidli ste di živim i kako živim, vidli ste i moju decu i moje roditelje. Ja sam s vašom Anicom već malko i pričo otoič, ona bi bila za to da se uda za mene i da pređe ode da živi. A šta Vi mislite? Pitam i Vas, gospa Olga? I tetalu pitam?” Pa se nasmeja, čisto mi se neka milina razleva i sade, ode u grudima, kade se setim tog dana i tog divana. Sve po redu i kako treba. Kade tako krene, ondak i bude dobro. A tako se i pokazlo na koncu.

Moj Paja gledi u našu Anicu, pa će i on važno, ko i naš Aleksa: “Anice ćeri, je l bi se ti udala u ovu kuću i za ovog čoveka? Meni je po volji, eto, ti kaži, pa nek kažedu i Olga i tetala” i otpi dobar gutalj tog Aleksinog vina. Moja Anica malko spustila pogled, pa nije to, curo, baš ni zgodno, svatila sam ja oma, valda je bilo drukčije kade je Aleksa bio kod nas, a drugo je sade: “Tajo, ja bi se udala za Aleksu, ako je i tebi po volji ko što kažeš.” Nasta cika, smej, ove devojane je zagrlile, mali Bogdan joj seo u krilo, pa kaže: “Teta Anice, je l si ti sade moja mama?” Meni se čisto ražalilo, al i ti znaš, curo, ove dve su je uvek posle zvale imenom, ko da im je parica, a samo je Bogdan otad pa dosad zvao “mati”. On se, dete, nije ni mogo sećati rođene matere, a ova naša ga prigrlila, pa ko da ga je i rodila.

Ustali svi, naso nam Aleksa vina u čaše da se kucamo, pa i ja popila, da viš, nije bilo lošo, baš lepo neko vino. Pantila sam dugo i kako se imelo tome vinu, al se poboravi i štogod važnije, a da neće to.

Oma su se, nekako, i venčali i to u Zemunu. Nije bilo mlogo sveta, kumovi, ja i moj Paja, došo i naš Baćko, prija i prijatelj i nekolko gostiju s njine strane, naša tetala i dečica.

unnamed-5

Da l su baš bili ovaki, il drukčiji, al liče. (Preuzeto sa interneta.)

Moja Anica obukla lepu aljinu što je šila baš za venčanje. Nije ona više bila za belo, džaba ga bilo, neg je to bio neki jako lep muslin, onako ko kajsija, take boje, pa sve s nekim satineckim trakama. Taka joj je bila i tokica na glavi, sa satinetom, pa još s nekom naročitom mrežicom iste boje. To je Aleksa poručio iz Pariza za njegovu mladu. Bele cipele, bela tašnica i bele čipkane rukavice. Ko sa ilustracije. A naš Aleksa se udesio, samo tako mož biti. Liht odelo, bordovska šnuftikla u džepiću na sakovu, pa taka i mašna oko vrata, kravatla, je l se tako kaže? Dečica oko nji kade smo izašli iz crkve, pa se i mi svi udidili da se slikujemo. Evo viš, tu čelo moje glave visi ta slika.

Nikad meni, curo, nisu smetala ta Aleksina dečica. Moja Anica je obadve ćeri udala, ta kao mati im je uvek bila. Uvek i je dočekivala, uvek je i išla kod nji. Ljubica se udala u Bečkerek, očla za nekim Švabom, nije bio loš momak, i ode kod nas su dolazili sa decom, a posle ovog rata, kade su Švabe proterivane, proterani i oni. Žavo mi je kade se toga setim. Ove naše banovačke Švabe su očli sami, niko i nije tero, al valda kade su vidli da su počeli da i teraju sve, i po Pazuvi i po Inđiji i po Putinci, di god i je bilo, ko vele, bolje da se sami sklonidu ovim sakaludama što su došli iz rata, neg da čekaju da im ovi dođu na prag. Dolazili su jedared Nadica i njen čovek iz Nemačke, on je tražio da mu se plati za dedovinu, al ovi što su na njinom, u Bečkereku, ni ne šušte za tim. Otpravili ga u majčinu i oterali iz avlije, nisu dali čoveku ni da uđe tamo di se rodio i on i njegov pokojni otac i deda. Išli su dvared moja Anica i Aleksa kod nji i govorili su da su se oni tamo lepo snašli. Pa nek im je sretno, šta kasti drugo.

Nadica se, opet, udala u Beograd, i sade tamo živi. Muž joj je umro, mlad čovek, greota. Al nisu imali dece, ko što ni moja Anica nije imala.  Ona mi i dođe nekad da me obiđe. Baš je bila lane za Gospojinu, a nije ni ona najzdravija, uvek je bila osetljiva, još detetom.

Najgore mi je, curo, što je Bogdan otišo u Ameriku, preko sveta moš kasti. To prežaliti ne mogu. Da ja to dete neću ni viditi dok sam živa. Žavo me, žavo, ne mogu ti iskasti. A tak kako je našem Aleksi, ne smem o tim ni da mislim. Al nek je živ i zdrav, pa nek ga i ne vidim za života.

Je l, da l bi mi dala još jedne fusekle? Nešto mi noge ladne, valda što stalno ležim. Eto, tu su, u toj ladli dole, čim otvoriš šifonjer. I očkrini mi pendžer, volem da mi sunce uđe u sobu, oma dobijem neku volju za životom.

A opričaću ti ja i za mog Baćka, i on ti je bio malko šaren, valda na sestru, šta li. Ja ne znam, curo, eto od kade sam se bila udala za mog Paju, ja sam svatila da je to – to, i punkt. Udaš se i gotova parada. Radiš šta moraš, kad možeš, ti uživaš u onom što voleš, poštivaš kuću u koju dođeš i u kojoj leba jedeš, pa tu, valda, kade dođe vreme, i umreš. Šta je ovo sade nastupilo, ja nisam pametna. Ne znaš da l se više ženidu i udajedu, il se više rastejedu. Kazo je moj Paja, biće propast sveta. Samo da ja jedared sklopim oči, pa me baš brige šta će biti. Nek bude šta mora. I nek drugi o tom vodi brigu. Ja sam moj život odživila kako sam najbolje znala i umela, i još bi volela da poživim, al od kad sam se šlogovala, da ti pravo kažem, ne bi žalila ni da se oma prestavim.

Advertisements