Од чега полази свака нормална жена, када реши да крене у промене? Па, од фризера, нормално. И тако. Уђем у један фризерски салон у намери да се уљудим, односно да ме улепша неко стручно чељаде. По препоруци. Али, авај. Чељаде седи на столици за муштерије, безвољно клима главом у отпоздрав на моје „добар дан“, гледа ме са незанимањем у огледалу, турпија нокте у савршеној нирвани и уз ружичасту какофонију са звучника која турпија моје нервне завршетке, слуша ме, не дижући поглед са шарених канџи, и упућује ми званичним и строгим тоном круцијално питање:  „Јесте заказани?“ Ау. Нисам. Преплављује ме осећај кривице.

Armed hairdresser

Преузето са интернета.

Прошла, 2015. година.

Паприке сређене, парадајз скуван, све термички и како треба обављено.

Ред је да се и ја доведем у ред.

Од чега полази свака нормална жена, када реши да крене у промене?

Па, од фризера, нормално. И тако. Уђем у један фризерски салон у намери да се уљудим, односно да ме улепша неко стручно чељаде.

По препоруци.

Али, авај. Чељаде седи на столици за муштерије, клима главом у отпоздрав на моје „добар дан“, гледа ме са незанимањем у огледалу, турпија нокте у савршеној нирвани и уз ружичасту какофонију са звучника која турпија моје нервне завршетке, слуша ме, не дижући поглед са шарених канџи, и упућује ми званичним и строгим тоном круцијално питање:

– Јесте заказани?

– Нисам, али ја бих само шишање… Па, ако имате простора? Не мора ни фенирање, после ћу ја то сама…

Везем ја тако, не бих ли одобровољила намргођену фризерку која није власница салона.

Устаје невољно, јер је прекидам у изузетно важном  послу и узима тефтер са полице.

Мршти се, бога ми, забринута и сконцентрисана.

– Може у среду у петнаест до седам. Поподне – додаје, прецизности ради.

Нисам рекла ни „довиђења“.

Наопако да се још који пут видимо.

Дођем кући и латим се огласа, мислим, биће нешто без заказивања у овом београдском приградском насељу кроз који циркулише и онај мој чувени сељобус.

Шипак. Сви фризерски салони заузети до даске!

Схватам како ја, новопридошла са неких других београдских дестинација, несвикла на та заказивања, морам да се пласирам негде испод Трошарине, не бих ли, од безброј фризерских салона улетела у било који – без заказивања.

После десетак позива са огласа, долазим до закључка да је она прва, са турпијом и „Пинк“ тоновима са радија, још испала и најбоља, без обзира на висок степен надрнданости, јер ове друге ме скидају са дневног реда и пре него што изговорим питање до краја! Заказују за следећи месец, боктевидо.

Панично размишљам: никад се нећу ошишати! Бар не данас. И не у овом сељоберском насељу.

Кренем до апотеке, јер сам у свом безуспешном походу на салоне, заборавила да купим „бруфен“ без кога ми нема живота кад заболи глава, а к’о да гледам, заболеће ме од ове зоне сумрака!

Видим, преко пута апотеке, фризерски салон.

Е, још овде нисам била, мислим се. Са упаљена сва четири жмигавца, без наде и осмеха који је заборављен још јутрос, код оне са шареним ноктима, улазим у салон и сусрећем се са два насмејана ока.

– Изволите?

– Неко шишање…?

– Може.

– Може?! – тотално сам запрепашћена! – Када?

Очекујем – од недеље један дан… Кад, насмејано чељаде рече:

– Одмах.

Осврћем се, реко’, да није нека скривена камера? Можда се камуфлирала она са рекламе за банке што све ‘можееее’, само да ти завали неки кредит и да те ороби доживотно? Никад се не зна одакле вреба зло… Да се не испалим опет, к’о што сам се испалила са кредитом у швајцарцима.

Жена, видим, озбиљна у намери да реализује то своје „може одмах“.

Држи пешкир у рукама и гледа ме упитно. К’о вели, ова није најтачнија… А и даље насмејана. Чудо невиђено. Поготово овде, у овој забити.

Заборавим и ауто и жмигавце и седнем у неверици, да се коначно дочепам колико-толико пристојног изгледа.

Причамо, тако, о мојим мукама по фризерима.

Све зна. И све јој је јасно – неће људи да раде. Воле да газдују, каже.

Сложим се.

Лакше закажеш специјалистички преглед код интернисте у Клиничком центру, него код фризера…

И сетим се једног фазона, са брадом, наравно.

Радња се збива у Америци.

Госпођа зове водоинсталатера да отклони квар.

Мајстор заврши, госпођа пита колико кошта услуга.

– Педесет долара.

– О, Боже, зар толико?! Па ја сам прошле недеље звала лекара и он ми је узео тридесет долара..

– Знам, госпођо, био сам лекар.

Мени је важно да сам се, што се фризера тиче, удомила.

Сад могу да се шишам кад ‘оћу и кол’ко ‘оћу, ни бриге ме није. А и не морам. Могу да свратим на пар минута и да будем обасјана сунцем.

Јер, није то само шишање – то је дивна прича о свему и свачему, то је топао пријем сваки пут и за сваку муштерију, ту је кафа изговор за разговор, то је једна и једина, по много чему јединствена, стручна, брза, вредна и креативна, моја Даца.

И није што је моја, али је најбоља.

Advertisements