Opsetim se ja još nečega, pa je pitam:

– Je l, Dajka, da te pitam. Kad ti misliš meni vratiti dug? Čisto me sramota, al moram te pitati. 

– Kakav dug? Šta sam ti dužna?

– Pa, kako ne znaš? Je l se ti sećaš da sam ti šila onu crnu bluzu, crni materijal, isto neki cic,  pa ko na sitno cveće, s dugačkim rukavima, što sam ti ušila moja dugmeta, jel nisi kupila, a tela si na raskopčavanje?

– A onu bluzu? Sećam se. Ja sam to iznosila, samo tako. Baš sam je se dosta nanosila, i u krpama je svršila. Pa šta s njome?

– Kako, šta? Pa kad misliš platiti što sam ti je šila?

– Ja sam, curo, da ti pravo kažem, to i alalila.

I počela da se smeje ko luda na brašno.

sivaca-masina-gritzner-slika-66550242

Stara „gricner“ šivaća mašina (Preuzeto sa interneta.)

I baš juče, kad sam tela da odem časom do Seje i da malo slušam baba Olgu, zamesila sam i ispekla i malo palačinaka, pa da im ponesem, kad mi došla Dajka Petrićeva. A kod mene rusvaj, kako sam šila, pa nisam ni stigla da sve posklanjam, čisto me i sramota. Al kad se pomislim kako je kod nji, nije me ni brige. Još nije ni ušla u avliju ko svet, a već viče, s kapije. Uvek je bila pusta i luda, kad mi dođe, pa kad pusti tu glasinu, sve se ori odavde do Ćoravog šora. Pomisliće neko da se svađamo. A što ne marim kad se neko tako dere, a ona obaška. I kazla sam joj sto puta, aja, ne ferma ona šta ja govorim.

– Je l, da te pitam, je l bi mogla da mi sašiješ jednu aljinu? Kupila sam u Pazuvi neki materijal, a jeftino sam plaćala, pa sade ne znam ni za čega mi  je, da l za aljinu, il za nešto iz dva dela? Da viš, da ti pokažem. A u poslu sam, ne umem ti iskasti. Skoro da nam se srušila kotobanja, pa došo moj Boža iz Belegiša da pomogne mom Miki, a dovo mi i decu… ta ne bi on dovo, da i ona moja luda snaja nije poslala. Tako mi furtom pošlje tu njinu dečurliju, da ja kod mog posla još i sa njima moram da se bakćem. Ne znam di mi je glava i šta ću pre.

Razmotava besno onaj papir, pa ga i pocepala na koncu.

Nije loš, onako, za svakidan. Kaže, kupila jednu dužinu. A oće i rukaviće. Kratke.

– Dajka, bog te ubio, pa kako si ti namislila da ti šijem od jedne dužine, pa još i rukaviće, napako? A mislila si i iz dva dela? Je l ti vidiš da je to širina devedeset? A je l vidiš kolka si ti? Ko dve mene. Otkud to može ispasti?

– A ne može, je l? E pa dobro kad ne može. Ti ondak saši šta može da ispadne.

– Može ispasti jedna aljina na raskopčavanje, ako oćeš taku? Da imaš za svakidan. Nije ti to za svečanije prilike. Taki ti je i materijal, ko neki cic, kreton, šta li je. To se gužva ko ludo. Moš samo držati peglu. Čim sedneš, oma će ti se izgužvati, ko da su te krave žvakale.

– Za svakidan?! A ja tela neku aljinu kad budem išla u svatove. Sretin Mića će se ženiti sade u subatu. A znaš da smo mi neki rod, pa su nas zvali. I to mi je trošak, a baš i ne volem. Nismo se nikad ni srađali. Al moram ići, šta ću. Da su s moje strane, ne bi ni išla, al kad su s Mikine, nemam kud. Moram ići.

I ona meni donosi materijal u sredu, da joj sašijem za subatu? E lude žene, ta ne mogu ni samoj sebi iskasti šta je s ovim svetom? To sve poludilo.

Opsetim se ja još nečega, pa je pitam:

– Je l, Dajka, da te pitam. Kad ti misliš meni vratiti dug? Čisto me sramota, al moram te pitati.

– Kakav dug? Šta sam ti dužna?

– Pa, kako ne znaš? Je l se ti sećaš da sam ti šila onu crnu bluzu, crni materijal, isto neki cic,  pa ko na sitno cveće, s dugačkim rukavima, što sam ti ušila moja dugmeta, jel nisi kupila, a tela si na raskopčavanje?

– A onu bluzu? Sećam se. Ja sam to iznosila, samo tako. Baš sam je se dosta nanosila, i u krpama je svršila. Pa šta s njome?

– Kako, šta? Pa kad misliš platiti što sam ti je šila?

– Ja sam, curo, da ti pravo kažem, to i alalila.

I počela da se smeje ko luda na brašno.

Ja je gledim u čudu, pa na kraju i ja  počela da se smejem! Šta ćeš s ludom.

Molim ja tebe, sašila joj bluzu, ušila joj moju dugmad, kobojagi, doneće mi novce danas, sutra i do dan danji – ni nje, ni novaca. A sad mi još kaže da je ona dug alalila.

Bože, ima li te?

Ajd, sašiću joj ovu aljinu kako sam kazla, pa će valda i onaj dug od pre vratiti kad bude ovo uzimala.

Pratim Dajku na šor i nosim tanjir palačinaka, pokriven s belom salfetom. Baba Olga vole palačinaka, a dosta sam i osladila i filovala s pekmezom od ringlova. Znam da i to vole. A najvolije kad ja dođem, pa da sa mnom divani.

I ne divanimo mi, ona govori, a ja pantim, možda će nekad nekom valjati i taj njen divan.  Nek ispripovedi sve što joj je na srcu i duši. Nema joj još dugog veka, a staro čeljade, željno divana.

Advertisements