Je l, šta ima novo kod vas? Kako su Miljkovići? Je l ozdravila baba Mila Savića? Još nije? Pa, što je ne vode doktoru, napako?

Jedared je mog Paju udario konj, baš smo bili na njivi, jedva je došo sebi, što je bio kud i kamo mlađi od nje. Formalno mu istero vazduh iz pluća, ja sam mislila, ništa od njega biti neće. Sreća, pa je blizu bio Paja Zeljugov, jel da sam ja bila sama, ne znam da l bi nešto stvorila. Di ćeš ti, i poplašila sam se, a kako i ne bi. Još ja kažem mom Paji kad smo pošli na njivu: “Ajde, Pajo, da ostavimo Baćka s materom kod kuće, bolje neg da furtom mislim šta radi i da l se probudio”, al on ni da čuje. Kaže: “Nemoj ga, Olga, ostavljati kod kuće, lep je dan, nek dete bude malko i napolju, ostavićemo ga u koli ako zaspi, pokrićemo ga, nek ga malo i sunce vidi, makar što je ladnjikavo. A i volem da ide sa nama, ta nije naša baština tolka, uvek moš pretrčati, pa viditi da l je dete budno, il spava.” Dobro, najposle, kad tako oće, vodićemo ga. Ko velim, nećemo se mi mlogo ni zadržavati, samo da vidimo bostan, jel smo čuli od Vese da njegov ništa ne valja, pa da i mi obiđemo naš i da vidimo da l se žito plavi, oćemo l ga skoro skidati sa njive.

I tako ti mi dođemo do naše baštine. Moj Paja rasprego našeg Zeljova, pa ga vezo za kola na dugačko, da mož da pase, baš bila kiša neki dan, trava zelena i lepa, a metno mu i vedro vode, dono sa Petrićevog đerma što je oma čelo naše baštine. Moj Baćko se malko sigro oko kola, pa pošo i sa nama po baštini da gledi i on, kobojagi, šta je niklo i kako je niklo, da l je bostan zarasto u travu, kake su nam kantalupe što smo i sejali proletos. Jedared, kade se umorio, on uzo Paju za ruku, pa ga vuče da ga vodi do kola. Ne moš ti s malim detetom ništa veliko ni raditi. Samo što su krenuli, kad odjedared naš Zeljov ko da je pobesnio! Počo da skače, da njišti, pa sve s glavom udara o lotre! Levču odvalio, učlovio se na zadnje noge, ta udarila mu pena na čeljust, iju napako, nikad tako štogod nisam vidla u mom životu! Sva je kola pokro, razvalio glavčine, odoše i šarage, ko da su od perja, odjedared, čitava kola – gomila dasaka i gvožđa! Moj Paja ostavi Baćka u polak njive, pa trči do kola i do Zeljova, valda da ga smiri, šta li. Kako je prešo, Zeljov se okrenu, pa ga sa zadnjom levom nogom udari pravac u stomak! Pade on ko pokošen. Ja trčim s jedne strane, poboravila i na mog Baćka, bože me prosti, a Paja Zeljugov s druge, ni vidla ga nisam, valda je došo posle nas. Viče on mene: “Nemoj, Olga, prelaziti, ubiće te konj, mora da se razobado, evo idem ja!” Stanem ja, kad sam vidla da je Paja već prešo, pa se okrenem, a moj Baćko seo na zemlju, pa u plač. Šta ću, povratim se po njega, pa opet natrag da vidim šta je s mojim Pajom, jel se nije ni pomako, osto tu di ga je konj i bacio.

Kad, Paja Zeljugov, ume čovek s konjima, ne moš kasti, isto ko i moj Paja, al eto, desi se i ovako štogod, polako prešo do našeg Zeljova, pa ga uvatio za ular i smiriva ga, a meni pokaziva da idem do Paje da vidim šta je s njime. Jedva on diše, pa sve ko i da krklja. Ja se prestravila. Napako, da mi čovek umre na njivi i to od kopita našeg konja! Iju šta me snašlo! A nemaš tu ni drveta, pa da moš svezati konja, neg Paja uzo levču, pa s ušicom od motike jedva zabo u zemlju, da mož fest da veže Zeljova, pa da ode da dotera njegova kola, jel su se naša načisto raspala.

Metnuli smo dva pokrovca iz naši i jedan iz Pajini kola, pa na kola jedva podigli mog Paju. Ne moš ti, težak čovek, a ja sitna kaku me i znaš, kako smo ga i popeli, ne umem ti kasti. Valda kad dođeš u taku situaciju, dobiješ i neku snagu, šta li. Moj Paja ko da ne zna za sebe, samo ječi i stenje, nije šala, baš ga je Zeljov dobro strefio s kopitom, došlo mi da ga ubijem na mestu. Kaže meni Paja Zeljugov: “Znaš šta, Olga, najbolje da mi idemo pravo u Pazuvu kod doktora. Šta ću ga sad voziti kući, pa posle opet moraš nekog slati po doktora. Šta ti kažeš na to?” Šta ću kasti, neg da vozi u Pazuvu. Plačem ja, plače moj Baćko, naglas. I da ti sade ne dužim, taj naš Zeljov je mom Paji skrljo tri rebra i nagnječio još dva. Al dobro kad je došo sebi, negdi na po puta do Pazuve. Kazo nam doktor da mora ležati dok mu ta rebra ne srastu. I od to doba, moj Paja se malko povio, pa ko da se i zgurio, valda to nije sraslo kako treba, šta ja znam. A da l ga je bolelo, nikad nije ni govorio, taki je bio, nikad nije kuko. A ležo je, bome, jedno tri-četir meseca, ako nije i po godine.

Kade smo se vraćali, prošli opet pored naše baštine, a naš Zeljov pase travu ko da ništa nije bilo. Izujedali ga obadi, šta drugo. Vezali ga za šarage, pokupili šta je od naši kola ostalo, pa kući.

E zato i kažem, Savići moraju baba Milu voditi doktoru, da joj se ne da na zlo kade je već konj udario. I to u sred štale! Napako.

Kade se sad sećam, imali smo jednu kobilu, Zvezdana se zvala, e nju neću prežaliti dok sam živa. Znaš ti kaka je to bila kobila? Jedanput lepa, sva braonska, samo je imala jednu belu zvezdu na čelu. Zato joj je moj Paja i nadeno ime Zvezdana. Kupio je još ko omicu na stočnoj pijaci u Batanjici, baš pred rat. Al od odma se vidlo da je od neke naročite sorte. Mirna, blagorodna, samo što nam nije u kući spavala, taka je bila.

Kade je rat počo, imali smo u štali dva konja i tri kobile. Dva su bila paradna, stajaća, a ove druge smo terali na njivu. Zvezdanu smo tek druge godine pomalo prezali s Milkom, starom kobilom, u kola, pa na njivu. I oma se vidlo da će biti dobra i radina. Nikad je moj Paja nije ni dotako kandžijom, a kamoli udario. Što će, kad je valjana. Sejali smo mi i dok je trajo rat, ko i da nije. Al ništa ne moš prodati. Dođedu Švabe, pa u kotobanju, pa u ambar, pa u obor, pa u štalu, pa u kočinu, pa u živinarnik, obiđedu guvno, sve do bašte. I sve popišedu šta imamo. Ništa ne uzimadu oma, neg kad im ustreba. Jedared kod nas, drugi put kod Vese, treći put kod Steve Mijačkog i tako redom. Al da su samo Švabe, lako bi mi. Neg posle nji dođedu ustaše, pa i oni, kobojagi, pišedu, al polak obora i oteradu. Oni su nam i uzeli dva konja, oma kad je počo rat, čim se proglasila NDH i zavladala kuna. Nije da nam nisu davali te njine kune, davali su, al šta š ti za te njine novce kupiti, kad nigdi ništa i nema? Dućani prazni i zatvoreni. A već druge godine počela glad. Dolazi narod iz Beograda, nude i prstenje i dukate i minđuše, za brašno, mast, jaja, meso, štagod bilo. A ne moš ti ništa ni prodati, kade su te popisale i Švabe i ustaše. Posle su dolazili i domobrani. Pa i partizani. Ne moš naraniti tolke vojske. Al smo na kraj rata najviše nabrljali s Rusima. E to ti moram opričati, al ne mogu sade.

Mog Baćka su oma na početku rata zarobili ko kraljevog oficira i poslali na rad u Nemačku. Ne znam, curo, kako sam i ostala živa od muke i jeda dok nam nije piso! Al kad je jedared piso i kad nam je u pismu napiso da je živ i zdrav i da je u nekim selu, ne znam ni kako se imelo tome selu, sa još dva druga, jedan Rvat, drugi Makedonac, kod neki švapski seljaka, oma mi je bilo lakše. Mislim se, kade niste znali taj oficirski poso, valda ćete znati seljački. I nešto mi došlo i smešno. Tolko što sam tela da ga dam na te škole da se ne bi mučio na njivi i u štali, ko da ga je to baš i sustiglo, da radi i na njivi i u štali! Za džabe i moje muke i od po Sarajevu di sam išla s ajzibanom da ga obiđem, pa sam i kufer u ajzibanu poboravila, jel sam na njim sedila, a on sade radi ono što je mogo i kod kuće, brez škole! Viš ti kako to sudbina udesi.

nemci_sprovode_sremce_u_logor

Izvor: Wikipedia.

Kade bi me sade neko pito za te vojske što su prošle banovačkim šorovima i atarom, ne znam ni sama šta bi sve mogla kasti i šta pantim, a šta već više i ne pantim. Švabe su nas branile od ustaša. To ti mogu kasti, a i sama znaš. Nisu dali na nas, da l zbog oni naši Švaba, Milerovi, što su imali mlinu, il što su taki bili i tako naučeni, ja ne znam. Al su od ustaša stradali mlogi, pogotovu partizani i ovi naši Banovčani što su bili povezani. Mi smo imali bazu ispod kotobanje, a u nju se moglo ući i iz podruma, al se s tim prolazom nismo služili, taj je bio samo za nuždu, i tu smo krili neke Sasane, a bio je jedno vreme i neki Vojčan. Nije da smo teli, neg smo morali. Tako je vreme bilo, šta ćeš. Ako te uvate ustaše da imaš bazu, a još da u bazi kriješ nekog, da l partizane, da l Židove, ode glava. I to ne metak, valda im bilo žavo municije, neg kamom. Valda su više voleli da kolju. Kad se samo setim oni njini crni uniformi, pa kade lupaju na kapiju, oma ko da me ode, viš ode, posred stomaka nešto preseče. I oma se setim i baze i oni ljudi što tamo čame po celi dan i celu noć i tako po mesec i više dana, dok ne dobijedu neku vezu da nekud idu. Kud su išli, šta su radili, pojma ti o pojmu nisam imala, nit sam tela da znam. Moje je bilo da im odnesem nešto da jedu, lebac i štogod uz taj lebac i da dobro pazim da me niko ne vidi kud sam išla i šta sam nosila.

Posle rata, kadgod, dolazili su ti Sasani da se zafaljivadu što smo i krili, a jedared je bio i taj Vojčan, pa je mog Baćka nudio da bude precednik mesne kancelarije, al je posle bio onaj Opančarov, a moj Baćko je bio matičar. Pa šta mu fali? Očo je i u penziju ko matičar.

Al ni Švabe, ni ustaše, ni domobrani, ni partizani nisu bili ko oni ludi Rusi što su došli malko pre neg što se rat svršio!

I o tim ću ti kasti, i o Zvezdani što sam i počela, al sade više ne mogu. Sustala sam se. Ako oćeš, ti sedi, a ja bi skoro malo i spavala.

Advertisements