Свима који немају посао, желим да се запосле и да раде на достојанствен начин, уз међусобно уважавање и послодавца и колега. Онима који су запослени, желим да никада не дођу у ситуацију у коју сам ја доведена, из ниских, непотистичких и коруптивних побуда. А онима који се препознају у овоме што сам писала, упућујем поруку: борите се свим институционалним средствима за своју људскост и достојанство, јер без тога живот не вреди ни пишљивог боба.

wddw_10

И пре него што сам 26. октобра 2010. године добила отказ, није било превише достојанства у институцији у којој сам запослена од 1983., јер, годину дана пре тог завршног чина мог битисања у радном смислу, кренуо је мобинг, не само нада мном, али сам ја, очигледно, била највеће препрека партократији, непотизму и корупцији, са криминогеним тенденцијама које су се и оствариле, па сам морала бити одстрањена хируршким захватом.

Све је то почело „испод жита“, скоро неприметно, за посматраче са стране и невидљиво, али за мене итекако и видљиво и болно. Све чешћа искључивања из разних дешавања, изостанак позива за стручне колегијуме, прикривање информација од значаја за посао који сам радила, игнорисање, омаловажавање, давање послова из мог делокруга другим колегама… и све се то одразило на моје здравље, наравно. На породицу, пријатеље, укупно социјално окружење. И баш у време када сам се обратила лекару за стручну помоћ, превртани су сви регистратори у којима су били одлагани моји завршени послови, сваки уговор је превртан по десет пута, не би ли се пронашла нека грешка, не би ли се нашао било какав повод због кога би ми могао бити отказан уговор о раду. И нађен је, додуше, безначајан – јер, да је био адекватан, не би ме било овде где јесам, где ме је, после отказа, вратио Инспекторат за рад. А онда сам покренула радни спор који, ево, траје већ пуних шест година! Да не помињем како је то законодавац одредио, јер у Србији нису толики проблем закони, колико њихово неспровођење. Радни спор спада у хитне спорове. Шта би било да није хитан, питам се? Прва тужба за мобинг коју сам поднела, иако мобинг по свим параметрима спада у кривично дело, он се третира као парнични поступак, одбачена је. Друга тужба за мобинг, поднета пре две године, још увек је у фази припремних рочишта!

За свих ових шест година, нисам добила ни један посао да радим. Немам рачунар, штампач, а и шта ће ми са синдромом „празног стола“?! Једина немам кључеве од пословног простора, па тако, ако стигнем пре времена на посао, чекам да неко дође и откључа како бих ушла, или, ако пре истека радног времена сви пођу, морам и ја – киша, снег, ветар, врућина, кога брига за то? Од мене се захтева да пишем изјаве са ким сам разговарала телефоном, проверава се кога сам позивала са фиксног броја, строго се прати када сам дошла на посао, када отишла, а ако излазим за време посла, морам да тражим одобрење или да донесем доказ о томе где сам била и колико сам се задржала. Уколико се организује било какав скуп, мени се саопшти да сам слободна и да морам да напустим пословне просторије – то је превентивна мера, како не бих дошла у контакт са људима који долазе, јер ја, по свим правилима, не би требало да постојим овде, а камоли сада.

Непотребно је да наводим, али ћу то ипак учинити, какав сам ја то радник била, док нису дошли „нови суци на Бањалуци“. За свој рад сам редовно похваљивана и награђивана у више наврата. Нема града у коме нисам била, не само у Србији, него диљем бивше велике државе, а безброј је села у којима познајем бар два-три домаћина! Ово је институција чије су делатности пољопривреда и земљорадничко задругарство, отуда и силни одласци на терен, јер то је посао који не може да се ради из удобне фотеље и да се паметује из центра Београда. Не, него пут под ноге, по сеоским макадамима, рупетинама, кроз блато до колена, по шталама и оборима, по шљивицима и виноградима, по задржним домовима, по урушеним сеоским кућама. Знале су ме све сеоске кере, више нису ни лајале кад наиђем, а камоли људи домаћини.

Научила сам много од умних и мудрих српских сељака. Али, нисам научила како да будем нечовек. Нити то желим.

У међувремену, док траје овај мој пословни, па и лични дебакл, немајући навику да седим и бленем у плафон, да тулим над овим што ми се дешава, уписала сам и завршила академске мастер студије на мом матичном факултету, специјалистичке студије из области опште, као и медијације у случајевима мобинга, о свом трошку, подразумева се, одрадила много тога на својој будућој докторској тези, дакле, имам највиши степен образовања у овој институцији и ето ђавола, само за мене нема посла. Интересантно је то, са свих могућих аспеката.

Не наводим имена актера мог, овако уређеног радног живота, не зато што се плашим, јер сам поднетим тужбама доказала да немам страха да се супртставим било коме, па ни овим људским закрпама, него због тога што су спорови још увек у току, па ми је саветовано да то не чиним. Оног момента када се спорови заврше, како год, обнародоваћу сва имена без пардона, јер су то нечасни људи, лишени свих људских вредности и ја се гнушам ваздуха који са њима удишем.

Зашто уопште и пишем о овим ужасима који су ми се, ничим изазвани са моје стране, догодили и догађају?

Зато што сам сигурна да се такве, а и горе ствари, дешавају великом броју људи, а они их трпе, уместо да одреагују на адекватан начин – кривичном пријавом, тужбом, како год. Јер, то ћутање и прихватање таквих, нељудских поступака, злостављања, шиканирања, омаловажавања, урушавања људског достојанства, стручног дигнитета, иде на руку злостављачима и свим њиховим „продуженим рукама“ којих, као и подгузних мува, има више него што нормалан мозак може и да замисли, а камоли да  прихвати!

На колеге и шире пословно окружење се не може нико ослонити, јер када се човек нађе у оваквој ситуацији у каквој сам ја, сви окрећу главу – неко зато што се плаши да ће доспети у исту позицију, други зато што стану на страну злостављача. Како год, човек се нађе сам са собом и својим разочарањем у оне за које је чврсто веровао да су људи. А нису. Подразумева се, увек има изузетака и да није таквих, не би било сламчице за коју би се мобинговани човек ухватио. Њима сам захвална.

 

Данас је Међународни дан достојанственог рада.

Свима који немају посао, желим да се запосле и да раде на достојанствен начин, уз међусобно уважавање и послодавца и колега. Онима који су запослени, желим да никада не дођу у ситуацију у коју сам ја доведена, из ниских, непотистичких и коруптивних побуда. А онима који се препознају у овоме што сам писала, упућујем поруку: борите се свим институционалним средствима за своју људскост и достојанство, јер без тога живот не вреди ни пишљивог боба.