20161006_154358

Baba Olgin Baćko

I da me sade čovek pita di sam straćila tolke godine, ne bi umela kasti. A viš, kad pripovedam štogod, nešto je i bilo. Samo, curo, da ti kažem, ništa smo ti na ovom svetu. Od ništa – ništa. Ja se mlogo i ne jedim, jel ću skoro kod mog Paje, kod moje matere, kod mog babe, kod mog brata jedinog, što mi je uvek osto živa rana, tako što je umro mlad… Al, šta moš. Tako je valda ovaj odgore rešio, ako ga ima.

E, da. Lepi godina sam doživila i u njima svašta proživila. Al opet, kade se okrenem, ko da sam juče došla u Banovce  za mog Paju, a ima… čekaj, pa kolko to dođe, iju napako, pa sedamdest i pet godina! To i da brojiš, pa je mlogo, ej, znaš ti šta je to, devedest i pet na leđi! Ko da sam se okovala na ovaj svet. Da se bar nisam šlogovala, da mogu poradi sebe, al eto. Na teret sam i mom Baćku i mojoj Lepi, a ponajviše samoj sebi. Di ćeš ti kad za svaku sitnicu moraš nekog moliti. Da l da ti dojtije lončić vode, da l štrikov, da l cokne il fusekle, da l prusluk, a di je još da ti da da jedeš, živo čeljade, sve mu treba. I kade mi neko kaže, e, baba Olga, lepi si godina doživila, svu bi mu glavu rascopala baš s ovim lončićom. Kaki mi je to život, kade ode ležim ko proštac? Da mi je da mogu da sednem na šor, na našu klupu, ispod našeg duda, pa da vidim ko je prošo, ko je došo, ko je očo. Neg ovako, šta da ti divanim, kade i sama vidiš ovu moju bedu.

A taj sam ti komunizam namrzla još od kade je naš Kruna strado, siroma. Zaokupio so tom idejom, pa ko o čemu, on samo o ideji. Vrat skrljala i ideja i ko je izmislio, da taki dečko strada bokte pita di, po nekoj Lepoglavi, nisam dotle ni čula za to mesto i ni sade ne znam di je, al znam di je grob našeg Krune i žavo me kad se samo setim kaki je to momak bio. I iz kake bogate kuće. Al za džabe je glavu svoju dao. I posle sam slušala od sveta da su mloga deca stradala od te ideje, a tek u ratu, ovim poslednjim što je bio, straota jedna.

Pa sam jedared pitala onog Sašu što smo ga sakrivali jedno mesec, dva dana u našoj bazi, o čim se tu radi u toj ideji i u tome što mu se imelo komunizm, a on će meni: “Drugarice Olga, u komunizmu ćemo svi biti jednaki, svi ćedu raditi kolko mogu, a uzimati kolko im treba.”

Eto očina. Pa oma vidiš da je to lagarija. Pa ja sam u mojim životu mogla raditi i više, a bome, da mi je neko dao da uzmem kolko mi treba, i manje. Što da se mučim, ako ne moram? Pa kaži, curo, je l tako? Al ne moš ti s njime izaći na kraj. Zaintačio da me uputi u ideju, pa bog. Kažem ja njemu: “Znaš šta, dete, da ja tebi kažem. Nema leba brez motike. Ako ne zapneš, neš se leba ni najesti. Džaba ti bilo i te tvoje ideje i tog tvog komunizma, ništa ti ja to ne fermam.” A on će meni opet: “Ti si, drugarice Olga, poštena i vredna žena. A nama taki baš i  trebadu. Samo da se malko osvestiš, pa da te primimo u Partiju.”

Kaka sam ja njemu drugarica, molim ja tebe, ko da smo se sigrali na šoru? Pa mogu mu mater biti po godinama, napako!  I u kaku Partiju da me primidu? I da se ja osvestim? Ja sam, bome, osveštena i više neg što treba. Vidim ja kud sve to ide, pa ja njemu kažem: “Svesna sam ja i više neg što ti misliš, a kaki smo ti mi drugovi i kaka Partija, bog s tobom, o čim ti divaniš?” Ondak se on smeje ko lud, dečurlija, šta ćeš ti, pa mi kaže: “Svi smo mi drugovi, tako kaže naša Partija, svi smo jednaki. Što mi ti možeš biti mati po godinama, to se ne računa. Razumeš? Jednaki su svi ljudi. I da ti kažem, Bog ne postoji, i to kaže naša Partija i drug Tito.”

Ja ga gledim, pa mi ga čisto došlo i žavo – nije glupav, da kažeš, student još, al tako glupavo divani, ne mož biti glupavije! Sade to o bogu, za njim ni ja baš ne marim. Moj Paja je, nek mu je laka crna zemlja, sve poštivo, išo u crkvu na službu, molio se pred ikonom, a ja nisam nikad. Ne kažem, možda i ima bog, al sam vidla kroz moj život, da taj i radi đavola, pa nek mi svako kaže šta oće, ja ti to ništa ne verujem. I šlus.

Al di ja mogu biti ista ko Leca Radinovića, kad je više pijana, neg trezna? Otkud se mi možemo meriti, i po čim? Ta sto puta je pala s nosom u brazdu kade ode tako pijana na njivu, pa je njen čovek drmusa i džaka, valda ga i sramota od sveta, a ona se jedva digne na noge, pa se učlovi, pa dva-tri koraka, pa opet padne. Najposle je tu u brazdi i ostavidu da crkava, dok se malko ne istrezni, da može držati i sebe i motiku. I ja s njome da budem ista? A ja. Ne mož to biti. Il da se moj Paja, onaki radenik, mož meriti s Lazom Smiljinim, onom lenštinom preispoljnom? Proćerdo i dedovinu i očevinu na bircuze, Cigani ga pratili cela veka do kuće ujutru, pa mu sviradu na uvo, a on kobojagi uživa. Kako mi je to uživanje? Pa je najposle prodo i kuću i baštu, sve očlo u očin, a on spavo po jenedecima il po tuđim štalama, i sade smo mi svi jednaki? Di to mož biti, pitam ja tebe?

Al da viš da je najposle tako i bilo.

Svršio se rat, očle Švabe, još su ustaše i domobrani vatali naš svet po ataru i ponekog i ubili, il zaklali. Sačuvaj bože, ala je to bilo strašno! To su ove naše ustaše, što se kaže domaće, iz Kasarne, iz Slankamena, iz Golubinaca, a valda i je bilo nešto i iz Rvacke, pa i po koji Madžar iz Bačke, šta ti ja znam o tim ko je odakle došo. Tako je svet pričo.

Nas niko nije diro, ne mogu kasti, al smo se i čuvali. Čim prvi mračak, mi se svi skupimo, pa se zaključamo, ugasimo svetlo i tako divanimo u pomrčini. Pa i to malo, sve se bojiš neko će te potkasti, niko nije nikom ni verovo. Tako vreme bilo. Glava ti u torbi, najbolje da ćutiš i prečekaš da prođe ta salauka.

Očli i ludi Rusi, a tek ti što su orcali po Banovci, pa to ti ne umem iskasti! Od nji sam se, da ti pravo kažem, najviše i bojala, više neg od Švaba. Bojala sam se i za moju Anicu, a ni za mene mi nije bilo svejedno. Ta to su bili ludi i pijani, ko s lanca pušteni. Kadgod, i njima smo vidli leđa.

Odjedared, pročulo se, stigla nova vlast. Partizanska. Ni ne šuštim ja za tim, čekam mog Baćka da se vrati kući iz zarobljeništva, piso je da su i pustili, pa sade dok dođe do Banovaca, a sve preko Madžarske i neki sabirni centara, šta ti ja znam kako se to sve imelo. Pa i tvoja su braća bila sa njim, znaš i sama kolko smo i željno iščekivali, a nikad da stignu!

Te godine, šta smo posejali, posejali, kolko nam je marve ostalo posle kojekaki vojski i razni drugi vandrokaša i vancaga, ostalo. S time ćemo nekako preživiti zimu. U oboru tri svinje i jedan nerast. U štali jedan konj, što mu moj Paja nadeno ime Putko, jel su ga svaki čas uzimali, pa vraćali, valda da se poslužidu – dobro da su ga i vraćali, napako, ima di su uzimali, pa nikad nisu ni vratili, al našeg su Putka uzimale Švabe, jel je bio na njinom spisku, pa je zato i osto naš. A ostala nam i naša kobila Zvezdana, znaš što sam je spominjala onomad kade si bila, što je moj Paja kupio ko omicu baš uoči rata. U kotobanji nešto kuruza, da l će dotegnuti do novog, bog zna, u ambaru žita, ne mogu kasti, dobro je bilo rodilo, al opet, dugo je do novog. Valda će doteći. U avliji nešto živine i to ti je bilo sve. Krave nam uzeli, dali nam neke artije, pa ćemo so tim, kobojagi, naplatiti štetu. Od koga i od čega, bog te pita. Ništa od tog nije ni bilo. Od rakije i od vina – ni traga, sve što bi nam i ostalo iza Švaba, popili ožderani Rusi. Svu burad što su mogli, izneli na avliju kade su bili, pa udri. Dok nisu popadali, nisu se okanuli. Kaki je to nesvet bio. Mene i našu Anicu je moj Paja poslo kod kumova, dok ovi ne prođedu, jel je svašta načuo po selu da su radili, da ne divanim o tim gadilucima.

Ti dana su došli i ovi naši, iz zarobljeništva. Te sreće, te radosti! Kade sam zagrlila mog Baćka, oma na šoru, došlo mi da se derem naglas. Oslabio, pa se ko izdužio, upale mu oči, obrazi upali, pa neobrijan, nešto mi i ostario, došo ko neki dedurica. Ajao, mati moja, je l to onaj moj Baćko s kojim sam se tolko ponosila? Je l to moje čedo što ga u Banovci takog nije bilo? Al uspravan ko što je uvek i bio, došo u kraljevoj uniformi, kaka je, da je, al je njegova, pa sade da l visi ko na aufingeru, il je utegnuta, ko još i to gledi. Živ i zdrav, al propo mlogo, valda od nejela i dugačka puta, jel je oma kazo da i nisu ni tukli, ni mučili tamo di je bio.

Kod nas i moja Anica i naš Aleksa, valda su više i bili u Banovci, neg u Zemunu dok je bio rat. Oma se tu iznelo na astal sve što se imalo, pa u divan. Isprva nije mlogo ni pričo, moj Baćko baš nikad nije ni volo da divani, al posle mu se ko i razvezo jezik, pa nam je ispripovedio sve šta je bilo otkad su i zarobili tamo di su bili sa njinom vojskom, negdi kod Valjeva. Utovarili i u furgone, pa pravac Nemačka. Iz celog tog divana, ništa veliko nisam ni upantila, sem da je posle poslat u Švajcarsku i da su tamo i on i još dva njegova druga radili ko sluge kod neke švapske familije i da im nije bilo lošo, a  upantila sam i da je sto puti kazo ocu: “Tajo, to je bila izdaja.” Kaka izdaja i ko je koga tu izdo, ja ti ne znam kasti. Da l vojska kralja, il kralj vojsku, di su očli đenerali, ništa ti ja o tim nisam znala. A posle sam i čula, al nisam to ni fermala, di ćeš ti sve to upantiti. Ja se mog Baćka nisam mogla nagledati! Mati je isplakala sve suze za ove četir godine, pa ga i ona sade gledi i ko da misli, e sade, kade sam vidla našeg Baćka, mogu i umreti. Baba svaki čas pogledi ustranu, vidim ja da s rukavom otire oči. Moj Paja isto ko i ja, ne mož da se nagleda svoga sina.

A naš Baćko malo, malo, pa u divanu spomene “frau Greta ovo, frau Greta ono”. Pitam ja njega: “Je l, Baćko, da te štogod pita mati. Ko ti je, čedo, ta frau Greta? Je l to ta što ste kod nji bili?” Kaže meni moj Baćko: “Jeste, mati, ta. Čoveka joj mobilisali i poslali na Istočni front, a ona ostala na kući sa svekrom i svekrvom. Sama. Jedna fina gospoja, evo, da viš sliku.” Ajao, mene do boga, kaka slika! Pa je l to on s njome nešto petljo, napako? Gledim ja u sliku – lepa, ne mogu kasti. Al mi nekako broćasta, ko što su sve Švabice. Obrve je malko nagaravila, to se oma vidi, kad sam ja, već ondak ćorava, vidla da su napisane, kosa bela, potšišana po modi, usta nakarminisana, lepi zubi, ne moš kasti. Oma se vidi da je neko blagorodno čeljade. Neki mio pogled, pa joj se i oči smeju. Ko da je od našeg sveta, kad ovako glediš, makar što je broćasta. Moj Paja isto gledi, gledi i mati, pa ondak i moja Anica, pa naš Aleksa, baba nije ni vido ondak, džaba mu i davati sliku. Gledimo svi u tu frau Gretu, pa gledimo jedno u drugo, dok moj Baćko furtom pilji u nju na sliki, pa mu čisto oči zasuzile. I najposle, kad vidim da niko ništa neće kasti, ja se iskrlještim u njega, a dete tek što mi došlo iz rata: “Je l, Baćko, je l imaš ti pameti? Je l ti znaš kome si se obećo i ko se tebi obećo, još pre neg što si očo? Je l ti misliš tako so tom našom devojkom? Je l ti znaš iz kake je ona kuće? Od pošteni ljudi, taki nema u Banovci, kaki su. Ta dolazila nam je ode svaki čas, i sade će, samo što nije. Čim nešto umesi, eto je s tanjirom, il šorom, il na baštu. Ako treba na njivu, a oni njino oposlili, eto je s njenom motikom. Štogod nam je zatrebalo, oma je bila ode. I ti sade glediš u tu švapsku profuknjaču, a! Pajo, oš ti kasti nešto, il ću samo ja ode da tandrljam? Valda neće sade sve pokvariti s našom Lepom?” Moj Paja zametno šešir natag, pa suče onaj levi brk, valda sade smišlja šta bi kazo, a moj Baćko se izbečio u mene s onim plavim očima, sav se našo u čudu! Ni a, ni be. Kanda da je on, curo, na tvoju i moju Lepu i poboravio! Iju, napako, bruke moje i njegove! Ja furtom o tim, kade, neko na kapidžiku. Oma sam pomislila, evo je Lepa, baš ko kec na jedanajst.

Al, kaka Lepa. Došla nova vlast, čuli da su stigli neki Banovčani iz zarobljeništva, pa se oma dovukli i oni. Jesenje doba, al još zdravo toplo. Nije za kaput. Ta nije ni za reklju, da kažeš. Al na ovoj trojici dugački kožni kaputi, mantili, šta ja znam šta je to, upravo do zemlje, al svi isti. I raskopčani, pa im se vijore one prednjice od kaputa, ko zastave. Na nogama čizme, na glavi kožni kačketi. Jednog od nji i poznajem, to je onaj Dašić iz Pregravice, jedna beda bedina što su bili pre rata, nisu imali ni kuće, ni kućišta, večito po nadnicama i večito sve onaj njin ludi otac propije, al je posle ovaj s bratom očo u partizane, pa kade se vratio, nji dva glavne gazde i gose u Banovci.

Ovu dvojicu ni ne poznajem, a nisu ni bili od našeg sveta. “Pavle?” – kaže ovaj naš, Banovčan. Moj Baćko usto, pa zvecno čizmama, digo ruku da pozdravi vojnički, a ovaj samo mano rukom da sedne. Otkud će sesti, kade oni stoje, nije red. Al ovaj opet, da sedne. Sedne moj Baćko, a oni oko njega. Taj Dašić ga ispitiva, a ova dva mamlaza samo glede šta ima na astalu i koga ima za astalom. “Je l, Pavle, di si ti to bio?” Moj Baćko ga gledi, pa čisto ne zna šta da mu odgovori kade ga ovaj tako glupavo i pita. Najposle kaže: “Bio sam u zarobljeništvu, u Švajcarskoj.” Dašić uzo hoklicu što je bila nuz kujnicu, pod pendžerom, pa seo naspram njega. Skino kačket, prebacio jednu nogu preko druge, klati s njome, sve čizmom udara u astalsku nogu. Prosipa se iz čaša i iz tanjira, al on i ne šušti za tim. Valda tako i oće. Da se pokaže kako je on sade vlast, pa mož da radi šta oće. Al ni njegova nije do zore, ko što ničija nije, saš čuti.

Mi se gledimo za astalom, nije ni zgodno da u ove kaputaše glediš baš mlogo. Jedan od ove dvojice, onaj manji, posle sam čula da je iz Ašanje, a koji je očin ode u Banovci radio, nit ko zna, nit sme da pita, zadrljio kaput, kobojagi zakačio se s palcom za kaiš, a za pojasom mu levolver. Eto čuda, napako. Ko da i nije došlo oslobođenje!

Štogod moj Baćko započne, a ovaj Dašić oma počne da se smeje, pa sve pogleđiva u ove njegove pajtaše, a oni, kad vide da se on smeje, oma i oni počnu, pa se sve smejulje, al onako, baš zlobno. U otac i njin, kade se samo setim, ta ne znam šta bi im i kazla i s čime bi i aknula. “A šta ste radili tamo u zarobljeništvu, Pavle? Jeste se povezali sa našima? Bilo je u blizini i naših drugova, mogli ste sa njima da sarađivate.” Moj Baćko odgovara ko u školi: “Gospodine, mi smo tamo…” A ovaj ga oma prekine: “Nisam ja za tebe gospodin, mi smo gospodu oterali, a i tebe ćemo, ako tako nastaviš! Ja sam za tebe drug Dašić, jes čuo? Nastavi sade.” Pa namigne na ovu dvojicu, a oni oma u smej. Teo je da se umeša naš Aleksa, ne mogu kasti: “Nemojte tako, drugovi, pa drug Pavle je maločas došao, još je i umoran od puta, a i nije bio sa svojima pune četir godine…” Kad se ovaj Dašić okreno: “Ti da ćutiš. Ko si ti? Propali činovnik propale banke što se sakrio u mišiju rupu. Di si ti bio četir godine, da te pitam, a? Di si bio? Došo u tazbinu da se ode kriješ, sram te bilo. Znaš ti di sam ja bio četir godine? Krvavio gaće i za tebe i za tvog šuraka. Ti ode, on tamo, a ja u šumu. Majku li vam vašu kapitalističku i kulačku…” Kad je to kazo, a moj Baćko skoči, pa da će na njega. Utom, ova dvojica skočili na mog Baćka, pa se i Aleksa umešo, srušili i astal i sve oko astala, mati u vrisku, ja i moja Anica probamo da se umešamo med nji, pa obadve samo što nismo dobile po nosu. Moj Paja vuče našeg Baćka da bi ga odvuko iza sebe, a ova trojica zakrvavili s očima, ta čudo jedno u avliji! Kad se nisu poubijali. Pokidali mom Baćku epoletne, oficirsku kapu što je pala sa astala izgazili, počupali mu dugmeta s uniforme, iždžakali ga u noge, al bome ni on njima nije osto dužan. Jednom, onom višljem, pocepo kaput, a onim manjim skino kačket s glave, pa ga sa širmom furtom tuko po glavi. Dašić prvi došo sebi, pa smiriva ovu dvojicu, smiriva i mog Baćka i našeg Aleksu, kobojagi se i izvinjava što im je opsovo mater, nije on tako mislio. Svi zaduvani, zacrvenili se, misliš pućemo ko luftbaloni.

Utim se otvara kapidžik, došla naša Lepa. Ko da me je sunce ogrejalo! Svaka druga na njenim mestu, kad je vidla ovaj rusvaj na avliji, oma bi se okrenula i utekla, al ti dobro znaš ko i ja kaka je tvoja sestra. Furtom doletila do astala da vidi u čemu je stvar. A kade je čula šta je, nije se ni pozdravila s našim Baćkom, neg se oma podbočila i upiljila u tog Dašića: “A je l ti tako, od kuće, na kuću? Onomad kod nas po kravu, juče kod Rusmirovi po dve svinje, a danas, po čega si danas ode došo? I di ti sve to teraš da mi je znati? Pošteno što smo radili za celog rata, a sade da nam ti i ovi tvoji otimate sve iz kuće?“ Gledi Dašić u nju, čisto se začudio otud njojzi kuraži da mu tako divani, i to još pred njegovim pajtašima, a obaška što smo i mi svi tu, na avliji ispod oraja. „Drugarice Lepa, mi nismo ode došli da nešto uzimamo, već da pitamo druga Pavla di je bio i šta je radio dok smo se mi ode borili za slobodu…“ Kad ti se moja Lepa iskrlještila u njega: „A za čega ste se borili, je l zato da sade otimate od poštenog sveta sve šta vam treba, sram te bilo!“ I furtom se okrene mom Paji, pa ga gledi, a oči joj sijaju, lepo se vidi da se volu. Da nije ovako kako je, oma bi se oni i zagrlili. Ni ne šuštim više za Dašićom, a tek za ove dve vancage, neg mi toplo oko srca, samo kade više ne gledi u tu frau Gretu, otac je jebo švapski. Kud nisam sklonila tu sliku, neg ostala na astalu, ubio me bog glupavu! Al kasno. Vidla je i Lepa.

Dašić pogledo još nekolko puta u mog Baćka, pa u nas, pa se zagledio u Lepu i najposle komandovo ovim njegovim kaputašima da se krenu.

Niko nije ni izašo za njima na kapidžik.

Al nije se na tim svršilo.

Kazla nam je Lepa oma da su i nju teli da vrbuju za taj afeže, valda mu se tako imelo, očin ga znavo, pa ondak da je primidu i u tu njinu Partiju, makar što je bila kulačka ći, pa je baš taj Dašić dolazio i kod vas kući i nagovaro je da se poveže, al ona ni da čuje. Teo je on izgleda mi i da se ženi s njome, baš bi mu se i šikovalo, bitanga jedna belosvecka, al ga ona nije fermala ni za čega, njojzi je samo naš Baćko bio pred očima. Kade joj je Dašić kazo da vam ništa nećedu ni uzimati, ako se ona poveže, Lepa mu je kazla: „Kako svima, tako nek bude i nama. I nemoj mi više dolaziti, ne marim ni za taj afeže, ni za tu Partiju, nit volem da mi se stalno dovlačiš pod pendžer i u avliju. Ja i ti nikad nećemo biti isto, nit ja oću da se mešam sa kojekime, jes čuo?“

I sve se taj Dašić nado da se naš Baćko neće ni vratiti iz zarobljeništva, pa kade se vratio, oma je doletio da ga dočeka ko najgoreg izdajnika i protuvu.

Od to doba, Dašić nikad više nije bio kod nas. Al su dolazili drugi. Isti ko i on. Nije prošlo nekolko dana, odveli nam našu Zvezdanu. Moj Paja i baba umal nisu precrkli za njome! Žavo je i meni bilo, al bi mi žalije bilo da su odveli mog Baćka, a mogli su, ko im sudi. Ta tolki su nestali, nikad im se ni za grob nije saznalo. Da je ti meseci jedna mati za sinom, il žena za čovekom  zakukala… Samo dođedu po noći, odvedu i u atar i otad im se gubi trag. Nigdi i nikad više. Kobojagi, bili neprijatelji. A sve su birali prve ljude u selu, ne makar koga. Ne povratilo se nikad. Straota i pomisliti.

Orcali su po našoj avliji, po kotobanji, po ambaru, po podrumu i podrumcu, po oboru i po kočini, po štali, dok sve nisu ispraznili. Tako kod sviju, a ne samo kod nas. Samo oni njiovi su dobro prošli, al da viš kad su posle sami sebe potkazivali! Pa se tek pročuje po selu, strado ovaj, strado onaj, ovaj odveden noću, onaj u zoru, a sve bili u partizanima i u toj njinoj Partiji, vrat skrljali zajedno s njome. E kade su sami sebi došli glave, ondak si mogo i kasti da se rat svršio.

Moj Baćko se venčo s našom Lepom samo u mesnoj kancelariji. Kaka crkva, nisi smeo ni ući u crkvu, a kamoli se venčavati, il krštavati decu, il daleko bilo saranjivati nekog svog. Sad, za saranu je popa još i išo. Al ovo drugo, a ja. Oma ćedu ti doći ovi iz vlasti, pa ćedu ti držati predavanje o tim kako boga nema i da zato ne treba da ima ni crkve. Ite u očin, mislim se, što je ondak i ne srušite, kad svet ne sme ući u nju? Al di ti to smeš i kasti, napako. Oma dobiješ po labrnji.

 

Kašću ti i šta su nam sve uzeli i razdelili onima… kako im se imelo, ne umem ti sad kasti, al što nemadu ni zemlje, ni kuće, ni kućišta, kako su nam oteli i ona tri jutra što je meni moj baba prepiso kade sam se udala, i ono što je moj Paja našoj Anici prepiso, al sve što su mogli oteli su i podavali koje kome, pa su prve gazde u Banovci ostali brez ničega, a bitange i vucibatine se dočepale i vlasti i naše zemlje. Ej, kade se samo setim, ala mi je bilo žavo kade prođem pored naše pustare, a ona više nije naša! A za vinogradom me još bole moja duša. Posadio je moj Paja na drugim mestu vinograd, al to više nije bilo to…

Sade bi se čisto malko odmorila, tolko sam divanila da sam se umorila ko da sam okopala jutro kuruza! I kade budeš dolazila, raspitaj se šta ima novo tamo kod tebe, pa da mi kažeš, zdravo bi volela da znam. Živo čeljade.

Advertisements