Kade je ova Sasanka vidla da se ovaj vratio kući živ i zdrav iz rata, a valda je mislila da će ostaviti kosti di bilo, pa još dovo sa sobom ženicu, tako se ostrvila na nji, nisi je mogo snašati! Di god je sretneš, da l pred dućanom, il u polju, da l na pijacama u Zemunu, il u Pazuvi, ona furtom samo o Zlatku i o njegovoj Ani. Te on ovo, te ona ono, te ovaki su, te onaki su, te došli da otmu njenoj deci, te ništa nećedu da rade, a samo žderu i prvi su za astalom. Ta nisi mogo izdražati tako štogod!

48719084_2477707

E da. Živo čeljade, ko što sam ti i kazla onomad. Iju, pa šta si mi opet donosila u tim tanjiru? Ta nisam ti ja ni gladna, ni žedna, ko što znaš. Samo sam ti željna divana, ko da nikad nisam divanila u mojem životu. Ko pred smrt, valda tako svi. Šta ja znam.

Štrudlu s makom si mesila? Pa ja ne znam, curo, kad ti to sve stigneš? I bašta i da nešto sašiješ i da ideš na njivu, pa sve sama, još i to detence što vučeš sa sobom ko mačka miša! I kako si kazla da joj se imelo? Sjajna? Otkud da ste tako ime dali detetu, ne mogu se čudom načuditi! Kako niste dali Smilja, Zora, Milena, pa mogli ste i Mirjana… a, da. Ne moš Mirjana, kad joj se materi tako imelo. Jasna? Pa kako ti je to ime Jasna? Ja ti za to ime nikad i nisam čula. Tako ime i nema kod našeg sveta. A otac joj davo to ime? Pa ondak šta ćeš, curo, upropastili ste dete so tim imenom, al šta sad moš. Nema Steve, pa nek bar ona bude živa i zdrava.

Daj mi malko od te štrudle, da vidim kaka ti je. Nikad nisam ni umela da je umesim ko svet, uvek mi ispadne il tvrda il se raspadne u rerni, pa ne moš čovek ni biti za sve stvoren. Ja sam ti bila za sve, al za kujnu i kuvanje, nikad. Baš je lepa. Al jedared lepa. I mekana, što mi zgodno, kad sam ostala brez zuba. Vodili me moj Baćko i Lepa da mi namestidu one veštačke, al ja ti to nisam fermala nikad. Ne moš to ni biti ko kade su tvoji. Nit moš zagristi jabuku, nit moš otkinuti uzicu, nit ništa. I koji će mi očin ondak taki zubi, pa kaži.

E, curo, šta ti je svega bilo u Banovci, ta to ne moš sve ni upantiti, ni opričati, bilo je svega i svačega. Al valda mi je bilo najgore posle tog oslobođenja. I drugima je bilo lošo, samo ovim Titovim borcima nije. Ta  što su se ti snašli, valda niko u krstu sveta nije. A tek oni što su i zvali prvoborci, ta to je postala gospoda nad gospodom. Do juče sluge, a oma posle rata – oni imali sluge! Gospoja Vukasovićku i njenog čoveka su oma isterali, bokte pita di su i proterali, posle se govorilo da su negdi u Bosni, onaka gospoda i onaka pamet! A namesto nji, u njinu kuću se uselili neki opet iz Bosne. Sve povadili patos, pa ložili na sred sobe vatru! Nisu nikad ni vidli kaljeve peći, a kake su njine bile, ne umem ti iskasti! Ja sam bila nekolko puta kod nji, kaki vetrina, pa sve čekmeže do čekmežeta, pa staklo, pa one fine čaše sa zlatnim, pa porculanski tanjiri, pa duple firange – što nikad nisam ni vidla, a knjiga i teki, to se broja ne zna. Ovi što su zaokupili njinu kuću, prost svet, al buljuk dece, ako i nije bilo preko deset, božem prosti! Sve jedno drugom do uva. Oma su im dali jednu Dražetinu i dve Miljušove njive. Al za džab džabe. Oteli od ljudi i dali ovima što i je dono ajziban, vrat skrljali. Nikad i nisam marila, da ti pravo kažem, jel su oteli poštenim svetu i zemlju i kuće. Otkud to dođe. I još mi ondak kažedu da smo svi jednaki! Kako smo jednaki, kade su oni od nas otimali, a mi se mučili celi život i radili ko konji. I za čega? Za kojekake vancage i bitange što su se dovukli ovamo na tuđu muku. I šta je mene brige što nemaju? Nisam im ja ništa ni otela, ni uzela. Nit sam očla kod nji. Nit znam di su im ti njini zavičaji, što furtom pevedu o njima kade se skupe. A deru se, deru, brez tamburice, neg uzmu neke gusle što i zovu, pa se ondak dernjaju, celi Banovci odjekuju. Posle se ožderu, pa prde i smrde po tim gospockim sobama, med vetrinama i sofama kake nikad nisu ni vidli, nit znaju za čega služe.

A znaš ti kade je došo onaj Zlatko iz partizana, od oni Jeftići iz Pregravice, što su i pre rata bili gazde? Je l se ti sećaš nji? Njegov je otac, Pera mu se imelo, osto udov so tim malim muškim detetom. Žena mu bila Vojčanka. Umrla sirota od jektike il od tako nečeg, sad ne znam baš da ti kažem. I već je mali poodrasto kade se Pera nanovo oženio s nekom Sasankom. Al je bila besna, ta opasna ko soda. Nije marila tog malog Zlatka, nit ga je gledila, nit fermala za ništa. Prava maćija, onako, mrzeća. Sve najgore poslove je uvek njemu naređivala da radi. Il da čisti obore, il da tera svinje u polje, il da baca đubre po njivi. Pa otkud dođe da take stvari radi dečarac od petnajstak godina? Otac ko i kolac, nit je gledio, nit ga je bilo brige za njim. Valda se ova stalno pretvarala pred njim da je dobra ko mati, a ovamo je radila šta je tela i kako je tela. Rodila tri sina, pa niko ko ona. Nji trojicu gledila ko oči u glavi, a ovog Perinog da ne vidi. I tako se Zlatko i uputio u taj komunizam i u tu njinu ideju. Tako je i očo u partizane, kade se zaratilo. Nije ni dolazio u Banovce dok se rat nije svršio. A kade je došo, dovo je i mladicu sa sobom. Neka iz Dalmacije. Lepa mladica, ne moš kasti. Al je ništa ne moš razumeti šta govori. Posle se ona i naučila, al nije ni imala kade ni da se uputi. Što ti je život. Nekom mati, a nekom maćija. Ovim dečku, tim Zlatku, baš je bio maćija i život. A ni u smrti nije bolje prošo.

Kade je ova Sasanka vidla da se ovaj vratio kući živ i zdrav iz rata, a valda je mislila da će ostaviti kosti di bilo, pa još dovo sa sobom ženicu, tako se ostrvila na nji, nisi je mogo snašati! Di god je sretneš, da l pred dućanom, il u polju, da l na pijacama u Zemunu, il u Pazuvi, ona furtom samo o Zlatku i o njegovoj Ani. Te on ovo, te ona ono, te ovaki su, te onaki su, te došli da otmu njenoj deci, te ništa nećedu da rade, a samo žderu i prvi su za astalom. Ta nisi mogo izdražati tako štogod! Ja joj kazla par puti: „Iju, napako, Keka, pa nije valda da ništa ne radidu? Ta vidla sam Zlatka di ore i po kiši i po vetru, sav mokar, gologlav, baš sam mu i kazla da se okane oranja kade nije vreme za taj poso, da se ne pobole daleko bilo, a on meni, tetka Olga, ja da pomognem tati, ne mož da stigne.“ A Keka se iskrlještila u mene, mal mi nije oči iskopala: „On da pomaže mom Peri? On? Bitanga jedna i vucibatina, neradnik, od neradnice otpo! Stalno ožderan, di god se krene, fraklić sa njim! A ona njegova, to je tek vancaga! Nit da skuva, nit da umesi, nit da posklanja. Samo se šeta po gonku, ko gospoja…“ A ja njojzi opet: „Nemoj tako, Keka, pa noseća je, samo što nije rodila. Šta bi ti sade da ti ona radi po kući? Imaš dve snaje, pa i ti si još kadra i skuvati i umesiti, valda neće ona sa stomakom do zuba da vas služi?“ Okrete se Keka, samo što me nije pljunula, curo. I od onda mi više nikad nije kazla ni „dobar dan“, ni „bože pomozi“, a mogu joj mati biti po godinama i kolko puta sam joj valjala, i njojzi i njenim snajama. Ta prodam njin sir, a moj vratim kući s pijaca, da ne kažedu, evo viš, njen prodala, a naš vratila. Kade sam se već primila toga, ondak i da obavim kako treba, makar i na moju štetu.

Al to je taka pustolina, ne mogu ti iskasti. Ne bi se ja ni okrenula za njom, da nismo neki daljnji rod, sa materine strane. Od mog Paje mati je iz njine kuće, pa smo se i srađali, ta bili smo ko rod rođeni. Kolko puti je Pera naše ugario, il uzoro, a i mi njegovo, šta ćeš, moralo se pomagati. Al sa ovom sakaludom, nikad sreće nije ni bilo. I opet sam jedared probala da se sa njom divanim, makar što nije tela ni da mi se javi.  Al nije vredilo. Zaintačila protiv tog dečka i njegove mlade, pa je ne moš obuzdati, tolko je bila luda! A nikad nisam čula da je Zlatko išo u bircuz, ko što su njeni sinovi znali da se kere ožderani s ciganskim bandama. Ta pratili su i sto puti do kuće u zoru, kad pošteni ljudi spavadu. Samo tek čuješ, Jeftići opet prevrnuli bircuz, istukli Cigane, jel im nisu svirali po volji. Jedared su i terali da se popnu na dud u porti, pa da im odgore sviradu i pevadu, pa je i popa imo posla. Otkud dođe da se lumpuje u porti, napako. Al to i je mater i razludala, nit su kad valjali, nit su bili ko svet.

Nekolko puti sam još čula od sveta da je kod Jeftići malo, malo pa neko čudo. I oma sam znala, zacelo će se i desiti neko zlo. Napako, nisam ni mislila da se tako štogod može desiti, a desilo se najgore. Baš kade se Zlatkova mladica porodila i rodila sinčića.

Valda je ova sakaluda Keka furtom Peri drobila, te Zlatko ti je ovaki, te Zlatko ti je onaki, te Ana mu je ovaka, te onaka, te nije od našeg sveta, te mutava je, te glupava je, te svet nam se podsmeva zbog nji.

U to doba, ako nije bilo baš pred Malu Gospojinu, pročulo se po Banovci da Zlatko oće da se odeli od oca i da traži deo. Ništa on, siroma, nije isko od Jeftići i od njinog kapitala, neg samo ono što je njegova mati donela u miraz. Perin pokojni otac je oma presto. I on će mu, ko pravi deda, dati nešto, pa nek deca počnedu svoj život kako oće, mladi su, vredni su, zaimaćedu.

Al to ovoj ludi nije bilo po volji. Znala je ona da će Pera sve svatiti kade Zlatko i Ana odu s detencetom, oma će se viditi kolko su i šta su sve nji dvoje radili, dok su njeni sinovi bančili po bircuzima i terali Cigane da sviradu i ispod astala, a snaje furtom po šoru, od kuće na kuću. Prve da olajavaju. Najgore abronoše u Banovci. Od nji nisi mogo ni na šor sesti, a da te ne izotrcavaju kako si neradnica i lenština. Njina dečurlija i musava i kaljava i pocepana i bosa, nemaju matere kade od divana da i operu i okrpe, kod onakog kapitala, a kamoli da odu na njivu s njinim ljudima, il da namirivadu, da očiste avliju i ispred kuće. E, bože, bože. Zdravo se osekiram kade se toga setim…

Nije jedared Pera nasrno na Zlatka. I nije mu jedan u Banovci kazo da je to greota i da se dozove pameti, jel je Zlatko dobar momak, vredan i radin. A ja. Ko da mu je vrana mozak popila, eto tako se on vlado. Lud, lud. Samo je slušo Keku i samo je njojzi verovo. Ja ne znam, curo, kako ima taki žena da čoveka zalude načisto i da niko ne mož da im dokaže ništa! Nije slušo ni mater, ni oca, ni brata, ni kuma, ni nikog. Samo je vrčio na Zlatka i na Anu.

I tako je i to predveče, već je bilo i jesenje vreme, opet napo na Zlatka, i to baš na guvnu, nit se zna zašto, ni krošto. Podžapali se valda oko te zemlje, jel Pera nije teo da mu prepiše tu zemlju  od matere, neg je teo da mu da neku njivu upravo u pazovačkom ataru. Tako se bar pričalo. Zlatko nije teo da prestane na to, jel je njegov deda s materine strane kupio zemlju u banovačkom ataru, da njegovoj ćerki i zetu bude blizo, računo je čovek, kad već daje ćerki miraz, da makar bude kako treba. I tako, reč po reč, valda je i Zlatku već bilo svega dosta, pa je kazo šta je kazo, a ovaj na njega vilama! Udario ga, al baš fest. Pošla Zlatku i krv sa glave di ga je otac udario, al opet, nije teo da se sa njime tuče. Kazo mu je: „Tata, ja ću sa Anom i detetom otići, davo ti meni moj deo, il ne davo. Nemoj me više dirati, otiću i neš me više ni viditi, kade ti tolko smetamo.“ Al ovaj ko da je poludio, pa će opet na njega. Vidli to Marinkovići, a oni su im bili prve komšije, pa se zaukali iz bašte da se pomešaju med nji, da i razvade, al dugačka bašta, nikad stići! Viko je Vasa: „Nemoj, Pero, nemoj na Zlatka, ako boga znaš! Čekajte, ljudi, jesi poludio, šta ti je, Pero!“ I kako je Zlatko odgurno Peru, tako je ovaj pao. A valda mu je ondak, ko sinu, bilo žavo oca, pa mu još pružio ruku da se podigne. I kazo mu: „Tata, ne sramoti nas, evo idu i komšije, šta nam treba ta bruka.“ Kako se okreno da bi pošo u štalu, Pera izvadi bricu iza pojasa, stigne ga i ubode s tom nožekanjom pravo međ rebra. S leđa. Jedva se Zlatko oto od njega, zateturo se i potrčo prema avliji, a  Pera za njim: „Nemoj, sine, stani da vidi tata šta je uradio! Ajao, ljudi, pomagajte!“ Bar da nije stao, neg je pomislio da se otac dozvo pameti, da mu je sade žavo što ga je ubo, da se presetio, pa stao. Kamo sreće da nije, kamo lepe sreće da je stigo do avlije! Pao je posle petnajstak koraka i tu ga je stigo otac i izbo nožom još pet, šes puti! Kade su Marinkovići stigli, imali su šta viditi. Zlatko leži u krvi i krklja, a Pera pored njega s bricom u ruki. I samo ćuti i gledi u mrtvog sina ko što bi gledio u najgoreg neprijatelja. Kanda da bi ga još koji put ubo so tim nožom. Na rukama mu Zlatkova krv. Ej, živote. Šta na to kasti.

I tako je na koncu Keka isterala svoje. Najposle se rešila Zlatka. Al se nije rešila njene bede sa sinovima i snajama. Nit je ko gledio, nit je ko s njome divanio. Sinovi, kade se ožderu, istuku je i isteraju na šor, pa se ko poslednja pinduka vuče banovačkim šorovima, a svi zatvaradu kapije kade je vide još izdaleka. Ana se s detetom vratila kod njeni u Dalmaciju i više se nikad ništa nije čulo ni za nju, ni za dete.

Da l je Pera kadgod došo pameti, ne umem ti kasti. Umro je u Mitrovici posle godin dana. Kažedu da nije ni reč progovorio od kade je ubio sina. A šta bi i imo da kaže? Sludila ga žena, ubio sina, sav Jeftić kapital očo na bircuze, sve propalo ko da nikad ništa nije ni bilo.

I di ćeš ti sade? Valda me nećeš ostaviti samo s ovim crnim mislima? Jedva sam se nakanula da ti ovo ispripovedim, a ti bi oma da ideš. A najposle, daj mi još jedno parče te štrudle i uspi mi malko mleka u moj lončić, pa ondak idi, a ja ću valda nekako i zaspati. Doće posle moj Baćko i Lepa, pa ćemo se još malko divaniti, evo, ide zima, već je na Petrovićem salašu, mora se dovući drva… Ajd, u zdravlje. I fala ti na ovoj štrudli, baš si je udesila ko nikad.

Advertisements