images

Preuzeto sa interneta.

Kod Bloka 70 na Novom Beogradu, gde su se Kinezi odavno odomaćili, ulazi u tramvaj broj 7 muškarac pedesetih godina i smešta se, uz glasne uzdahe i otkukivanje, na prvo slobodno sedište, raspoređujući oko sebe nekoliko ogromnih  kariranih torbi kojima su Beograđani odavno dali zvučno i maštovito ime – krmače. Očigledno su teške. Usmerava otsutan pogled kroz muljavi prozor „sedmice“ koja datira iz ranih sedamdesetih godina prošlog veka, čiji prozori od dana proizvodnje nisu oprani. Tako izgleda.

Teško zimsko jutro. Oblaci pritisli glrad.

Sklapam knjigu, vraćam je u tašnu i iskosa gledam tog čoveka koji je svojom pojavom momentalno okupirao moju pažnju.

Povremeno baca pogled po putnicima, isto tako otsutno kao što i gleda kroz prozor. A te oči, pomalo upale, ili su jagodice i orlovski nos prenaglašeni, pa tako izgleda, zamiru na licu sa bradom od nekoliko dana. Prosedom, kao što je i kosa po kojoj je popadalo inje života. Ovaj čovek nema bore smeha oko očiju i usana. Šake velike i jake, dugih i lepih prstiju, počivaju u krilu. Skrštene. Pomirene sa nenaklonjenom sudbinom. Teška zimska odeća prikriva izrazitu mršavost.

– Gorštak, pomislim.

Taj tip ljudi sam, kao devojčica, sretala u zavičaju mog pokojnog oca. Koščati, visoki, lako povijeni pod teškim bremenom opstanka na ljutom krasu, kršu i vrletima. Ali, u mom sećanju, to su ljudi vedrog duha, britke pameti, brzi na reči, spremni na šalu, često grubu, ali ne i uvredljivu, dok je oko ovog čoveka, gledano očima efemernog saputnika u tramvaju, aura bola i tuge.

– O! Gdje si zemo, gdje si rode!

Prolama se gromki glas novopridošlog putnika.

Čovek sa kineskim torbama sporo okreće glavu u pravcu glasa i zagleda se oprezno u novajliju. Ćuti i gleda. Vidi se, ne prepoznaje ga.

– Otklen se mi to znamo, rode?

– Kako otklen, jebo te patak! S livanjskog ratišta, s prve linije se znamo! Iz Tehničke škole u Livnu! Kako, bolan, otklen se znamo? Ima l još nekog Mladena Jovanića iz Graca? Đe si to kreno s tim torbetinama, matere ti?

Oprez na drugom licu sporo zamenjuje neverica, pa iskra radosti zbog iznenadnog susreta sa zemljakom, ali osmeha nema.

– Ih, bolan, kad budem ispričo Smilji da sam te vidio, biće joj drago, vjeruj. Baš juče došla Dragica iz Graca. Bila kod svojih. Znaš da su joj se ćaća i mater vratili? Dalo im nekakvu kravicu, nešto živine, napravilo im novu kućicu, kažu: „Nigdje ko kod svoje kuće!“ Teško im, nema i u Gracu nego četiri- pet familija, srpski kuća… Al što ćeš ti. Bolje i tako neg nikako. Bogati, sjećaš li se Dragice?

– Znam, znam. Jakako. Kako ne bi Dragicu znao. Radla u Zagrebačkoj banci u Titinoj ulci. I Miša znam, čoeka joj. Električar. I djecu joj znam. Nego, nisam te odma pozno. Pa, kako si mi ti, Milane? Šta ima kod tebe, a?

Ono otegnuto „a“ na kraju svake upitne rečenice, tako karakteristično za bosanski, hercegovački dijalekat još više me vraća na zelene vode reke Šujice koja protiče kroz duvanjsko polje po kome smo se mi deca igrali i gde sam prvi put videla zvečarku i čula onaj zlosutan zveket koštanih izraslina na repu.

Stresam se čak i od sećanja.

Mladen otsutan, pita tek da ne uvredi sagovornika.

– Kako š me, bolan, i poznat, kad si me pošljednji put vidio s bradom do pasa?

Grleni, bezazleni, skoro dečji smeh prati ovu primedbu. Nesporno, iz svake reči izbija srdačnost – da li zbog susreta sa starim prijateljem, zemljakom, drugarom, ili je Milan i inače takav, ne znam. Ali, takvu jednostavnost u komunikaciji obično prati i neprijatna otvorenost. To znam.

– Je li, bogati Mladene, je l ti osjeklo nogu il su je spasili oni belgijski doktori kad te odnijelo s linije? Nisam imo koga pitat, a čuo sam da si preživio, Bogu fala.

– Nemam lijeve noge do ispod koljena. Dali mi protezu.

Mladenu je neprijatno. Pogledi nekolicine radoznalih putnika u blizini ubadaju se u njegovu levu nogu. Među njima i moj. Odmah skrećem pogled na drugu stranu. Uvek mi je mučna tuđa nelagodnost. A tek ova.

Kratka pauza. Milan premeće po glavi šta je sve čuo, a šta sada vidi. Misli mu se očitavaju na veselom licu preko koga svaki čas pređe senka tuge ili neverice, pa opet nasrće na Mladena novim pitanjima.

– Bolan, ku š s tim torbetnama? Šta s to kupio?

Mladenu neprijatno. Snebiva se. Izbegao bi odgovor, vidi se. A ne može. Ne da Milan. S toga nevoljno odgovara:

– Sin mi ima tezgu na Đermu, pa mu nosim robu.

– Na Đermu? Na pijaci?! Aj ne pričaj, bogati, Mladene. Pa sin ti je pravnik, jebo te patak! Šta će on na pijaci?!

Opet pauza.

– Moj Milane, od nečeg se mora živiti.

– Ma, to jes, al znam da su on i žena mu prije rata imali advokacku firmu u Zagrebu. Je l to i ona radi na pijaci, bogati? A onaka dama.

Mladenu postaje sve teži ovaj razgovor. Ćuti. Ali, Milan je uporan u  namera da sazna sve novosti. Da ima šta da priča Smilji kad stigne kući.

– Nevista je ostala u Zagrebu. Djecu je poslala Branimiru, ovdje, u Beograd i….

Milan ga prekida, vidno zainteresovan. Tu i tamo ga odvali ručerdom po ramenu. Mladen stoički podnosi. Ali, teško i sve teže.

– Bogati? A, jes, ona je Rvatica, pas im jebo mater ustašku! Što se i ženio š njome, kenjac. Od Rvata nikad ničeg dobrog nije došlo! Kako oni vele za nas, Srbe, tako i ja za nji – dabogda im se zatrlo i šjeme i pleme!

A onda, kao da ga ta tema više ne zanima, kao da su njegove poslednje reči dale sva rešenja i odgovore na sva izrečena i neizrečena pitanja, osvrće se po tramvaju, pa, kad nije našao nikog drugog od poznanika, malo kao i razočaran što nema drugog sagovornika, ponovo se sunovraćuje na Mladena.

– A čuj ovo. Neki dan, isto ovdje u tramvaju, sretnem Đura. Znaš Đura? Onog iz Han Pijeska? Kako, bolan, ne znaš? Bio je sa nama kod Petrovca, kad je na Oštrelju bila ona razmjena… Ja, pa taj Đuro. Umrla mu žena. Od onog najgoreg. Kaže Đuro, ubi je sikiracija. Imaju onu jednu šćer, Natašu…  Čuo sam ja još i prije od Nevenke Ilijine da je se drogirala neko vrijeme, pa bila na liječenju, al džaba ti, nema ništa od toga. Opet počela. Nema je šaka jada, volišna je, ko list na vjetru. Ne može Đuro da skupi nekijeh para pa da je pošlje u Rusiju. Tamo ima neki doktor, ljekar, ne umijem ti reći, što more i takve izlječit. Pitam ja njega: „Ajme, Đuro rode, što ti to nisi tuko za vremena? Pamet se more i batinama ućerat!“ Al ne vrijedi, moj Mladene, njemu govorit. Ja l njemu, ja l kamenu, isto ti je! Samo šuti i gleda preda se, ko da je onijemio, jebo te patak! Vako, isto ko i ti! E kad budem Smilji pričo da sam te vidio biće joj drago! Kaš doć malo do nas? Aj dođte ti i Jelka neko veče da malo sjedimo uz pitu i kiselo mlijeko. E ne da ga Smiljka udesi, reko bi da si usred Graca i da je od naši krava! Moš ga okrenit sa šoljom, ne mere ispast! A pite, prste da poližeš! Naše žene kuvaju pite da im ravni nema, vjeruj. Probo sam i ove što prave Srbijanke, naše komšinice, al ni primirisat našim. Dono mi Sava Smiljin glamočkog krumpira, ja što je dobar, ja što se rasipa – ljepše od krumpira i kajmaka nema.

Mladem sluša i odobrava klimanjem glave. Najdraže mu, lepo se vidi, što Milan melje i što ga ništa ne pita.

– Moj se Stole, bogami, dobro snašo. Moram ti se i pofalit, sreće mi! Nevista nam iz Grocke, bogata, jedinca u ćaće i matere. Imaju velku kuću baš tamo kraj autoputa s lijeve strane. Na dva kata. Ode Smilja jednom mjesečno, te vidi dijete, ima mi Stole sina, Petra. Dobio ime po djedu. Neka je, kažem, nek drugo bude po meni. Odem i ja, rijetko. Nevista ne voli da se mnogo dolazi i ne da da ljubimo dijete. Ne valja se, kaže. More se razboljet. Ko da smo kužni… Al šta ćeš, nek su živi i zdravi… Bilja mi se zaposlila. Kaže, neće se još udavat. Ja joj reko: „Ne moraš, ćeri, al nemoj ostat usidjelica ko tetka ti!“ Znaš da se Smiljina Boba nikad nije udavala. I ona se vratla kući. Ima dvije koze, nešto kokoši, nešto usadi u bašču… Bolje nego ovdje. Radla neko vrijeme u školi ko čistačica. Radla, radla, a od plaće ništa. Mala i nije na vrijeme. Zato je se i vratla kući u Gradac.

Ućutao Milan.

Laknulo mi, kao i Mladenu. Valjda je iscrpeo sve teme, zavičajne i ine.

Ali, ništa od toga. Tišina ne potraja. A tramvaj, kao za pakost, stoji kod „Hajata“, ni da mrdne. Jutarnja gužva, susnežica usporila saobraćaj.

– A ti samo šutiš, a? Oš li se vraćat kući il ćete ostat ovdje?

– Nemam se gdje vratit. Granatiralo mi kuću pred sami kraj rata, pa nisam…

– Nemaš više kuće?! Nisam znao, matere mi… A gdje ti je stara, gdje ti je Jovan, brat ti?

Evo još jedne vesti za Smilju, čisto se i ja obradovah na Milanov red!

Milan nestrpljiv. Čeka odgovore.

Mladen, na ivici nerava i izmaku snage, odgovara:

– Stara mi je umrla prije dvije godine.

– Nisam znao, vjeruj, nisam ni imo od koga čut. A šta je s Jovanom? Gdje je on? Je l i on u Beogradu, a?

Mladen ćuti. Gleda kroz prljavi novembarski prozor. Nakašljava se, to je onaj pušački kašalj, potmuo, onaj što razara pluća.

Teško mu da izgovori, a vidi da mora…

– Pogino prije tri mjeseca.

Zagrcnu se kod poslednjeg sloga.

– Kako pogino, jebo te patak, kako pogino, bolan? Gdje pogibe onaki čovjek? Onaka ljudna, bolan?

Mladen othukuje. Pomera torbe, pravi novi raspored. Pa vraća ruke u krilo. Prekršta prste. Iz oka mu se otkide krupna, teška muška suza.

Milan ustuknuo pred Mladenovim bolom. Zaćutao.

Mladen nastavlja, odgovara na nepostavljena pitanja.

– Pogino na zadatku, u Sopotu. Fatali neke kriminalce, upuco ga jedan… Pas mu mater… Prošo i livanjsko i petrovačko i drvarsko i duvanjsko ratište… I u Srbiji ga stiže metak.

Milan gleda oko sebe. Baca pogled na vrata. Da su bila otvorena, izleteo bi, čini mi se i pre nego što tramvaj stane. Odmakao se malo od Mladena. Othukuje i on. Bol se ne može podeliti, a teško ga je gledati.

Nesreća je zarazna.

Najbolje se pomeriti što dalje. Sad bi on uz Smiljine skute, samo da više ne gleda očajnog Mladena.

– Jebo te patak, ja omaših stancu! Trebo sam kod Autobuske sać, al mogu i na Željezničkoj. E pozdravi mi Jelku, Branimira i djecu. Svrati, Mladene, znaš li gdje smo? U Sremčici, čim uđeš od Železnika, prva ulca lijevo, druga zgrada… Odmah pored vulkanizerske radnje. Aj dođte ti i Jelka, uvijek smo ti naveče kod kuće, nemamo gdje.

 

Ne čuje ga Mladen.

Tišina.

Susnežica prelazi u sneg… Mladenova tuga prešla na mene.

 

Od tada, svaki put kada čujem taj dijalekat, taj akcenat, vrati se sećanje na Mladena i taj tupi bol koji izbija iz svakog njegovog pokreta, pogleda, na licu koje ne pamti osmeh.

tuzni-decko001

Preuzeto sa inerneta.

 

 

2002. godine

Advertisements