Ne možemo, naravno, za sve ljude na vlasti tvrditi da su psihopate, kao što ni sve psihopate – na sreću! – nisu na vlasti. Psihopate susrećemo svakodnevno. To mogu biti naše kolege s posla i, daleko bilo, poslodavci, članovi naše porodice, prijatelji, poznanici, za čija patološka ponašanja često koristimo eufemizam – ekscentrik. Pa, zvuči i lepše i blaže od pravog termina – psihopata, zar ne? Ovde dolazimo do još jednog eufemizma. Naime, u savremenoj psihologiji i psihijatriji pojam „psihopata“ zamenjuje se pojmom „sociopata“. Zašto?

3948513021_29180d16e5-1

Preuzeto sa interneta.

Predstave o ludacima kakve sam imala pre nego što sam, recimo, pročitala Čehovljev „Paviljon broj šest“, tamo nekih godina, sasvim su različite postale posle čitanja te novele. Ali, sve to zajedno, kao i odvojeno, nema apsolutno nikakve veze sa predstavom kakvu imam danas o ludacima, posle nasilnog uvođenja i sprovođenja demokratije, kriminalnog i mafijaškog privatizovanja svega što iole vredi u Srbiji s kraja osamdesetih do danas, a što je pre procesa privatizacije totalno obezvređeno, pa tako u bescenje i prodato, posle silnih afera oko krucijalnih događaja, a da niko od ključnih aktera nije ozbiljno procesuiran, posle niza ubistava koja su usledila posle nesrećne Dade Vujasinović… opet do danas.

Vrednosti uz koje smo odrastali mi,  iz nekih praistorijskih vremena, do te mere su devalvirane, da me je prosto sramota što ne kradem, što ne lažem, što ne otimam, što nisam do sada ubila bar dvoje-troje ljudi, pa se sakrila iza stranačkog, pardon poslaničkog imuniteta.

A posle sve to i tako pokriju „snjegovi i šaš“ i nikom ništa.

E da. Psihopatija. Sociopatija.

Ne znam kako drugi ljudi gledaju na ovu bolest, a tek na one koji su od ove bolesti oboleli. Verujem da se  većina ljudi na samu reč „psihopata“ i bukvalno naježi. Bar ja tako.

Nađem u Wikipediji da je to trajni poremećaj ličnosti koji odlikuju agresivnost, asocijalnost, depresivnost, suicidnost, ekscentričnost, nestabilnost, paranoja, hipomanija i da su psihopate daltonisti za emocije i društvene moralne vrednosti. Tu dodati: potpuni nedostatak empatije, humanosti i ostalih opšteprihvaćenih vrednosti. U redu, možda sam se ponovila. (Pleonazmi su mi slaba strana.)

Tragično.

Ali, ne bi to ni bilo u toj meri tragično, da zdravi ljudi nisu svakodnevno izloženi manipulacijama onih koji imaju ovu dijagnozu, a koja i ne mora nužno biti upisana u zdravstveni karton. I da normalni ljudi, usput -nisput ne fasuju pogubne simptome od psihopata. Čak i sam mehanizam implementacije simptoma je neuobičajen i najviše podseća na virulentna oboljenja – naime, svako od nas u sebi nosi neke njegove pojavne oblike, ali od našeg (mentalnog) imuniteta zavisi da li će se i u nama razviti ova teška boljka, ili ćemo je u potpunosti iskoreniti iz sebe samih.

Ovde je važna prevencija.

Možda i najvažnija.

Da bismo se uspešno borili i protiv bolesti i protiv kliconoša, uslovno ih tako nazivam, morali bismo se upoznati sa nekim od relevantnih činjenica, recimo da psihopate mogu biti ljudi različitih profesija – advokati, glumci, slikari, sportisti, lekari, oficiri, predsednici država, pisci, cirkuske akrobate, đubretari, konobari, pekari.

Šta bi bilo ono što je zajedničko svim psihopatama?

U prvom redu, to je opsesivna potreba za sopstvenom moći na bilo kom nivou, kao i nametanje sopstvene volje, ideja, stavova ili iluzija drugima, sa prevashodnim ciljem da budu kontrolisani.

Treći element je delimično ili potpuno odsustvo savesti.

Zato ne smemo biti iznenađeni što će se značajan broj psihopata opredeliti upravo za politiku, religiju i slična zanimanja koja mogu da im obezbede ove dve važne premise u njihovim životima: moć i kontrolu nad drugima. Savesti i tako nema, ni u jednoj, ni u drugoj sferi. Sve je podređeno čistoj manipulaciji.

Dalje, psihopate su ljudi koji teže ostvarenju svog cilja po svaku cenu.  A kada se jednom uspentraju na vrh, okružuju se sličnima sebi koji su im lojalni, što je istovremeno svojevrsna negativna selekcija kadrova.

Šta se dalje dešava?

U prirodi običnog čoveka, onog sa dna piramide vlasti, bezimenog, onog statističkog broja, jeste težnja, želja da se identifikuje sa svojim vođom, pa tako započinje beskrajni, pogubni proces psohopatizacije društva, potpomognut medijima koji su, naravno, pod patronatom vođe. I tako taj običan čovek, permanentno izlagan mentalnoj obradi poprima nove osobine, menjajući način rezonovanja i ponašanja. Eklatantne primere za ovakve pojave možemo pronaći u vremenu stvaranja nacističke Nemačke, a ako želimo da budemo baš analitični i konsekventni, pronaćićemo ih i u našoj, ne tako dalekoj, a bogatoj prošlosti…

Ne možemo, naravno, za sve ljude na vlasti tvrditi da su psihopate, kao što ni sve psihopate – na sreću! – nisu na vlasti. Psihopate susrećemo svakodnevno. To mogu biti naše kolege s posla i, daleko bilo, poslodavci, članovi naše porodice, prijatelji, poznanici, za čija patološka ponašanja često koristimo eufemizam – ekscentrik. Pa, zvuči i lepše i blaže od pravog termina – psihopata. Ovde dolazimo do još jednog eufemizma. Naime, u savremenoj psihologiji i psihijatriji pojam „psihopata“ zamenjuje se pojmom „sociopata“. Možda se ne može tvrditi da je reč o sinonimu, bar ne u potpunosti, ali je svakako ovaj drugi, savremeniji, u češćoj upotrebi u svakodnevnom govoru. U suštini, sociopatija označava antisocijalni poremećaj ličnosti. Laik bi ovakvu definiciju protumačio na sledeći način: sociopata je čovek koji živi povučeno, nikog na dira, jer mu niko i nije potreban, sam je sebi dovoljan, kad već nije socijalizovan na pravi način.

Ali…

Daleko je ovakvo tumačenje od istine. A dodatna muka je što se čine napori u ovoj oblasti da se priča o sociopatiji i sociopatama prikrije. Zašto, to znaju samo oni koji prave konfuziju u definisanju simptoma i pojavnih oblika ove neizlečive bolesti, pogubne ne samo za obolelog, nego i za njegovo okruženje, a bogami i naciju – u zavisnosti dokle je pacijent dobacio u svom pohodu na osvajanje vlasti, moći, novca, slave, čega se već opsesivno dohvatio.

(Nisam u stanju da navedem sve izvore koje sam koristila, jer sam do informacija na ovu temu došla listajući literaturu iz kućne biblioteke, guglajući, a više od svega – prateći izlaganja aktuelnih političara ne samo u Srbiji, nego i po belom svetu. Zato nema navodnika, ni fus-nota.)

Advertisements