Imaš li ti mozak, bre, il voziš pamet kud ne treba?

 

Umetnost je proživeti život u veselju. I ma šta se dogodilo, prihvatiš situaciju  sportski i guraš dalje. To je, usput budi rečeno, i odraz visokog intelektualnog potencijala. Zabeleženo je kako je, recimo, svom vozaču, u vreme kada mu je atentat visio iznad glave,  naglasio Šarl de Gol:

“Šta god da se dogodi, dodaj gas!” I ovaj ga je dodavao, po potrebi i prilici.

Nisam slučajno pomenula francuskog generala i predsednika Šarla de Gola, jer tu je odmah asocijacija na jednog dragog, nažalost u međuvremenu preminulog čoveka koji je, u jednom periodu, bio moj pretpostavljeni.  Neverovatan i vrlo, vrlo neuobičajen lik. Poštovala sam ga i cenila zbog velikog znanja i erudicije. I mnogo sam ga volela, jer je umeo da bude topao čovek, duša, sušta emocija, human, dobroćudan, prepun empatije, poštovao je vrednosti kakve ovi, koji su došli posle njega, ne bi bili u stanju ni da prepoznaju, a kamoli da ih poseduju i njima rukovode!

Poreklom iz jugoistočne Srbije, gde je o akcentima i padežima suvišno govoriti. A on je tako sugestivno pričao tim svojim dijalektom, da sam ja, Sremica sa jakim tragovima sremačkog govora, često potpuno nesvesno, počinjala da brljam i u padežima i u akcentima! Kada bi to primetio, u prvi mah se vređao, misleći da mu se podsmevam. Jedva smo se ubedili da nije tako….

“Al da znaš da tvoj šef nije glup i man da me zajebavaš!”

Pričao nam je, bilo je njih troje dece, majka im je umrla kada su bili mali – sestra je imala samo 9 godina, a on i brat 14, odnosno 15. Ostali su sa dedom, dok je otac radio na železnici. Sirotinja na kvadrat. Ne toliko po imovinskom stanju, jer su imali zemlje, šume, pašnjaka, vinograd, nešto stoke, ali je sve to bez ženske ruke bilo nekako šuto, nedovršeno. Sirotinjski, kako je umeo da kaže.

U dva mandata je, jednoglasno, bio biran za dekana na jednom beogradskom fakultetu. Državnom, naravno. Bio bi biran i više puta, da je to bilo moguće. Toliko je bio stručan, a i popularan među svojim kolegama.

Doktor nauka, redovni profesor, akademik. Institucija od čoveka.

S obzirom na te svoje porodične muke, siromaštvo i borbu za bolji i kvalitetniji život, kasno se oženio i to jednom finom gospođom, rođenom Beograđankom, koja je imala čak i plave, grofovske krvi, bar se tako pričalo.

Ona ga je, kao profesor engleskog, naučila da pravilno piše. I nije moglo da se dogodi da se u pisanom tekstu zanese i ofrljači nekim padežom kako ne treba. Šanse nije bilo! Ali je zato tu bio kolokvijalni srpski, sa psovkama koje nikada nisu zvučale ni uvredljivo, ni vulgarno kada ih on izgovara. Ima takvih ljudi… To prosto sklizne, a da onaj ko ga sluša i ne primeti, a psovka takva da, kad bi je neko drugi izgovorio, pala bi krv!

Gospođa je imala problem sa vidom, pa je, neposredno posle venčanja, on pošao sa njom kod očnog lekara, da joj se odredi nova dioptrija. Iako, naravno, nisam tome prisustvovala, živo mogu da zamislim njega, čoveka od akcije, koji sedi na jednoj od onih malih stolica, sa okruglim drvenim sedištem, što se vrte u krug, i čeka dok doktorka menja one stakliće na naočarima za određivanje dioptrije… A dioptrije različite na oba oka, minusne, astigmatizam, što podrazumeva cilindrična sočiva, a i cilindre treba odrediti, strabizam na jednom oku. Ma, muka živa. I zato to traje….

Vrti se moj šef na toj okrugloj koklici, kako se takva stolica naziva u njegovom zavičaju, vrti, da bi, posle nekog vremena i bezbroj uzdaha, posle silnog okretanja oko sopstvene ose, više za sebe i sebi u bradu izgovorio: “E da ga jebem i mene i moju sreću, lepo je meni moj deda Diša govorio da se ne ženim s ćoravu ženu, a ja jok….. Kud ga ne posluša!” I ućuti se.

Na to se doktorka, već dovoljno izmorena određivanjem tako komplikovane dioptrije, okrene prema njemu i odgovori: “Gospodine, budite srećni, jer da je gospođa malo bolje videla, nikada se ne bi udala za Vas.”

Aluzija je bila na njegovu neuglednu pojavu – podsećao me je neodoljivo na ujka Festera iz “Addams family”. Međutim, ta ogromna količina šarma kojim ga je priroda obdarila, činila je da nikom, posle dva minuta poznanstva i razgovora sa njim, više nije bilo bitno kako čovek izgleda!

I dok je bio šef u instituciji u kojoj sam i sada, on je držao svoju katedru na matičnom fakultetu, pa su kod njega često dolazili studenti da ih ispita u tom kabinetu, kada od obaveza ne stigne da ode do fakulteta. Naređa se i po njih dvadesetak, on pokupi indekse i zove nekog od nas, svojih saradnika, da mu pomogne.

Mala digresija, a sve u funkciji osvetljavanja lika & dela dragog mi šefa. Naime, moje kršteno ime koje mi je dao pokojni otac je Jasmina. Na to ime se uopšte ne odazivam, tako su me zvali samo profesori u školi i na fakultetu   i tako me prozivaju kod lekara i u ostalim buđavim institucijama, gde je neophodno da se odazovem. Ja sebe doživljavam kao Jasnu i to je – to. Prijatelji i familija me zovu Jaca, što mi ne smeta i na taj nadimak se odazivam. Ali, mom šefu ni to “Jaca” nije dovoljno umilno, pa od Jasmina, preko Jasna, do Jaca njemu je premalo deminutiva, nego me je zvao – Jaki.

I tako, kad okupi studentariju, sjajne mlade ljude koji su ga obožavali isto kao i mi, uzvaniči se, pa me zove internim telefonom:

“Dođi, Jaki, ima da ispitamo neki studenti.” I prekine vezu.

Ja se, normalno, ukrutim, ponesem prvi rokovnik koji mi padne šaka, namestim ozbiljan izraz lica i zvanično uštam u njegov kabinet. Sedam na predviđeno mesto, iza gomile naređanih indeksa i obavljam svoj zadatak – gledam ko ima kakav prosek, pogotovo iz nekoliko ključnih predmeta, kome je njegov ispit uslov za upis godine, ko je odakle i da li je iz njegovog zavičaja, pa to diskretno saopštavam, posle ispitivanja svakog studenta pojedinačno. Moja procena nije bez značaja, zato se udubljujem u listanje indeksa, dok se mučena studentarija preznojava, muca ili veze sitan goblen bod, i to dupli! Nisam rada da deca budu uskraćena za dobru ocenu, ali moram da budem i realna, jer se to od mene očekuje.

O predmetu, naravno, nemam pojma, i on to zna. Ali, mudro ćutim i slušam šta pita, šta i kako studenti odgovaraju, pa na kraju, na njegovo pitanje:

“Šta mislite, koleginice, da li je ovo za 7?” – spremno odgovaram:

“Uvaženi kolega, po mom mišljenju, ovo bi bilo između 8 i 9, ali ipak Vi odlučite.”

Ubode on tamo neku osmicu, a kada dotična buduća akademska persona izađe, on se iskrlješti na mene:

“Jeba ga, Jaki, man da se zajebavaš, bre. Koja, bre, osmica, pa ovo nije ni za šes! Šta vas tamo učili, na taj tvoj fakultet? Imaš li ti mozak, bre, il voziš pamet kud ne treba?”

Ja se branim kako umem i znam, kažem – videla sam ocene, dobre su… i tako prođe ocenjivanje. Umeo je da bude strog, ali retko, a pravičan – uvek.

Jednom prilikom, uđe jedna slatka pametnica, štreberka – vidi se iz aviona, štekće kao iz mitraljeza, naučilo dete, nema greške. Šef tog dana nešto neraspoložen, meni žao deteta, probam da joj izvučem neku devetku, vidim da desetku neće dati, a devojka ima prosek, odokativnom metodom mereno, preko devet!

“Šes”, odreza on.

Mene ništa i ne pita, a sve što sam rekla, ignoriše.

Devojka, zgranuta, kaže: “Ali, profesore, molim Vas, pitajte me još, učila sam…”

On je surovo prekida:

“A Vi ste, koleginice, učili? Pa, što odmah ne kažete? E pa vidite, da Vam objasnim, ja sam za one koji ništa ne znaju, a treba im šes. A Vi, pošto ste učili, idite kod profesora … pa kaže njegovo ime, on je za one koji su učili i treba im desetka. Doviđenja.”

Devojka se prenerazila. Kaže, čekala je dva roka da bi odgovarala kod njega, a on je sad šalje kod drugog… Jedva smo se izborili sa tim slučajem.

Čovek o kome pišem, bio je vrlo bitan lik u mom životu. Jedna očinska figura i bez obzira što nije imao dece, a možda baš zbog toga, posedovao je u sebi mnogo ljubavi za ljude, a pre svega za mlade naraštaje. Obožavao je svoje studente, iznad svega i svih. Valjda i zbog prirode posla kojim se bavio, bio je odličan psiholog i još bolji pedagog, imao je urođenog dara za te stvari, a mislim da se to ne može naučiti ni na jednom fakultetu. Prosto, čovek se rodi sa takvim talentom. I beskrajno žalim što ga više nema.

Ali, kažu da čovek živi onoliko dugo koliko živi sećanje na njega. I tako, evo, još jednog, u plejadi dragih likova kojih više nema, a koji žive u mojoj uspomeni.

Još će ga biti u mom kaleidoskopu, da malo izvozam pamet s ovaj mozak što me pituvao imam li ga.

Advertisements

Dan sreće s tugom

 

 

Ono kad kažu, udarila ga kap od sreće, e to sam ti ja bila! Umal me nije strefio šlog! Stala mi knedla u grlu, suze mi pošle na oči, grlim i obadve, one mene ljube i zagledaju sa sviju strana, plačemo tako na vrati, ko tri lude. Jesam ja njima pisala i one meni, al se ni u snu nisam nadala da će mi tek tako doći, banuti pravac na kapiju!  Utom izađe i gospoja Frida, pa kad je vidla još dve devojke i kad je čula kako grcamo, oma je znala, valda i po liku, da su to moje sestre o kojima sam joj divanila, al svaki božiji dan.

 

Preuzeto sa Interneta.

 

Nisam ti ja, čedo, nikad bila od oni što se fale. Nit sam falila sebe, nit vas, a ima tako sveta što ume u zvezde da kuje, što kazla baba Olga, na vešala da te metne i s vešala da te skine.

Ne moš kasti da sam bila gadna, vidi se to i na slikama, uvek sam imala lepu kosu, evo viš i sad kaka je, ni sedi baš nešto nemam ko što ima u starog čeljadeta. I sad kad se gledim u ogledalu, vidim da su mi oči kanda izbledile, nisu više onako zelene ko što su bile. To sam valda i nasledila od babe, bio je lep čovek, a šta vredi lepota, kad nije bio kako treba? Seja i Dada su više na našu mamu povukle, a ja, eto, sva na njega. Imala sam uvek i lepe obrve, nisam morala ni da i garavim, šta ću kad su bile crne ko i kosa. A nisam morala ni da se bočim s onim kolmajzom ko što su neke, kad sam imala grguravu kosu. Sad mi se kanda nešto i ispravila, a baš je bila što kažu, ko za reklamu. Samo mi žao što mi bog nije dao da budem malko veća. E to što sam uvek mrzila kod sebe, ne mogu ti iskasti! Pa još, kad sam bila mlada, krenemo na igranku, što se posle umodilo ko matine, a samo strepim da po mene ne dođe ona Radinka Radinovića, visoka ko bandera, otegla se dva metera uvis, a gazi ko štajerska kobila, pa ja pored nje dođem ko podmeče! Iju, al sam bila besna kad god ona baš svrne po mene, od tolki mali ko što sam i ja bila, kud baš ona! Pa sve gledam da odem s drugima, pre neg što se ona krene. A ovako nije bila loša, samo što je bila tolka da mi je komotno mogla jesti s glave.

Al da ti kažem, svi moji Banovčani su mi falili, makar što mi je bilo lepo kod gospoja Fride. Sećala sam se sviju, a najviše moje mame, moji sestara i braće, mog dejke i moje babe. Samo mi baba nije falio, i da ga je nestalo valda nikom ni ne bi falio, božemprosti, a on, ko uzinat, poživio preko devedes godina! Valda neću i ja tolko, napako, pa tolko živiti, to je i sramota! Sad ne kažem, ako čovek umre u cipelama, ako je kadar nešto uraditi, makar poradi sebe, al opet da nije nikom na teretu, pa nek i živi. Al ako padne na tuđe ruke, makar i od svoje rođene dece, mani tog života! Džaba ga bilo.

Znam ja dokle sam došla u pripovedanju, ne moraš me sećati. Evo, saću tamo di sam i stala onomad.

To leto tries devete je bilo i najlepše leto u mojim životu, čedo.

Mladi i ja i Stanko, gospoja Frida nam ko mama i više neg mama, kod nje smo bili i kuvani i pečeni. Nije što smo teli, neg nas je stalno zvala, valda je i njojzi tako bilo lakše. Ako nismo na fruštuku zajedno, ondak smo na jauzni, ako preskočimo ručak, već nas čeka za večeru. Malo koji dan da nismo bili za njenim astalom! A Juliška, njena sluškinja, samo leti oko nas sviju. Jes da je bila Madžarica, što i baš nešto nisam ni marila, al je bila dobra žena, to ne moš kasti.

Jedared, kad je gospoja Frida očla kod doktora, došla Juliška pa će meni: „Znaš, gospoja Vera, ja kazala tebe nešto, al u četir oči. Eto, služila gospoja Frida petnaes godina, a ja ne panti kad ona ovako smejala! Otkad saranilo ćerka Rahela i gospon Isak, ona samo ćutala, ćutala, ona samo plakala i molila sebe njinom bogu, gospoja Vera.“ Pa briše oči krajičkom kecelje. „Vi njoj dobro činila, i Vi i gospodin Stanko. Fala vama, gospoja Vera, ja sad morala ići, zagorelo mi šerpa na šporet!“ I otrča natrag.

I meni se onda nešto ražalilo i na moju ovaku sudbinu, što sam tako očla od kuće ko da sam nešto ukrala, a tek na gospoja Fridinu! Saraniti ćer i muža u godin dana, pa to ni kamen ne moš izdržati, a kamoli tako čeljade kako je bila ona. Nesretna žena.

Skućili smo se ja i Stanko, ne tolko od svoji, kolko od gospoja Fridini stvari. Da su Banovci znali, pokorisali bi se na naš red! Štogod da mi je zafalilo, oma se tu stvorilo. Ako ću druge tanjire, ta čitav servis, eto je Juliška, nosi, a štiklice njeni crveni papuča samo zvone po cigljama s kojima je cela avlija patosana, osim tamo di je baštica i ono divno gospoja Fridino cveće. Ako sam tela damasta za posteljinu, oma će i ona sa mnom u dućan, što drži njena il Isakova familija, da mi oma spuštaju cenu po meteru. A da platim, to samo baš ponekad, jel gospoja Frida, dok ja još biram, šapne šegrtu: „To ćete metnuti na moj konto, moliću. I donećete mi posle podne kući.“ Dečkić samo klima glavom i klanja se do zemlje. Blumovi su bili među bogatijima u Zemunu. Znalo se to, pa su i poštivali ko što i dolikuje.

Nisam se uznela, ko da sam znala šta će me sve snaći. Moja je bajka umela da kaže nama, deci: „U dobru se ne ponesi, u zlu se ne ponizi.“ Znaš ti kolko sam se puti setila nje i ti njeni reči. I ne samo ti, neg svega što mi je govorila i ona i moja pokojna mati, bog da im dušu prosti.

Jedno jutro, već kanda će i jesen, al ona lepa, što kažu mioljsko leto, desetak dana po Preobraženju, ja rano iznela jastuke na sunce, oma čim je Stanko očo na poso, pa uzela da zašijem neku dugmad na njegovim košuljama i taman kad sam uvukla konac u šivatku, čujem da neko lupa na kapiji. Ne čekam da gospoja Frida ustaje i otvara, napako, neg požurim što me noge nose. Kad, na kapiji – moje sestre!

Ono kad kažu, udarila ga kap od sreće, e to sam ti ja bila! Umal me nije strefio šlog! Stala mi knedla u grlu, suze mi pošle na oči, grlim i obadve, one mene ljube i zagledaju sa sviju strana, plačemo tako na vrati, ko tri lude. Jesam ja njima pisala i one meni, al se ni u snu nisam nadala da će mi tek tako doći, banuti pravac na kapiju!  Utom izađe i gospoja Frida, pa kad je vidla još dve devojke i kad je čula kako grcamo, oma je znala, valda i po liku, da su to moje sestre o kojima sam joj divanila, al svaki božiji dan.

„Uđite, deco, uđite! Jao što ste lepe sve tri, kao tri cveta. Ovo mora biti Lepa? Al baš Vam ime odgovara, gospojice! Lepa kao lutka. A ovo je Verina Dada, je li tako? Kakve divne oči, kakva kosa! Oma se vidi da ste sestre.“ Ja da zatvorim kapiju, kad moja Seja manu rukom. U avliju uđe i nosač s pristaništa, gura neka velikarna kolica, a na kolici veliki paket i još dva, tri manja. Sve to spakovano u pak-papir i uvezano kanapom. Šta im je ovo, mislim se. A tek će moja Dada: „Doneli smo ti šivaću mašinu, dejka ti poslo, kazo je da je isporučimo, da ne zaboraviš da šiješ! Da ne bude da si džabe učila zanat kod gospa Kate…“ Ja, da puknem od sreće, došlo mi da pevam po onoj avliji, da skačem ko dete, čas se smejem, čas plačem, ne znam šta bi pre i kako bi! „A u ovim paketima ti je tvoja sprema, Vera, jel ništa nisi ponela. Mama je sve spakovala i ona nas je i poslala da vidimo di si i jesi živa“, kaže naša najstarija sestra, moja Seja.

„Mila moja majko, majčice moja“ jecam naglas, suze ne mož zaustaviti, ko da lete iz očiju! Pa se setim i braće i babe i dejke, a furtom mi lice moje matere pred očima, ona njena blagost, one napaćene oči, one ruke sapunom nagrižene što i nije nikad vadila iz vode, sem kad je na njivi… A imali smo sluškinja i slugu, bogata smo kuća, šta vredi, kad naš ludi otac začas sve rastera. Pa, di ćeš ti, niko to neće da trpi. Samo ko mora.

Setim se i ždrebeta što je naša Sojka oždrebila baš uoči one igranke di sam izabrana ko kraljica zabave, pa se setim i onog petla s pepita šarom i crvenom krestom što se zaleto baš na mene kad god krenem kroz guvno u baštu, jedva sam umolila babu da ga metne na supu, tolko sam ga se bojala, pa svi oni guščića i pačića, pa prasica i jaganjaca, pa naši konja i naši krava, pa one alave krmače što oprasi po petnaes prasica i oma pojede bar dva, tri ako dejka ne upazi, pa potačkane boranije što sam je brala sa Dadom, graška što je baba donosila ranom zorom iz bašte, a mi deca posle trebili, pa mladi krompira, pa i onog ringlova u bašti, kotobanje i ambara, podruma s najvećim buradima u Banovcima, tavana na kojem vise i šunke i slanine i kobasice, upravo do novi, a kolko puti i pretekne… Sve ja to vidim, ko da sam tamo. I pričam i smejem se i plačem i sve u isti par.

Nit sam ja vidla kad je gospoja Frida uvela nosača, pokazla mu di da ostavi to što je dono na kolici, dala mu bakšiš i ispratila ga kroz kapiju, nit sam moje sestre umela ko svet da odvedem u naš kućerak, al ko da sam poludila načisto! Valda što su me iznanadile, što ni mislila nisam da će doći, a kamoli taj dan, što sam i se zaželila, eto, ko da mi je vrana mozak popila.

Gospoja Frida, ko prava mati i velika gospoja i domaćica, posadila nas na njene stolice, oma tu u avliji pod trešnjom, pa donela limunadu i one njene sitne kolačiće. Poslužila nam i kafu, pa najposle sela i upalila cigaru na onu njenu muštiklu. Dada se, ko i ja kad sam je prvi put vidla da puši, izbečila u nju ko tele u šarena vrata, pa mi u jedan par došlo i smešno, jel sam vidla samu sebe, tako iskerebečenu u ženu kojoj je to normalno, a nama, seljačkoj deci take stvari neobične…

Moja Seja, uvek je bila pametna i tako isto ko i gospoja Frida, nekako gospostvena, oma se raspričala s njome. Nit se beči u cigaru i muštiklu, nit se mršti na kafu. Uvek je odskakala i od Banovaca i od nas, sestara i braće. Mama je uvek govorila: “Moja Lepa se umetnula na ujaka iz Pećinaca, mog Bracu, što je svršio za doktora. Sva je na njega i likom i stasom, a i pameću. Ko da se rodila u svili i kadifi.”

Dok nji dve divane, ko da im med s usana curi, ja i Dada za naš groš. Pitam je, kad sam došla do sebe, kako je kod kuće, šta ko radi, kako dejkina noga, jel znam da i on i baba pate od reome, kako naša sirota mati uz onog ludog oca, di su braća i sve tako, a ni ne čekam da mi odgovori. Najposle, ustanemo nas dve, da je ja odvedem u naš kućerak, da vidi kako smo se sredili, dok se Seja ne ispriča sa gospoja Fridom.

“Sve je isto, Vera, ko i kad si očla”, kaže moja Dada, pa zaćuti.

“Kako je mama, Dado?”

Ona gledi okolo, al ništa ni ne vidi, oma sam znala da nešto nije dobro.

“Kad je vido da te nema, baba je otero mamu. Kazo je, kad si takvu kurvu rodila, ni ti nisi bolja. Tela sam da ti pišem o tim, al mi Seja nije dala.” I zaplaka se.

Ja klonula načisto. Sela na hoklicu, valda sam bila bela ko kreč. Jadna moja mati, sirotica moja. Znala sam da će biti nekog čuda. Ko da mi se predskazlo još ondak, dok sam stajala na lađi i dok su mi Banovci i toranj naše crkve nestajali sa vidika.

“I di je ona sad?”

“Kod čike i nine. Dođe kući kad on nije tu, da nas vidi, odemo i mi svaki čas kod nje, al kad je baba tu, nit ona sme kod nas, nit mi kod nje. Onomad je s čikom očo da otera svinje u Češku, neće skoro kući, zato smo i došle kod tebe. Tela je i mama, al se baba pobolela, ne znam ni da l će ozdraviti. Od jeda valda, nije lako ni njojzi, žao joj mame, po ceo dan plače i moli babu da je vrati kući, al ovaj ni da čuje. Ta, znaš kaki je, šta da ti o njim pričam. Nije ni nama lako, al smo opet svi mlađi, pa eto…”

I sad se ja mislim, e luda glavo, Vera, glupošo! Tebi do udaje i do lepog života na gradu, tebi do tvoje sreće, đubrenko jedna, a kod kuće čitavo čudo! Raspakivam to što su mi donele, ređam u šifonjer moje vezene jastučnice, posteljinu, čaršave, sve na platnu što je naša mati tkala, majstor je bila, zlatne ruke imala uvek, a suza suzu stiže. Pa se sećam kako mi je trukovala to platno i kako me je učila da vezem na đerđefu, sve s muline koncom što je kupovala od Cigana kad nose šorom, kako me je učila da izlačim ažuru, da eklam i da štrikam, pa zaburim glavu u svu tu belinu tkanu njenim rukama i dođe mi da se ubijem od nemoći!

Dada me grli i plače zajedno sa mnom.

“Kazla je mama da se ne sekiraš, da se držiš Stanka i da se ne vraćaš kući, jel nemaš di da se vratiš. Baba bi te ubio na mestu. Mene je Nikola isprosio i mi ćemo se uzeti oma sad, za Gospojinu, tako smo udesili s kumovima. Bez svatova. A di i da pravimo svatove? Da nam se svet smeje, od ovog našeg ludog oca… Seja čeka da je Baćko isprosi, ja ni ne znam šta se on tolko skanjera? Njegovi i mati i otac navaljuju, al on još ćuti… Baš sam juče srela tetka Olgu na šoru, ona me sve zove “prijo”, kaže, jedva čeka da joj Lepa dođe u kuću… A braća su bila u Pazuvi na regrutaciji, oni ćedu u vojsku ako bog da. Valda će se ondak i srediti situacija kod kuće, ne moš ti tu sad ništa. Kako je, tako je. Dejka misli da će se ovaj dovesti u pamet, al ja, Vera, sumljam.”

Žao mi je i dejke i babe i moji sestara i braće, al mi je najviše žao moje matere, ona je s njime najviše propatila i napatila se za tri života!

“Doću kući da je vidim, Dado. Ja se za nju zdravo bojim” kažem, s tom knedlom što je još nisam progutala.

“Mož doći sad, dok baba nije tu. Neće on još, kazo nam je čika da ćedu ostati bar mesec, mesec ipo dana. Eto, mošte u subatu, pa u nedelju da se vratite natrag.”

Otpakovala ja moju “gricner” mašinu što mi dejka kupio u Novom Sadu kad sam pošla na šnajderski zanat, našla joj mesto u sobi, ispod pendžera, dala Dadi krpu da obriše prašinu što se na nju navatala otkad nisam šila. Vidi se da za nju niko nije ni sedo, a i ko će, kad samo ja umem da šijem? Umela bi i mama, al nema kad od drugog posla. Kroz otvoreno okno, čujem kako gospoja Frida i Seja još divane, Seja nešto priča, a gospoja Frida se naglas smeje. Pomislim se, kad bi znala o čim nas dve ode divanimo, ne bi se smejala, neg bi s nama udarila u plač. Al opet, kad se setim njene sudbine, žao mi i da joj kažem kako nam je kod kuće. Bolje nek i ne zna. Meni je pomogla ko niko moj, ko da me je rodila, tako me vole, a mojima ne može pomoći, pa onda što da se džabe sekira.

Dok se ja tako premišljam i preslagivam moju devojačku spremu što mi je mati poslala, moja Dada založila šporet, otvorila pendžer na kujni, našla i mast i lukac, na astalu isekla kokošku, već se uveliko dinsta meso za paprikaš. Zamesila i valjuščiće, pa će to zakuvati. Eto šta ti je sestra, šta ti je rod najrođeniji! Oma se uvatila posla, mesto da sam ja, ko prava domaćica, prestavila ručak, moja Dada sve umesto mene. Nikad joj to nisam zaboravila, dok sam živa upantila sam taj miris dinstanog luka i živinskog mesa i sestrinske ljubavi.

A možda sam taj miris i upantila po tim što sam već bila noseća s tvojom materom, a da nisam onda ni znala.

Sve je moja Dada postavila na astal, i tanjire i beštek, pa isekla i paradajz za salatu, leba našla u lebarici, ni slanik nije zaboravila da metne. Još i sira što su od kuće nji dve donele, pa isekla i malo šunke i slanine, ta pun astal, a šerpa na šporetu s gotovim ručkom. A ja, ko da sam se oduzela, ne umem ti kasti, ko da i nisam ja, tako mi se nešto prestavilo. Sve me valda stiglo najedared, i te loše vesti od kuće, i briga za mamom i za svima njima, šta li. Sve me snašlo iznenada, a i mlada sam bila, pa mi je sve to izgledalo još crnje i još strašnije.

Šta ćemo sad, ajde idemo kod gospoja Fride i Seje da sa njima malo divanimo, dok ne dođe Stanko s posla, a saće i on, samo što nije. Nji dve, ko prave gospoje, nogu preko noge, pa ćućore, moja Seja sva sretna u razgovoru, gospoja Frida baš uzela jedan kolačić pa gustira. Podnevno sunce baca lepu senku na astal za kojim sede, onako prošarano, ćarlija povetarac s Dunava, ta lepota jedna. Ni pomisliti da toga neće biti, al baš ubrzo. Kroz koji mesec moš kasti.

Sele ja i Dada, pa i mi uzele po kolačić, gospoja Frida se okrenula mojoj Dadi, pa sad s njome divani, a Seja me pita: “Iju, Vera, pa di ste vas dve do sad? Ja bi i došla, al ne bi da ostavim gospoja Fridu, divna žena, baš onaka kako si je i opisala u pismima! Jednom lepa i fina, al jednom!” Ja još sva smušena od svega što mi je Dada ispripovedila, od ti vesti od kuće, pa zamuckujem, šmrcam, ne umem ni da joj odgovorim di smo bile i šta smo radile. Najposle, kažem, skuvale smo ručak i dok sam posklanjala di šta treba, eto prošlo vreme. “A kad će Stanko?” – pita me moja sestra. Kako je to pitala, tako on na kapiji.

Al ne da se obradovo, da je vido njegovu rođenu Kumriju, mater, i rođenog oca Peru, ne bi valda tolko sino u licu! “E, moje svaje, vidi kake ste, lepotice moje banovačke! Gospa Frido, jeste vidli šta je banovačka lepota? Ovo su najlepše devojke u čitavim Podunavlju. Pa, otkud vas dve? Jeste same, il je još neko došo sa vama?” Ni one nisu ostale dužne. “Same smo došle” kaže Seja, a Dada dodaje: “Neka si ti nama živ i zdrav, sretno bilo, zete! Lepo nam čuvaš sestru, vidi kaka je, ko rumena jabuka!”

Ajd i ja da kažem koju, da ne ispadnem baš ko mula: “Stanko, čekali smo te, pa da ručamo, da viš kako je Dada skuvala onaj naš banovački paprikaš s valjuščićima, ja se baš zaželila, al ko da smo u Banovci, taki je. Gospoja Frido, i Vi sa nama, da vidite kako mi kuvamo, al ovo je pravi seljački, banovački ručak!”

Širom otvorena vrata od kućerka, prozori na kujni i u sobi, miriši cela avlija, lepota jedna. Slatko smo ručali. Taj paprikaš, te valjuščiće i perece što i je Dada baš za mene pravila, jel je znala da sam i uvek volela, valda sam i sanjala posle, tolko je sve to meni bilo lepo, slatko i ukusno.

Tek kad smo ručali, kad smo sve posklanjali sa astala i sudovi bili oprani, kad je gospoja Frida otišla kući da se odmori, ko i svako poslepodne, moj Stanko iz tašne što je nosio na poso, izvadio plavi koverat, pa onako svečanim glasom, pročito šta je u tim pismu pisalo: poziv za regrutaciju.

Nas tri – ko ošvanjene. Pa, kako sad i on? Kud su mi braća regrutovana, sad i Stanko. Iju, napako, pa to ko da na neko zlo sluti!

 

Ni sanjala nisam kakvo i kolko zlo nas čeka. Zato sam, valda, i upantila taj rani jesenji dan. Sve što je posle došlo, ni ne pantim baš najbolje, al ništa dobro nije bilo… Pričaće ti majka i o tim, čedo, treba neko i da zna šta je sve i kako bilo, da se ne poboravi ko što se mnogo šta i poboravilo.

(Prva priča napisana od kada je moja Majka otišla. Obećala sam joj, sve ću napisati onako kako mi je pričala. Ako nešto i izmenim, suština ostaje autentična.)

Докони људи

Усред ових стаклено-никлованих чудовишта у којима се огледа Храм, са возним парком срећних власника станова чија се површина мери арима – атавизам од руралног порекла, шта ли? – који кошта богаоца, потпомажући се међусобно, из једне од бочних улица, догегаше се двоје постаријих људи.
Ту и тамо се наслањају једно на друго, свако носи своју штаку да се припомогне у ходу, а између себе имају дубоку торбу, карирану, какве се обично носе на пијацу… Види се, торба није тешка.
У торби хлеб, измрвљен код куће. Припремљен.
Стају уз бочну страну Храма, спуштају торбу и наизменично завлаче руке, бацајући мрвице око себе.
На стотине голубова и врабаца око њих. Слете, кљуцкају мрвице, веће комаде однесу у кљуновима, па се поново врате.
А неки голубови се спуштају на њихове отворене шаке и зобљу са дланова, питомо.
Нису се дуго задржали – колико да испразне торбу.
А онда су се, лаганим, отежалим корацима, поново упутили правцем из ког су стигли.
Докони неки људи.

Koja je ovo stanica, razbra li?

– Ajde, bre, babo, penji se, daj ruku!

– Lele, ukočilo mi se koleno, vi’š da ne mogu da zakoračim. U bre, visok ovaj basamak…

– Ajde, more, ‘će da nam otide autobus, koj’ će da ga čeka drugi….

Povuci, potegni, ubacimo baku u seljobus.

Dođoše nekako do sedišta, do ona dva, iza vozača.

Neće do prozora ni jedno, jer ko tamo sedne, mora da podigne noge do plafona – prostor je tako uzan, a sedište na točku, sve je to neudobno i za neke mlađe, a kamoli tako stare kosti….

Baba ne može zbog kolena.

Deda ne može zbog leđa.

Muka živa.

Stoje na prednjoj platformi, a gde bi, snebivaju se od saputnika, međusobno gurkaju, uz glasno došaptavanje:

– Ajde prođi ti, pomalena si od mene…

A ona će njemu:

– More, ti si prođi do prozor, ovo koleno k’o da mi je od armiran beton, ni tam’, ni vam’…

Utom, ustade jedan momak sa suprotne strane, pa prođe do prozora i sede, savijen kao kifla, tako da su i baba i deda seli na sedišta do prolaza.

Oboje kicoši na uši, glasno pričaju i komentarišu… Sve smo saznali: i o familiji i o komšiluku i da treba da ofarbaju ogradu i da idu kod lekara u Klinički centar… a sad će i Sveti Nikola.

– … će da otideš do pijacu poranije, da ugrabiš onaj rečni šaran, da ne bude k’o što je bilo onomad, da ni se gosti podave s’ koske od onu sitnu ribu što ispržimo baš uoči slavu. Slušaš li ti mene šta ti govorim, bre?

– A? Ču’, ču’, al’ ne razbra’ od ovaj zvučnik…

– Ja si zborim srpski. Reko’, da otideš do pijacu…

– Znam, more, ću otidem. Nema da brineš, sve ću ti pomognem. Nego, na razbra’ šta reče ova, koja ovoj beše stanica? Toj slušam, babo. Lako ćemo za pijac, nego da ne omašimo stanicu…

 

Ulepšaše mi dan, neka su živi i zdravi i neka se poštuju – to je danas redak prizor.

Preuzeto sa Interneta.

Žena bez duše

Jedna lepa žena, svojevremeno, imala je sijaset udvarača, od kojih je jedan bio izuzetno uporan. Umeo je satima da okapava pred vratima njene kancelarije, kao stranka, sa sve buketom cveća u rukama, i strpljivo čeka da svoje poslove pozavršavaju sve prave stranke. Kada se gužva raščisti, on ulazi teatralno, sa obaveznim rukoljubom i nastupa sa svojim, napamet naučenim tekstom. I to traje godinama. Pa, jeste pomalo bio i udaren, ali ne baš načisto. Benigni slučaj.

A kada je konačno shvatio da od ta posla neće biti ništa i da mu je trud uzaludan, posle ko zna koliko buketa cveća i sati dreždanja ispred tih vrata, okomio se na sirotu ženu kao orulušina:

“Vi ste, gospođo, lepa žena, ali da znate, uopšte niste zaslužni za to. Za Vašu lepotu su zaslužni Vaši roditelji. A što se tiče Vaše duše, za koju ste Vi zaslužni – nemate je.”

I tako se okončao udvarački poduhvat. A žena konačno danula dušom koju, eto, nije imala.

Gospoja Frida

Na verandi, ispred kuće, postavljen astal za fruštuk. Ibrik od porculana, pa sve s nekim lepim ružama, take i šolje za belu kafu il čaj, friška leba, pekmeza, putera, neki kolačića, svega na astalu. Meni čisto i nezgodno, juče tek što smo došli, oma ručali kod nje, sad ja došla da fruštukujem, ko da nismo kirajdžije, neg baš svoji! Al taka je bila gospoja Frida. Dobra žena. I nesretna. Valda od te njene nesreće nije ni mogla biti drukčija, već taka.

Tradicionalni jevrejski svećnjak, menora (Preuzeto sa interneta.)

Je l da da su Majkine krofne najlepše? A što si pojela četir, kad oćeš da držiš liniju? Viš kako ja. Namesim sto komada, a pojedem jednu, il nijednu. Nemoj, čedo moje, ne valja kad se čeljade u mladosti razrani, ne moš posle creva skupiti. Pa, kako, što sam i mesila? Iju, napako, pa ako neko naiđe, kaka je to kuća di nema ni jednog kolačića da nekog poslužiš? Džaba ti kafa, ja ti tu kafu nikad nisam ni fermala, isto ko i baba Olga. Sad, najposle, kad su počeli da meću mleka, ondak još i bože pomozi. Pa još osladim, e tako već i mogu. A ono, kad se umodila ta kafa, pa ja ne znam, to nije bilo nalik ni na što! I gorko i crno, ko da je neko došo sa njive pa opro noge! Ja ne znam ni ko je to i pio od našeg sveta, božemprosti. Jesu ovi Bosanci što su se kolonizirali posle rata, e kod nji si mogo viditi neke naročite šoljice, male ko špileraj, što su iz nji pili tu kafu i nuz nju pušili cigare. Pa da viš, i njine žene. A tek kad nategnu flašu s rakijom, majko mila, pa to kod našeg sveta nikad nije tako bilo. Ako je neka i umela da popije, to je bilo da niko ne vidi, napako. A ove, baš ko uzinat! Ta čim i vidiš, oma znaš da nisu od našeg sveta! Po odu si oma znao da l je naša, il je njina. A tek po govoru.

Oću, oću, saću ti kasti štogod o našoj gazdarici, gospoja Fridi. Nisam ja to zaboravila. Baš sam se i juče ceo dan na nju sećala. Sirota, stradala oma čim je rat počo, na banjičkim logoru. A bila sam kod kuće i kad su je odvodili. Sa zemunskim Jevrejima.

Beda jedna, zlo jedno, ne moš ti to ni zamisliti!

Al da počnem od početka.

Dok smo se ja i Stanko vrtili po tim njenim kućerku i divanili se di ćemo šta metnuti, šta sve treba izneti i istresti, da l treba makar jedared preći krečom, gospa Rada i gospoja Frida postavile astal, pa ćemo ručati nas četvoro. Baš je bio ponedeonik, dobro sam upantila, jel je u nedelju bila ta igranka di sam bila izabrana za kraljicu zabave, kad me Stanko pito da se udam za njega i sve što sam ti već i ispripovedila onomad.

Čist beli čaršav, od najfinijeg damasta, taki nisam ni vidla, ko svilen, a ispeglan, ko da je naletio na astal! Nigdi ne vidiš one štrafte što ostanu kad se pegla, pa se savije i metne u šifonjer. Al ovaj ko da je otoič peglala! Na njim dupli tanjiri, porculanski, pa beštek, sija se ko da je od zlata! Salfete iste take, damasne, stoje kraj svakog tanjira, a pored nji svakom po tri čaše. Jedna rakiska, na nogicu, ko i vinska, i jedna obična, valda za vodu, šta li. Pa i ta obična, nije obična, da kažeš. I ona kristalna. Činija i onaj naročit svećnjak, menora, sklonjen na vetrinu. Na sred astala ko neka drvena rešetka, valda za šerpu, mislim se ja. Srebreni poslužaonik i na njim dve kristalne flaše, jedna manja, valda je u njojzi rakija i druga veća, oma se vidi da je vino. A pored poslužaonika, isti taki kristalni bokal s vodom. Sve ko na neke kockice, sitne, sitne, pa se samo presijavaju na svetlu što dolazi s pendžera, baš sa avlijske strane. Valda su druge sobe od koji se vide vrata, okrenute prema šoru. Ja stala ukraj, sve mi nešto nezgodno i da sednem, a nji dve, starije žene da me služe. Pa, otkud to dođe? Al gospoja Frida meni pokaza di ću sesti, a di će Stanko, pa ode u kujnu. Gledam ja u Stanka, pa mi došo i on ko tuđ, ne umem ti kasti. Valda zbog te take kuće, gospocke, pa se i on nekako ugospodio, ne mož ga poznati. Uzo onu manju flašu s rakijom, pa naso gospoja Fridi, gospoja Radi, uso i meni, pa naposletku i u njegovu čašicu.

Sad, da ti pravo kažem, nisam nikad ni probala tu rakiju, osim jedared kad me je dejka poslo u podrum da nalijem u flašu iz bureta… Valda nikog starijeg od nas dece nije bilo kod kuće. Ajao, napako, šta sam onda pasirala! Vidla sam ja kako oni, matori, to rade, s nategom, povuku iz bureta, pa oma sipaju u flašu il u balon, pa se mislim, i ja ću tako, nisam glupava. Povučem ja u nategu, pa kako je oma krenula rakija, meni pravac u grlo! Nisam se ni nadala tim čudu! Al bure valda bilo puno, pa oma krenula rakija. A na čega to liči! Pa to je ko otrov, božemprosti! I posle, kadgod vidim babu da nateže iz flaše, kad krene da se ožderava, ja se setim kako je to gadno, ta rakija. Formalno da ti sprži i usta i jezik i grlo i stomak. Šta su oni vidli u toj rakiji i u tim piću, ja nisam pametna.

A evo, saću i ja piti tu rakiju, pa otkud ću se sad praviti luda, kad vidim da i ove gospoje piju, probaću i ja, valda neću crći od to malo što ima u čašici. Ako sam pošla za Stanka i ako oću da živim gospocki, pa popiću je, makar krepala. A ne volem ni da je pomirišim, oma se setim pijanog i ludog oca, ta ne marim ni da je vidim, a kamoli pijem. I ko da nisam ja, neg neka druga na mojim mestu, kako je gospoja Frida podigla čašicu i kazla: „Živili, deco, da ste mi sretni i pametni!“ – tako i ja, sa Stankom podigla čašicu, da nazdravimo.

Utom, eto i gospoja Rade, nosi dva tanjira s posluženjem, pa i oma metla na astal, da i ona nazdravi s rakijom.

A na tanjirima svega: bareni jaja, sira, nasečeni kobasica, šunke, a na drugim krastavaca, paradajza i luka, sve to nekako naročito poslagano, lepo i za viditi. Prosto te žao da načinješ, šta god da bi uzo, pokvarićeš tu lepotu! Sve u krug namešteno, ko cvet, al neki veliki, šareni. Gospoja Frida nosi činiju s nekim ko lepinjicama, ne umem ti kasti na čega je to nalik. Najviše liče na naše listiće, znaš one što ti voleš kad ja pravim? E take. Unutri šupljikavi, a spolja zlatne boje, prženi na zejtinu. I to ti je neka jevrejska špecija.

Odjedared, ja osetim da sam baš gladna. Valda od svega što je bilo od juče, nisam se ni setila da jedem makar šta bilo, a sad odjedared, valda i od tog divnog mirisa iz kujne i sa astala, ja osetim da me zavija u stomaku od gladi! Sramota me da ja sad prva nešto brljam po tim tanjirima, a Stanko se zapričo sa gospoja Fridom, pa nikad da počnemo da jedemo! Kadgod, umešala se gospoja Rada: „Gospa Frido, ova su deca zdravo gladna, ja bi da mi počnemo da ručamo?“ A gospoja Frida se zarumenila u licu, da l od rakije, da l od divana, pa će : „Jao, gospa Rado, ja se zapričala sa ovim divnim momkom! Samo se poslušte, izvolte! Ko kod svoje kuće, moliću!“ Uzo Stanko jednu tu, ko lepinjicu, pa uzela i ja. Iju, ala je to meni bilo lepo! Topi se u usti! Uzela bi ja oma još dve-tri, al me sramota. Metno mi Stanko u tanjir malko i ti kobasica, i te šunke, parčence sira, pa kaže: „Vera, najbolje se ti posluži sama, ja ni ne znam da l više voleš paradajz il krastavac i je l voleš luka.“ Ove dve – u smej! Pa da, otkud i može znati, jutros se registrovali, a sinoć kobojagi malo pričali. Ne može on znati šta ja volem da jedem, ko što ni ja ne znam šta on vole da jede.

Probam ja tu šunku, nije mi nešto boja ko što je naša kod kuće, al reko, da vidim kaka je. Nije loša, da kažeš, al nije ko naša. Nešto joj fali. Ni kobasice mi nisu ko naše. Sve je to meni nekako drukčije. Pa još i neka buđola, ko neka salama, ne umem ti kasti kako je to meni sve izgledalo! Sad, sir i jaja i paradajz i krastavac, to je isto ko i kod nas. Jedam ja taj sir i paradajz i krastavac, a ovo drugo držim na tanjiru po strani i više i ne probam, nešto mi nije kako treba na ukus.

Gospoja Frida se oma dosetila šta je meni tu neobično, pa mi kaže: „Znaš, Vera, mi ne jedemo svinjetinu. Ovo je goveđa šunka, zovu je pršuta, a i kobasice su goveđe. E sad, buđola bi ti se mogla i sviditi, ako voleš, probaj.“

Moji su mećali govedine u naše kobasice, al malo. Kad god je bilo, mećalo se i magarećeg mesa, al sve to pomalo, a drugo je bilo svinjsko, jel smo imali ti svinja, broja im se nikad nije znalo. Baba je s čikom tero i naše svinje upravo u Češku i to kolko puta, pa je posle odusto, a čika je nastavio da trguje sa svinjama. Otkupljiva po čitavim srezu, pa tera u Peštu i dalje Dunavom upravo do Bratislave. Kolko je čika volo da trguje sa svinjama, tolko je naš baba volo da kupuje zemlju i stalno je govorio: „Zemlja ne moš propasti, a svinje začas. Nek udari neka boleština – sve je očlo u očin, a sa zemljom to ne mož biti.“

A ono, ne da je moglo biti, neg je i bilo – sve su nam posle rata pooduzimali – džaba i tapija i gruntovnice! Taka je bila nova vlast. Zato ja ko i baba Olga nisam marila nikad za tog Tita. Al, o tim ćemo drugi put.

One lepinjice skoro da smo i pojeli, ako je ostalo par komada. Gospoja Frida malo šta, a gospoja Rada i nas dvoje, bogami, nismo bili s raskida.

Na astal stigla supa! Sad ja gledam, pa mi i to drukčije neg kod nas, kod kuće. Naša mati supu uvek procedi, pa zakuva rezanaca il knedli. A u ovoj supi, i meso, i šangarepa, i peršun, i paštrnjak, i celer, pa još i rezanci! Al dobro, ajde. Lepa je i taka supa, samo što ja onda nisam ni znala da supa može i tako da se skuva i metne na astal. Puši se iz onog supntopa, miriši cela kuća na kokošiju supu, ta divota jedna! Oma posle supe, na jednoj velikoj lepoj pradli, pohovano meso i činija salate od paradajza. Lebac mekan, beli, al ko duša. Naposletku, gospoja Frida iznela i sitne kolače, ne znaš koji je od kojeg lepši. Kaže, ona tako neki dan kad ima volje, namesi po tri-četir vrste, pa metne u kutije i uvek ima kad joj neko dođe. Mi smo take pravili samo za slavu i ponekad za Uskrs. O Božiću je bajka pravila rastezane s višnjama iz dunsta, pa s orajima i suvim grođžem, jel se tako kod nas pravi česnica, a mati štrudlu s makom i s orajima.

Stanko mi sipo i malo vina, ko i njima, kucnuli se mi, ajd uzdravlje – ja da ne zaostanem za zemunskim gospojama, pa se skoro i napila! Popila onu rakiju što mi sipo, pa sad ovo vino. Iju, napako, pa baš mi nije zgodno. Sad bi i ustala da idem poradi sebe, al ne znam oću l moći. A i red bi bio da se ponudim da operem sudove, kad sam već ko prava gospoja bila uslužena i to s ovakim ručkom!

Malo, malo pa probam da se osovim na noge, onako ispod astala, da niko ne vidi, pa kanda da mogu. Kažem ja gospoja Fridi da bi oprala sudova, a ona ni da čuje. “Ni slučajno, draga Vera, vi ste danas imali lep dan, to ću ja posle, il će ostati za sutra mojoj Juci.” Sad, ko je Juca, ne znam. Valda sluškinja, šta li.

Zafaljivamo se ja i Stanko, zafaljiva se i gospa Rada. Odosmo svak na svoju stranu, ostala gospoja Frida, opet sama. Al je makar imala lepog društva za ručkom. Skoro da smo joj sve pojeli i popili! Da l smo se obrukali, ne znam ni sama. Možda i nismo.

E kad smo opet ušli u naš kućerak… Ako se budeš tako smejala, neću ti više ništa ni kasti, jesi čula? E sin te dečiji, samo se smeje ko luda na brašno.

Ništa nije bilo i nemoj mi se tu kerebečiti.

Stanko izno napolje prekrivače s kojima su bili prekriveni kreveti, pa i dobro istreso od prašine, izno ćilim i krpare, sve to dobro omlatio s nekim štapom što je našo u avliji. Naso friške vode sa česme u avliji u bokal, očo u nužnik da vidi kaki je, pa metno papira da ima, a ondak ušo da se raspakivamo. Malo, malo, pa me zagrli i poljubi. Ne zna šta bi od sreće! A ja, ko drvena Marija. Malo, malo pa se opsetim moji kod kuće, pa mi se ražali, pa otplačem, pa onda opet pomislim, valda će sve dobro proći. Kad je čovek mlad, pa sve misli na dobro.

A šta bi ti sad tela da ti pričam? Kako smo se voleli, je l? E baš da neću. Znaš ti na čim đavo sedi, a da nećeš to znati. Pa voleli smo se ko i svi što se volu kad se uzmu i nemoj me o tim više ništa ni pitati, brezobraznice jedna! Ta, okani me se već jedared, svu si me umackala sa tim cmakanjem! Znaš da ja nisam ljubezna. Ako oćeš, slušaj. Ako nećeš, sklanjaj mi se iz kujne sofort! Viš da imam posla. A sad oćeš? E pa slušaj ondak.

Još se čestito nije ni razdanilo, Stanko usto, brija se i ne čeka da mu polivam vode. Izno lavor napolje, pa sve da mene ne probudi, a ja budna još pre njega. Eto kaki je bio, samo da mi ugodi. Tako taj dan, tako uvek, dokle god je bio živ. A siroma, nije mu se dalo da poživi. Ej, kamo sreće da sam i ja očla s njime.

Kad se obuko i spremio, ode na poso, a ja ostala sama. Krenem od kujne da sređivam sve iznova, makar što je bilo i čisto i sređeno, opet, treba sve preprati, počistiti, nije da kažeš mnogo posla, al opet, ima.

Već pred podne, na širom otvorena vrata na našim kućerku, kuca neko. Ja iz sobe s peruškom, kad na vrati jedna žena. „Dobar dan, meni kazalo gospoja Frida da vi uselilo ode, gospoja. I kazalo da si ti Vera, a da vam se muš zvala Stanko. Ja Juliška, Juca, radila kod gospoja Frida. I ona mene poslala da vidim je l treba da se čisti i pere?“ Dobra neka žena, vidi se. „Ne treba ništa, ja sam sve već obrisala i preprala. Ako ćete ući da malo sednete?“ Ona mane rukom, pa kaže: „Nemala ja mlogo vreme, gospoja Vera. Ako tebi treba, ja dolaziću opet. Gospoja Frida kazala da Vi dođete kod nas kad svršila poso tu u kućerak.“ I ode.

Sad, ne bi da idem bez Stanka, a nit imam štagod da bi mogla skuvati ručak, nit baš nešto i umem naročito. Moraćemo na pijace i u dućan, ne moš se ovako živiti. Nešto novaca imam, al nit znam čestito di je pijaca, nit znam ima l neki dućan blizo, a skanjeram se da odem kod gospoja Fride, nisam rada da joj smetam. I tako, sva smušena, stojim nasred kujne, kad, evo je i gospoja Frida. „Vera dete, ajde kod mene dok Stanko ne dođe s posla. Ništa nisi ni fruštukovala, a nisam ni ja. Sve sa Jucom ovo, ono, a vreme prolazi. Ajmo, šta ćeš tu sama. Vidim da si bila vredna odjutros, sinula kujna!“ Pođem ja sa njom, šta ću. Na verandi, ispred kuće, postavljen astal za fruštuk. Ibrik od porculana, pa sve s nekim lepim ružama, take i šolje za belu kafu il čaj, friška leba, pekmeza, putera, neki kolačića, svega na astalu. Meni čisto i nezgodno, juče tek što smo došli, oma ručali kod nje, sad ja došla da fruštukujem, ko da nismo kirajdžije, neg baš svoji! Al taka je bila gospoja Frida. Dobra žena. I nesretna. Valda od te njene nesreće nije ni mogla biti drukčija, već taka.

Sela ja, a gospoja Frida vikne: „Julija, molila bi da mi skuvaš jednu gorku kafu, nešto me bole glava, a možda će proći od kafe.“ Pa zapali cigaru, utaknutu u jednu dugačku muštiklu. Ja se izbečila u nju i u tu cigaru, jel dotad nikad nisam vidla da žena pali cigaru, a ni taku muštiklu nisam vidla – naši Banovčani što su pušili, savijali su cigare u papir, pa kadgod i u novine, bilo je i neki muštikli, al ne ovaki, gospocki, neg obični, drveni.

„E draga Vera, drago moje dete… Da je bilo sreće, moja bi Rahela imala godina koliko i ti, devetnaest, je li tako? Ali, eto. Mlada se razbolela, umrla pre tri godine. Svugde smo je vodili ja i moj pokojni Isak. I barem kad bi znala zašto je umrla i šta je nju pojelo iznutri. Samo je počela da vene i kopni. Nije jektika, ako si pomislila, ko i mi što smo mislili. Ne zna se od čega je moja jedina, moja voljena i najdraža ćerka umrla…“ Briše oči gospoja Frida, a meni došlo tako žao! I nje i njene Rahele, makar što ni za to ime nikad nisam čula. Utom Juliška donela kafu i za gazdaricu, al i za mene! Šta ću, vidim da ću morati da pijem to čudo, a crni se, ko zemlja i gore neg zemlja. Valda neću morati još i pušiti, božemprosti, to baš ne bi mogla, makar i ne postala gospoja! Nastavlja gospoja Frida, a vidim i Juliški zdravo teško da je gleda taku, uplakanu. Stala pored astala, pa sve klati s glavom tamo-ovamo. Teško i njoj, a ko zna kolko puti je čula tu pripovest i gledala kako se gospoja s dušom rastaje kad priča o njenoj pokojnoj jedinici ćerki. „I Nadelovi, Isakovi, ko i moji, Blumovi, bili su bogati. Trgovačke familije, a naš su brak, znaš Vera, ugovorili. Tako je to kadgod bilo, a tako je i sad kod nas Jevreja. Nit znaš, nit poznaješ onog za kojeg će te udati tvoji. Pa šta ti Tvorac dodeli, to ti je. Nit smo imali di da se vidimo, nit da se bar porazgovaramo. Al opet, dobar je bio moj Isak, siroma, nije mogo da preživi kad je naša Rahela otišla. Kad je molio kadiš za naše dete, oma sam i znala da neće dugo… Tako je i bilo. Ni godinu posle nje nije sastavio. Ode mi i Isak. I tako sam ti ja, drago dete, ostala sama samcijata na ovom svetu.“ Pa kad je povukla iz one muštikle, oma joj suze pošle u četir reda! Mislim se, kad je meni teško, kako li je tek njojzi? Saranila i ćerku i muža. Ta, otrova bi popila, a kamoli vukla dim iz te muštikle da sam na njenim mestu!

Ja sam mislila da je ona mnogo starija, al kad sam se preračunala, nije mogla u to doba imati više od pedes pet godina, ako je imala i tolko. A meni se činilo ko da je starija od moje bajke. Šta ti život napravi od čoveka.

Gledam je tako, pa vidim tugu. Lepa crna bluza sa čipkama na rukavima i oko vrata, lepa i suknja, isto crna, ko od nekog pliša, sve se presijava. Oko vrata zlatni lančić, a na njim medaljon – nisam morala ni misliti, nit mi je morala pokazivati, jel pre i neg što mi je pokazla, znala sam da u tim medaljonu nosi slike od njeni najmiliji, ćerke Rahele i supruga Isaka. Ej, živote.

„Zato, vidiš, volem što ste došli kod mene ti i tvoj Stanko, čisto da ne budem furtom sama, ko panj. Ovako, opet ste vi tu, mladi, razgovorni, pa će i meni bolje biti sa vama, neg samoj. I fala gospa Radi što vas je preporučila, lepo će vam biti ode, a i meni sa vama. Posluži se, Vera, doručkuj, pa ako oćeš da odemo do dućana da kupiš šta ti treba, znam da mlada domaćica vole da kući kuću sama. Od veliki stvari ništa ne kupuj, čuvajte novce, trebaće vam. Sve što vam treba, ja ću vam dati drage volje. I peškira, i krevetnine, i šta god ti ustreba. Ne ustručavaj se, prvo dođi kod mene, pa ako nemam, onda ćemo u dućan i to kod moji, Blumovi i Nadelovi. Uvek će dati jeftinije, ako ja idem sa tobom, upanti.“

Progutam dva-tri zalogaja, popijem šolju bele kafe – e, take bele kafe više nikad i nigdi nije bilo ko kod gospoja Fride! Neki naročit šmek. I kupovala  sam posle tu njenu kafenu mešavinu, kazla mi je žena koju, i ista mlekarica je i nama donosila mleka i sira ko i njojzi, al nikad nije ta bela kafa bila ista kad je ja skuvam, il kad je pijem kod gospoja Fride, makar da je kuvala ona lično, il Juliška. Da l je u šoljama bilo nečeg drukčijeg? Sećam se da mi je govorila, kad mi i je davala za uspomenu, da su to „rozental“ šolje. I ne samo šolje, neg čitav taj servis. Al eto, nije bilo sreće da sa Stankom iz nji pijem belu kafu. Džaba je bilo i bele kafe i „rozental“ šolja… Kamo sreće da nije bilo rata, pa makar nikad i ne pila tu belu kafu u takim lepim šoljama!

A dućani! Samo taki mogu biti! Nije to ko u Banovci, jedan dućan, pa ako oćeš uzmi, ako nećeš ne moraš. U svi pet dućana što smo i obišle taj dan, obigravali su oko nas ko da smo jedine mušterije taj dan. „Gospojice, probajte ovo, al probajte i ovo. Ne morate kupiti, samo bar probajte!“ Pa mi nude nešto što nikad nisam ni vidla, a kamol probala. Kaže im gospoja Frida: „Ta, šta ste okupili našu Veru, valda zato što je ovako lepa? Al samo da znate, Vera je udata, tako da vam je trud uzalud! Vera, probaj ove masline, ja i volem, al baš. Pa i ovaj rahatlokum, ovaj je iz Saraja, vidi se da je frišak.“ Kake masline, ni dan danji i ne volem, a sad taj rahatlokum, što ga sad svi zovu ratluk, to mi je i dopalo.

Očla sam da kupim nešto za ručak, da skuvam dok Stanko ne dođe, a vratila se kući bez ništa! A još mi nije dala da potrošim ni marjaša! Pa di to ima?!

„Ručaćemo kod mene, Juca je nešto već zgotvila, naručila sam joj ja pre neg što smo nas dve pošle u dućan“, cvrkuće gospoja Frida i sve gledi po pijacama di smo stigle koje cveće da nam kupi za naš kućerak. Sad, kupila bi ja i krompira i luka i mesa, pa bi napravila krompir paprikaš, to bar umem, al ne moš ti izaći na kraj s gospoja Fridom.

Tako smo i taj dan bili njeni gosti na ručku.

Volela je da nas usluži, da priča sa nama. I nije bila dosadna, ni malo, samo je mene bilo sramota da tolko troši na nas – nit smo rod, ni pomoz bog. Al, ona je bila taka i nisi ti mogo drukčije, neg tako kako je ona tela. Gledala nas je ko svoju rođenu decu, a znala sam, nešto mi se predskazivalo – znaš da ja imam take neke snove, pa kad snevam nešto loše, tako se i desi! – da to neće tako dugo biti…

I nije ni bilo.

Al o tim drugi put, jel sam se i sad isplakala, dođe mi žao kad se samo setim kako je sve to bilo kod gospoja Fride.

 

 

 

Kraljica zabave

A i udala sam se navrat nanos, već pred rat. Volela sam mog Stanka, makar što su njegovi bili sirotinja i beda naspram nas. Nit su moji bili za njega, nit njegovi za mene. Al šta ćeš, mladost je to bila, nismo ni marili šta će oni kasti. E, kako nismo marili, tako smo, čedo, i prošli.

Preuzeto sa interneta.

Sve sam išla šorom i smejala se naglas, napako, misliće svet da sam krenkovala načisto! Pa kako se neću smejati baba Olginim uncutarijama i njenim divanu? Šta ti misliš, upišala se nova mlada, pa nabedila mladoženju! Sve da se ne bi ona obrukala. Iju, ala je to opasna žena bila, na vešala da te metne i s vešala da te skine, taka je bila uvek, otkad je pantim, a ima tome kolko oćeš. Otkad znam za sebe, znam i za nju.

To kad mi je pripovedala sve o njenim svatovima. Ta što je umela da divani, pa ko da veze! Ko da sam i ja sigrala u njenim svatovcu! A nisam se ni rodila kad je ona iz Surduka došla za deda Paju u Banovce. Bila je jako vredna i čista, ne moš kasti, al što nije volela kujnu i kuvanje, pa baš nikako. Ne bi ona ni kazla za one sarme s pletivom, da se nije bojala kako će to Lenka izneti med svet, pa ondak bolje da sama kaže, neg da je drugi olajavaju.

Znaš ti, čedo, kaki je naš svet, banovački. Ta svaki je taki, nije samo banovački, al je banovački naročit, ne moš te Dunav oprati ako te vancage uzmu na zub.

Ja sam to dobro pasirala na moji leđi, kroz moj život.

Ostala mlada udova, s malim detetom, kolko sam se napatila, samo ja znam. Malo je jedna knjiga da se sve to metne u nju! Bar nekolko.

A i udala sam se navrat nanos, već pred rat. Volela sam mog Stanka, makar što su njegovi bili sirotinja i beda naspram nas. Nit su moji bili za njega, nit njegovi za mene. Al šta ćeš, mladost je to bila, nismo ni marili šta će oni kasti. E, kako nismo marili, tako smo, čedo, i prošli.

Al o tim ću ti drugi put divaniti.

I sad kad se setim, mogla bi se derati naglas. Al neću. Šta je bilo, bilo je. Da je moglo bolje, moglo je, al eto, valda je to taka sudbina i moja i njegova. On, siroma, ode mlad, a ja ostala da se patim cela veka. Kamo sreće da sam oma za njim očla i ja, al šta ćeš. Očin je znao i sudbinu. Valda je sve tako moralo biti, ne umem ti kasti.

Nismo se mi ni upoznavali, da kažeš. Ja i Stanko. Šta ćemo se upoznavati, kad smo se sigrali još ko deca na šoru, a posle išli zajedno i u školu.

Mene baba nije teo da školuje, makar što sam bila najbolji đak, makar što je učitelj Mudrić dolazio kod nas kući i na svečare, a i obaška da ga moli – a ja, ovaj ni da čuje. Već je ondak bio malko skrajnut, al ne baš tolko ko posle… Di ćeš ti, dejka već bio mator, čika se odelio i očo za svojim poslom i sa svojom čeljadi, a mi ostali da ginemo sa njim tako ludim i pijanim. Niko nije ni znao kolko je baba pio. Otkud bi i znali, kad je imo svoje vino, svoju rakiju. Nije ni išo po bircuzima. Gazdinski sin. A kad se narolja, prvo strada naša sirota mati, a ondak i mi, redom.

A Stankovi jesu bili siroti, al nisu bili glupavi. Vidli su oni još ondak šta je škola i šta znači kad je čovek pismen, pa su ga dali dalje u školu, da svrši veliku maturu u Zemunu. Očo on i još par dečkića iz Banovaca, primala i je  na stan i ranu jedna udova što je bila za jednim Banovčanom udata, pa joj čovek umro, a ona se od njini kirija i izdržavala. Već je bila i starija žena. Nije, sirota, imala dece, pa je našu banovačku decu gledila i pomagala kolko je mogla. Dolazio je Stanko leti kad se radi žito, ostajo i duže od ferija ako treba da se oberu kuruzi il tako štogod. Nismo se mi nešto ni gledili, sem na igranki u zadružnim domu…

A jedared, da viš ovo, jel o tim i oću da ti divanim, baš me setila baba Olgina priča o njenim svatovima…

Birala se kraljica zabave, pa i mene metnuli za biranje. A bila sam lepa, moš i na slikama viditi. Kod pokojne gospa Kate izučila šnajderaj, pa sam umela da sašijem šta oćeš i kako oćeš, od ničega da stvorim nešto. A volela sam da se namodim. Šila sam i mojim sestrama aljine i suknje i bluze i devojačku spremu, štogod da je trebalo. I braći košulje, pa najposle počela pomalo da šijem i za druge. Nismo mi bili siroti, al opet, zauvar je svaki dinar kad se zaradi. Dejka mi kupio viš ovu ode mašinu, Gricner, bolja je bila neg Singer. I koštala je više. Al dejka nije žalio za nas decu nikad.

Kad je čovek mlad, ondak i treba da se modi. Šta ću ja sad da se modim, i šta će mi tolke aljine, puni šifonjeri, kad nemam ni volje da se preslačim svaki čas. Večito obučem nešto za svakidan, prepašem kecelju, pa gledam šta ću pre uraditi. A posla uvek kolko oćeš.

Al za tu zabavu da ti izdivanim. Milovanka Zeljugova i Leca Večerinska stoje sa mnom, pa ćedu mi kasti: „Vidi, ovaj Stanko kupio sve anzis karte, a samo u tebe gledi! Kanda da ćeš ti biti kraljica zabave!“ A zlobne, samo tako mož biti. Ko kere. Ja i ne fermam šta one divane, neg gledim kako jedan momak, Zemunac, igra valcer s Milkom Opačićom, a i ona gimnaziskinja, pa se naučila da tancuje. Ja se mislim, kad bi mene tako neko zauko, ko što nju ovaj njen kavaljer vrti, ja bi se furtom rasula po onoj sali, ako ne bi i vrat skrljala! A ona, ko da leti sa njim! Ta, lepota za viditi.

Kad, u jedan par, s nekim drvenim čekićom, ovaj što je navijo gramofon, da l mu se imelo Sreta, a naš je bio, Banovčan, setiću se, udari po onim astalu na bini i viknu kolko god može jače: „Kucnuo je čas je da izaberemo kraljicu zabave! Drage gospojice, il frajlice, kako koja vole, poštovana gospodo, evo prebrojali smo karte, pa da proglasimo kraljicu! Najviše anzis karti je večeras dobila gospojica… Vera Ristić!“

Kad je kazo moje ime, ja se čisto prepala! Otkud ja da budem kraljica zabave?! Sad, nisam bila, da kažeš gadna, al baš najlepša? Glede u mene ove moje dve, pa se ko i podgurkuju, valda se pocmevaju. Pa i ako nisam najlepša, od nji dve sam lepša sto puta! Popeću se baš na binu baš uzinat njima, a  već me i čeka taj so tim čekićom što je lupo. Ispružio ruku, ja se uzverala uz one basamke, pa sve ko i da nisam ja, božemprosti. A svi se namestili i glede u mene, prosto me sramota. Valda sam bila crvena u licu, al baš ko cvekla.

Ovaj dalje veze s bine: „A gospodin koji je kupio najviše anzis karti, i so  tim prilogom darivo kabezu za celu zabavu večeras, draga gospodo, jeste naš zemunski đak, svršeni maturant, gospodin Stanko Dražić. Pozdravimo naš najlepši par večeras! Izvolte ruku Vaše kraljice, gosn Stanko!“

Kako se popo i metno mi krunu na glavu, tako je Stanko oma sa mnom i sišo dole. Samo što se zafalio svima koji su za mene poslali anzis karte, tek tolko. Baš da se nije penjo za džabe.

Ovaj s bine navio gramofon, počo valcer, Stanko mene oko struka, pa u sred srede! Svi stoje okolo i glede, neko i tapše, al niko ne igra, samo mi. Iju napako, troletnica me udarila! Ako počnem da čepam Stanka, izbrukaću se. Kraljica zabave, pa da ne ume da tancuje valcer, di to ima? Al kakvi. Ja ovaka mala, kaku me bog dao, Stanku do ramena, on ti mene skoro odigo od zemlje, pa ko s krpenom lutkom da tancuje. Malko me kobojagi spusti na zemlju, pa kad treba da se okrene u krug, on op, podigne me da se ne spletem tako sva usplairena, pa opet nastavi. Moram ti kasti, lepo je igro, makar što sam ja više visila s njega, neg što sam ga pratila. A umo je i da svira u tamburu, samo što su je sad zvali gitara, a kadgod je to bila tambura i umo je jako lepo da peva. Ja nisam umela da pevam, al sam volela da slušam. Dejka je zato i kupio radio, imali smo ga med prvima, ako ne i prvi u selu. Pa kad navije na pesme, ja samo letim po kući! A sad sam se usplela, ko nikad u mom veku.

Jedva sam čekala da se svrši i taj tanc, a otego se ko gladna godina, nikad stati.

Kako smo se našli napolju, ne umem ti kasti. Kad sam stala na zemlju, tako zaduvana, nisam se čestitio ni opasuljila, mene Stanko poljubi! U obraz, brezobraznice, šta se smeješ! Nije to kadgod bilo ko danas. Na svakom ćošku moš viditi mladež kako se cmače. Ondak je to bilo drukčije. Stojimo tako napolju, ja drkćem ko da je jovanska mećava, a ne letnja noć  i vrućina, Stanko me gledi, pa me zagrlio, sago se i kaže: „Vera, ja bi tebe nešto pito.“ Pa, pitaj, mislim se, šta se sad skanjeraš, a otoič me grliš i nosiš po onoj sali čas tamo, čas ovamo, još mi se sve okreće u glavi. „Bi l se ti udala za mene?“ Mene nešto preseklo, viš ode, preko stomaka. Stala mi knedla u grlu. Kazla bi ja štogod, al neće glas napolje. Gledim u cipele, a one lepe, pa lakovane, na štiklicu, a imaju dve ukrštene pređice na koje se zakopčavaju. Gledim dole, ko da će mi od nji doći neki glas. „Vera, jes ti čula šta sam te pito?“ Kadgod, došla ja do glasa, pa prošištim ko guska, ko da i nije moj glas: „Ta, neće me moji dati za tebe.“ On se smeje, ko kadgod kad smo bili deca, pa mi brao trešnje kod Đurići na bašti, pa će: „Ja nisam ni pito tvoje, nit me briga da l ćedu te dati, il nećedu. Ja pitam tebe bi l se ti udala za mene?“ A ja se mislim, ala ću biti bijena kod kuće i za ovo što sam kraljica zabave, a kamoli ako budem kazla šta bi ja i kako bi. Najposle, promucam: „Bi. Udala bi se za tebe.“ E, ondak me je poljubio, al baš zapravo… Onako lep, pa visok, crna kosa, crne oči, lepi zubi, jedared lep! Kako sam to kazla, oma sam se i pokajala! Kako će sve to ispasti, šta će mi kasti mati, šta će kasti Seja, a šta Dada, kako ću braći na oči, a o babi ne smem ni misliti! Samo bi me moj dejka dao momku što me vole i što ga volem. I baš bi ga bilo brige što je siroma. Taki je bio moj dejka…

A Stanko, ko da čita šta ja premećem po mojoj glavi, kaže meni: „Vidi, Vera, ja sam svršen maturant, već sam našo i poso u Zemunu, a naću i stan za nas. Tvoje je samo da spakuješ koju aljinu i ja te zajutra čekam na pristaništu. Lađa dolazi u pet. Ako ne budeš došla, znaću da si se presetila. To bi mi slomilo srce, al ne bi ti zamerio nikad. Vera, znaj da bi volo da dođeš. Pa ti sad reši šta ćeš i kako ćeš. Ajmo unutra. Kad si kraljica zabave, sad moraš igrati sa svima koji su te birali.“

Znao je on da ću ja doći, a znala sam i ja, premda sam se stalno mislila šta da radim i kako da odem tek tako od kuće. Makar što je baba bio taki kaki je bio, moja mati je bila velika mučenica, a znala sam da će zbog ovog sa mnom ona prva nabrljati. Ni sestre, ni braća neće bolje proći. Jedino sam se tešila da će dejka smirivati našeg besnog i silnog oca koji, kad se još oždere, ne bira koga će i kako će dovatiti štrangom il kandžijom od koji se nije razdvajo ni kad spava!

Valcer za valcerom, pa kolo, pa opet valcer – do svršetka igranke sa svima sam igrala, al se ni ne sećam ko me je sve biro.

Kad su svi Šijačani pošli kući, pošla i ja. I Stanko sa nama. On s momcima, ja s devojkama. Malo, malo pa se okrenem da vidim je l ide. On se smeje, priča nešto naglas, pa se smeju i njegovi pajtaši. A ja – nit znam ko me šta pita, nit šta kome odgovaram! Kako sam ušla u avliju, tako sam se naslonila na kapiju i počela da plačem naglas. Ajao, mati moja, šta ću sad! Kako da odem, a da nikom ne kažem ni di sam, ni s kime sam? A kako da kažem, kad ću oma biti bijena i zaključaćedu me moji, bog zna dokle ću biti zaključana… Otiće mi Stanko, sa slomljenim srcom, ko što je i kazo. Žao me i mene i njega i moji sestara i braće. Sviju i svega me žao, šta da radim, kako da odem, a kako da ne odem.

Kad, odjedared, ispred mene moja Seja. „Šta ti ne ulaziš unutra, Vera?“ Pa kad je vidla da plačem, a ona će: „Šta je bilo, sestro? Šta ti se desilo? Ajde, kaži tvojoj Seji, da vidimo šta je bilo? Pa kome ćeš, ako ne meni? Je l te neko uvredio na igranki? Da ti nije onaj Krstić nešto kazo? Ta, govori šta je?“ Ja se naslonim na nju, pa u plač. Ona se već i unervozila, pa me drmusa: „Šta je bilo, oš ti kasti već jedared?“

Šta ću, moram kasti. Nemam kud. Sednemo ispred gonka, na basamke, pa ja sve odreda – i kako sam bila na igranki, i kako sam birana za kraljicu zabave, i kako me Stanko pito bi l se udala za njega, i da je lađa ujutru u pet, i da ne znam kako da idem, a da bi išla, i da ne znam kako bi ostala, a volem ga, sve joj izdivanim, a furtom šmrcam, pa me ne moš ni razumeti.

Ona samo ćuti, zagrlila me, sluša šta ja govorim, uzdane tu i tamo, pa opet ćuti.

Najposle kaže: „Znaš da te baba neće dati za njega, jel su siroti, a i nismo baš dobri sa njima. Još su se naši stari nekad zavadili, pa se to i nastavilo.  Najmlađa si od nas tri. Ja još nisam isprošena, ne znam šta se i ovi njegovi  skanjeraju so tim. Dada se nije udala, valda će i ona na jesen. Kako baš ti prva da nam odeš?“ Pa se i ona, tako što je bila tvrda na suzu, zaplaka. I sad plačemo obadve. Šmrcamo, a noć, sve se čuje. Ispred nas naš Šarov, čisto ko da bi i on zaplako, tako nas gledi sav tužan.

„Ne znam šta bi ti kazla, Vera. Dobar je Stanko i vredan momak, a i lep je ko lutka. A šta si ti namislila?“

Šta sam namislila? Di znam šta sam namislila. Sva smušena. Glupoša, šta ja mogu namisliti?

„Nemoj mi sad tu ćutati ko mula, neg kaži. Ako si se rešila da ideš, ajde da vidimo kako ćemo. A posle šta bude, bude, ode kod kuće. Nek ti budeš sretna, pametna si, šnajderaj u ruke i nek imaš svoj dinar uvek. Jesi čula?“ Ja ko na krilima. Pa čisto i ne verujem da mi to moja sestra govori! Moja Seja što sam je se uvek više bojala, neg matere!

Odjedared mi sve bistro u glavi! Poljubim je, pa pravac u sobu da vidim šta bi i kako bi spakovala. Ona za mnom, probudimo i Dadu, pa i njojzi kažemo šta sam naumila. I sad, sve tri čas plačemo, čas se grlimo, čas pakujemo stvari u kufer, pa vadimo iz njega šta je višak… i tako nas i zora zatekla. Ajao, lađa samo što nije, a mi ni na po svatova s pakovanjem. Na brzinu naguramo šta je moglo stati, pa polako izađemo na avliju, pa kroz guvno na baštu, a sve molimo boga da nas niko ne vidi. Tako sve preko šijački bašta stignemo do belegiškog druma, do groblja, pa od groblja udarimo desno, pa levo i pravo na pristanište.

Lađa još nije ni blizu, al je tu Stanko! Već čeka, siroma, i izgleda oću l doći il će mu se srce skrljati. Kad nas je vido, pa još s kuferom, sunce ga ogrejalo. A ja, da se udavim! Nit mogu da udanem, nit da izdanem. Sve mi svetlaci izlaze pred oči, a nisam ni trenula te noći, pa me valda stigo i umor. Ni ne mislim više na mene, ni kako će mi biti sa njim, samo mislim kako ćedu ove moje dve proći kod kuće kad baba bude čuo da sam očla za Stanka, pa još u Zemun!

Skupljaju se putnici, lađa samo što nije, već se vidi od Belegiša. Stanko se drži podalje od nas, nije rad da stoji sa nama, da se ne sete Banovčani, pa i Belegišani i Surdučani što su već na lađi, da smo se zajedno krenuli. Ima kade, u Zemun kad stignemo, zajedno ćemo.

Onaj sa lađe pružio one daske upravo do naši nogu, svet ulazi polako, ja ne mogu da dignem sama onaj kufer, težak ko olovo. Stanko stao iza nas, pa će ko dobar komšija pomoći da unesem kufer i još me pita je l i ja do Zemuna idem. Meni došlo i smešno. Šta da kažem. Klimam glavom, grlim moje sestre, sakrivamo suze jedna od druge, a od sveta obaška. Kadgod da se i ja uspentram uz one lotre. Umal nisam upala u Dunav, sve počelo da mi se vrti u glavi. Nije to šala, otići tako od kuće, neispraćen kako treba i dolikuje. Al sad, šta je, tu je.

Stojim i mašem mojim sestrama, mojim Banovcima, bar da stane ovo šmrcanje, al neće. Već se lađa dobro otisla od obale i odmakla prema gazu na sred Dunava, već su mi i nji dve ko dve tačkice, al ja furtom stojim, mašem i šmrcam. Samo još vidim toranj banovačke crkve, a najposle je i on nesto iza okuke kod Kasarne.

Ej, bože, kad se samo setim tog jutra. A ko zna kako bi prošla i da nisam očla u Zemun sa Stankom. Nikad čovek ne mož znati kaka mu je sudbina.

Moj Stanko je bio pošten čovek. I volo me je, ništa nije lago. Čim smo stigli u Zemun, oma je uzo moj kufer u jednu, a njegov u drugu ruku, pa pravac u „Veneciju“. Valda sam ondak prvi put i ušla u kafanu. Tu smo seli da se izdivanimo šta ćemo i kako ćemo.

Najpre ćemo, kazo je, kod njegove gazdarice, da ostavimo stvari, pa oma u Magistrat da se registrujemo, a ne da živimo ko bećari. A posle, kad se sredimo, venčaćemo se u crkvi.

Tako je i bilo. Gazdarica nas lepo dočekala, a vidlo se da nam se nije nadala, al je oma kazla da kod nje ne možemo biti, al da ona ima jednu prijateljicu, Jevrejku, starija žena, koja će nas primiti kod nje, jel ona ima u avliji kućerak, taman za nas dvoje. Dok mi odemo na registraciju, ona će kod te komšinice da nas preporuči.

Ode Stanko da zove dva njegova druga za kumove, pa pravac Magistrat. Oma smo to svršili, pa oma i očli kod nove gazdarice, gospa Fride, di nas je već čekala Stankova gazdarica.

„Makar šta, gospa Rado, dašta ću neg primiti ovu decu. I onako sama više i ne mogu. Da mi je bar da se izdivanim sa nekim.“ Zagrlila nas ko rod rođeni. Štogod mi ustreba, oma da dođem kod nje, svega ima, ne treba ništa da kupujemo, kazla je. Saće ona nama i ručak postaviti, a mi da idemo u njen kućerak, tu je oma iza njene kuće, to je njojzi kadgod bila letnja kujna, al otkad je omatorila, kaže, nit šta kuva veliko, nit joj treba taj kućerak. A taman je za nas. I dok donesemo naše stvari od gospa Rade, oma ćemo i ručati. I gospa Rada da ostane na ručku obavezno, tako je kazla naša gazdarica.

Gledim ja u nju, vidi se da je nekad bila baš lepa žena, al šta ti starost od čoveka napravi, pa viš mene sad i sve oma znaš. Na njoj lepa crna aljina, onako gospocka, s belom svilenom kragnom, pa biseri oko vrata, seda kosa skupljena u punđu, al nekako naročito, nisam ni vidla taku punđu, a ni taku šnalu ko što je njena bila. Posle, kad mi je poklanjala tu šnalu, kazla mi je da je to od kornjačevine. Nisam ja ondak znala ni šta je kornjača, tek sam od nje to i čula. U toj primaćoj sobi sve neki crni nameštaj, a u staklu od vetrina čaše i tanjiri, pa sve zlatno i srebreno, prosto sija. Eklani stvari po sobi na sto mesta. Di god može, stoji šustikla. Da l pod pepeljarom, da l pod vaznom, da l pod nekim ukrasom, al svud po nameštaju, šustikla do šustikle. Uštirkano, to samo dubi.

A na sred astala, činija puna bresaka i krušaka. Ja se oma setila naši bresaka iz vinograda i one kruške u avliji što sam je volela, pa mi se ražalilo. Al gospoja Frida stalno nešto priča i tako mi odvrati misli na kuću i na moje kod kuće. Pored činije, veliki svećnjak, što ga je ona zvala menora i u kojim je palila sveće svake subate, to je ona zvala šabat i taj dan nikad ništa nije radila, samo je sedila i molila se njenim bogu. Nisam znala ni za Jevreje, ko ni za kornjače, ko ni za mnogo čega, dok nismo došli kod gospoje Fride. A ondak sam svašta od nje naučila. Ko i sama da sam Jevrejka, božemprosti.

Uđemo ja i Stanko u taj njen kućerak. Ja se sve mislim, bog zna na čega to liči, jel znam kaka je naša kujnica di kuvamo leti pekmez i di se sklonimo kad se kolju svinje uzimu, a bajka mesi krofne, pa namesi punu vanglu, a nama deci napravi lutke od tog testa pa nam da da se sigramo… I opet mi dođu moji kod kuće upamet, al kažem samoj sebi, e nećeš, Vera, kad si pošla, nema natrag! I tako sam mislila da je i ovaj gospoja Fridin kućerak ko i naša kujnica. Al da viš, ni nalik! Spolja i nije nešto, negdi otpalo ponešto od žućkaste fasade, oluk propo, al i to se može opraviti, kaže Stanko. A unutri, da se čudom čudiš! Ko neko malo precoblje, pa levo lepa kujna, baš velika, s velikim šporetom, zidanim i s dve rerne. Astal isto veliki, na njemu lepa, nova mušema. Do zida klupa, a okolo hoklice s jastučićima. Na pendžerima bele firange, s belim vezom, a na pendžerskim daskama saksije u dugulj, a u njima kadivica. Preko puta kujne, isto tako velika soba, s dva kreveta, nuz svaki zid po jedan. Med njima dve natkasne jedna do druge i na njima eklani tableti. Na drugom kraju sobe lep, veliki vaštiš s tri čekmežeta. Oma pored vaštiša, umivaonik isto od drveta, pa s umetnutim porculanskim lavorom, a pored lavora veliki bokal i tacna, valda za sapun. Obešena dva peškira. A na ogledalu, sve okolo, ko izrezbarene ruže. Ni to nisam vidla do tad. Kod svakog kreveta, veliki dvokrilni šifonjer. Ta jedared lepo. I kujna i soba patosane, baš lepe daske, ko nove, a vidi se da su ribane bog zna kolko godina, sve se žute kolko su uglancane. U sobi ćilim na patosu, u kujni krpare. Lonaca, šerpi, tanjira, bešteka, kolko oćeš. Sve lepo, ne moš kasti. Sad, mora se malo istresti, očistiti, opajati, prebrisati, jel vidi se da tu niko nije živio baš dugo. Jedno vreme, pre nekolko godina, tu je živila neka dalja rođaka gospoje Fride, al se udala i očla, pa joj to zvrji prazno od onda.

Stanko oma rasporedio krevete jedan do drugog, natkasne metno pored kreveta s jedne i s druge strane, pa me pita je l mi se tako sviđa, a sve se smeje i vidim da se njemu baš sviđa!

Ta, nemoj se i ti  sad smejati, ludo jedna. Prosto me sramota što ti sve to i divanim… Al obećala sam, dobro, ajde. Sve ću po redu. Kud sam i kazla za te krevete, ubio me gospod. Sad se moram i ja smejati s tobom, kad si taka šašava!

Al ću sad, čedo moje, ko i pokojna baba Olga, malko morati da se odmorim. Mnogo je ovo za mene, baš sam se i zamorila. Pa ću ti kasti drugi put, samo me seti, kako nam je bilo kod gospoje Fride. Uvek volem da o njojzi  divanim, jel nas je prigrlila ko rođena mati. Malo kad je i tela da uzme kiriju. A i ako uzme, uvek nam nešto kupi za sve te novce, pa još i dometne i tako ispadne da nismo ništa ni platili, neg je platila ona nama što smo kod nje… I o tim ću, al drugi put.

Ajd sad mi dojti one moje praškove, da popijem, nešto me bole glava, mora da mi je od pritiska. Eto šta ti je starost, a nisam baš svaki put ni verovala baba Olgi kad mi se žalila…

Novembarska dvojka ili kad te Tijana škartira pa napipaš faks

Pokupila sa interneta i malo dopravila.

Popadalo inje po voždovačkim proplancima i torlačkim visovima. Musavo jutro, musavo staklo kroz koje gledam kako se grakci obrušavaju na kontejnere i rasteruju jata vrapčića popadalih po hrpama opalog novembarskog lišća, košavom sateranog u ćošak iz koga nema gde…

Neke su pojave večne.
Kao inje.
Kao ljubav.
To što smo mi efemerni, ne menja suštinu postojanja. Ni bilo čega.

Do mene dopiru zbrkani glasovi iz kojih se izdvaja jedan, pomalo brundav, i drugi, sa zvončićima smeha u tragovima.

I pre nego što sam videla vlasnike tih jutarnjih glasova, znala sam da su mladi momci, ako ni po čemu drugom, ono po rečniku na koji ja, poznata jezička cepidlaka, redovno dobijam firciger! O poštapalicama da ne govorim – brate, bre, ovaj i slične lepote koje ukazuju da tu od beletristike nema ni traga, a ni lektira se baš nije čitala poletno – ako je i ikako.

Ovog jutra, međutim, gledam kroz prste.

Njihova priča mi je simpatična.

I draga.

– Jesam, brate, rek’o sam joj da je loša riba… i da se oblači k’o baba… i da je penzionisana… i da ne ume, bre, da se ponaša. Nervira me, bre. Stalno nešto ćuti, jebote, k’o zalivena… Druge ribe nešto, kao, pričaju. Šta ja znam. Frizure, šminke, ludila, pilatesi, fitnesi, pičke materine…
– Pa, što, brate, šta ti je? Nije ona loša, fina je devojka.
– Šta – šta mi je? Vidi, brate, zovem je pre neko veče da idemo kod Ace Žapca, bio mu rođendan, sedeljkica, večerica, ovo ono, opušteno… Kaže, boli je glava, ne može. OK. Znam da da joj je i ćale drkadžija, ali izvukla bi se ona da ‘oće. Neće, bre. I šta ću, brate, odem sam, napijem se kao bulja. Zovem je od Ace, ono, ludilo, muzikica… A ona kaže – ne pada joj napamet da dolazi… Preksinoć je zovem da dođe kod mene da gledamo basket. Kaže, mora da uči… Brate, ona mora da uči! Pa šta nju zanima u životu?! Samo sedi i nešto, šatro, čita….
– Brate, budi realan – koja riba voli da gleda basket?
– OK. Ne voli basket. Nikada nema vremena da ide sa mnom na trening, a druge ribe dolaze…. Pitam je gde bi da idemo. Kaže, išla bi u šetnju. Dobro, odemo u šetnju. Pa, ne mogu, brate, ni ja stalno da je šetam, dobio sam žuljeve na tabanima od šetanja… A i oni kerovi, bre, puno ih Ušće, čopori, bre…
– I šta je bilo? Šta ste se dogovorili?
– Ništa, brate. Šutnula me sinoć. Kaže, ne može da se nateže i ubeđuje sa mnom… Smaram je… Kaže, tebi je dosadno, a ja imam ispitni rok, moram da dam uslov za godinu…
– I šta sad?
– Ma, ništa….Idem na faks – prijavio sam u septembru dva ispita, idem da vidim raspored, brate. A nisam bio, ne pamtim.
– Šta ćeš, bre, sa Tijanom, to te pitam? Rek’o si da te je škartirala….
– Šta ću… Pa, zvaću je, bre. Ja nju stvarno volim, ne kapira ona to……

Siđoše na Autokomandi. Lepi kao što samo mladost ume da bude lepa. Nasmejani.

Obasjali muljavi beogradski dan.

3. novembar 2015.

Sedam smrtnih grehova čitanja

1. Pohlepa (najskuplja i najjeftinija knjiga koju poseduješ)

Postaviti ovo pitanje meni koja se patim sa preko 15 hiljada naslova, nije baš uputno :-D. Za mene su sve knjige koje volim – najskuplje. Jeftine ne posedujem.

Prodajem i menjam on-line, preko licitacija.rs  😀

2. Bes (pisac sa kojim imašlove/hateodnos)

Bukovski. I redovno mu se vraćam. Svaki sadista nađe svog mazohistu.

3. Proždrljivost (knjiga koju si „progutala“ nekoliko puta, bez trunke griže savesti)

„Aleksandrijski kvartet“ Lorensa Darela. Izuzetna priča. Bezvremenska ili svevremenska. Čitam je odakle god i dokle god i kad god. I ko zna koliko puta tako, bez reda. Jer, odakle god da počnem, uklapam se. I uvek nađem neku novu poruku koju nisam do tada prepoznala, uvek me očara neka nova deskripcija, neko novo poniranje u odnose koje Darel maestralno slika rečima.

4. Lenjost (knjiga koju si zapostavila zbog lenjosti)

Nešto mi bude neprihvatljivo u određenom momentu – ne znači da nije dobro napisano. Prosto, nije trenutak, nije moj trenutak za tu knjigu i to je to. Jedna od takvih knjiga je bila, recimo, „Biblija otrovne masline“ Barbare Kingsolver. Dugo mi je stajala na dohvat ruke, posle pročitanih pedesetak strana i – ništa. Nije mi se dalo da joj dam priliku. Barbari i njenoj „Bibliji“. A onda, sasvim slučajno, kao što to često biva u mom životu, prelistam je ovlaš i posvetim joj pažnju. Ne, ja nisam bila očarana tom knjigom, ja sam u tu knjigu bila zaljubljena, godinama, a onda je zaljubljenost prešla u ljubav, onu trajnu, stabilnu. Tako ja to. 🙂

5. Ponos (knjiga o kojoj najčešće pričaš kako bi se predstavila kao intelektualac)

Svakako, Rolsova „Teorija pravde“ :-D. To kad se baš pravim važna. Pomenem i Vila Kimliku, čisto da se zna da sam inovirala svoja znanja iz oblasti savremenih političkih teorija. I uporedih političkih sistema.

Odpametujem malo, pa kad vidim da me ljudi gledaju sumnjičavo, kao, vidi ovu, prsla načisto – povučem se u udobne beletrističke vode i spremno divanim o Haledu Hoseiniju, zgodan je i primenjiv u ovim migrantskim krizama. I obavezno razigra diskusiju, pogotovo onih koji ga nisu čitali. Oni su uvek i najglasniji.

Ili Amos Oz. Sjajan autor par knjiga koje sam pročitala, posebno „Priče o ljubavi i tami“ – gde govori o stvaranju Izraela, iz perspektive dečaka od desetak godina. Izuzetna knjiga kojom sam obuzeta u poslednje vreme. I rado o njoj govorim. Ne zato da budem pametna, nego zato što je sjajna, zaista sjajna.

6. Požuda (tvoja knjiška simpatija)

Nesim je taj koji izaziva svakave emocije u meni (ah, stid me je i da pomislim, a kamoli napišem…!). Od glasa, hoda, navika, preko načina odevanja – sve do tanane duše i sjajnog mentalnog sklopa! To bi bio taj koji bi me ostavio bez daha. Nisam je Justina, nažalost. A da jesam, kojim srećnim slučajem, ne bih se tako poigravala njegovim emocijama… jer sam fina&duševna žena :-D.

7. Zavist (knjiga koju bi želela da dobiješ na poklon)

Knuta Hamsuna, koga inače nisam čitala, tek planiram.

Slike preuzete sa interneta.

Pitanja prepisala odavde